Академик Василије Крестић
Од времена кад је изабран за члана Српске академије наука и уметности, Дејан Медаковић обављао је разне и одговорне функције у установи коју је веома уважавао и био је поносан што је постао њен члан. Осим што је био члан многих њених научних одбора и комисија, био је секретар Одељења историјских наука и у том својству члан Предсеништва. Био је и генерални секретар САНУ, а затим њен предсеник.
Широко образован, пространих знања и умећа, Медаковић је као челни човек Академије на најбољи начин умео да заступа интересе установе и да је представља подједнако успешно не само у нашој земљи већ и у иностранству. Зрачио је својим манирима и господственим опхођењем. Умео је да уздигне Академију на највиши ниво, да и за себе и за институцију коју је представљао стекне дужно поштовање.
Као генерални секретар и председник налазио се на челу Академије у годинама када је САНУ била мета многих прозивки, вређања и напада. У уверењима постојан и моралан, Медаковић је и јавним иступима и многим писаним текстовима упућеним на разне стране, разним личностима, домаћим и страним моћницима, бескомпромисно, храбро и аргументовано одбијао нападе и бранио нашу највишу научну установу, која се недужна нашла на удару твораца новог светског поретка и оних који су били спремни слугански да му се ставе на располагање. Кад је код појединаца уочавао знаке слабости, малаксалости и спремности на попуштање и предају, бивао је тужан и огорчен, уверен да академици не би смели да подлежу притисцима, да би морали да остану постојани и доследни својим уверењима, да би морали да буду узор моралне чврстине обичним грађанима.
Академика Медаковића као врхунског интелектуалца красиле су многе сјајне особине. Једна од њих, коју и овом приликом ваља поменути, јесте његов патриотизам, његова дубока оданост народу и држави којима је припадао. Све муке, недаће и страдања кроз које је пролазио српски народ, тешко је подносио и стално се питао где је излаз и шта нам ваља чинити. Посебну бригу исказивао је када је била реч о урушавању угледа и значаја националних институција, попут Српске православне цркве, Српске академије наука и уметности, Матице српске и наших универзитета. Питање очувања угледа поменутих установа доводио је у најтешњу везу с питањем националног опстанка, па је стога у многим његовим јавним иступима то била незаобилазна тема.
Као значајне особине академика Медаковића треба истаћи његову стваралачку ватру, његов sacer acris, огромну радну енергију, дисциплину и систематичност. Захваљујући тим особинама, настало је велико и разноврсно дело трајне вредности. Настале су књиге о српском бароку, о старим гравирама, графикама српских штампаних књига, српским сликарима и манастирима, српској уметности XVIII и XIX века, Србима у Бечу и Загребу, монографија о Дунаву, настале су књиге Ефемерис, збирке песама, приповедака, Дани сећања и многе друге. За то велико дело Медаковић је добио многа престижна домаћа и угледна страна признања. Иако је у нашој средини по способностима и достигнућима без сумње вансеријска личност, он је, на нашу жалост, имао и горких тренутака у животу. То је очигледно у нашој средини судбина научника, па и тако значајних какав је био Медаковић.
Као вишегодишњи секретар Одељења историјских наука могу да кажем да је Медаковић увек био и да је до последњих дана остао један од најактивнијих и најкреативнијих чланова Одељења. Искричавих идеја, неисцрпних планова и визија, Медаковић је свакад настојао да се испоштују највиши научни критеријуми, да о многим, често веома деликатним питањима, не само научним већ и ширег национално-политичког значаја, заузме ставове који ће одговарати значају и улози САНУ као највише националне установе.
Посебну пажњу и бригу испољавао је у време избора нових чланова и при унапређивању дописних у редовне чланове САНУ. Био је спреман да подржи све успешне кандидате, али је стално упозоравао на хабит, на то да академик у сваком погледу, нарочито у моралном, мора бити личност која ће импоновати, која ће доприносити угледу куће с којом је он и емотивно и рационално био тесно повезан, коју је ценио и волео, у коју се дубоко и вишеструко уградио.
И у последњих неколико недеља и дана, кад је телесно почео да слаби и малаксава, духовно и интелектуално био је снажан, крепак, оран за посао, за писање и испуњавање научних планова. И тада, без сумње свестан свог тешког здравственог стања, желео је да зна шта се дешава у Одељењу, шта има ново у Архиву САНУ, у којем се налазио на челу њеног Стручног савета, и шта се збива у Академији. Све то доказује да је Медаковић знатним делом свог живота тесно срастао с Академијом, да је она била значајан део њега, али и да је он био значајан део ње.
Због тога што је из наше средине отишао човек широког образовања, изузетан интелектуалац, научник и литерата великог замаха и дела, личност енциклопедијског знања и непоновљивог памћења, један од најугледнијих чланова САНУ, Академија је веома осиромашена. У њој, а посебно у Одељењу историјских наука настала је празнина која није могла ни лако ни брзо да буде попуњена. Нама, који смо остали иза академика Медаковића, посебно његовим пријатељима није остало друго него да га заједно с његовом цењеном породицом искрено ожалимо, да чувамо и сачувамо успомену на њега и на његово дело свесни да је из наше средине нестало значајне и тешко поновљиве личности, с којом смо имали среће да пријатељујемо, другујемо и сарађујемо.
Бићу слободан да у најкраћим потезима изнесем неколико податка који се тичу пријатељских и колегијалних односа између мене и Дејана Медаковића.
Током дуже од полувековног рада на изучавању наше националне историје имао сам и ружних и тужних тренутака, али и лепих, пријатних момената, кад су моја дела наилазила на добар пријем, на поштовање, ласкаве оцене и уважавање. Ружни тренуци повезани су с временом кад сам научно стасао и почео да се бавим осетљивим темама и проблемима, посебно оним који се тичу почињеног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској, историјом Срба у Хрватској и питањима идеје југословенства и југословенске политике. Време у којем сам се појавио својим новим тумачењима, заснованим на прворазредним историјским изворима, није ми било наклоњено. Тадашње идеологизовано друштво није било спремно и способно да прихвати научно проверене чињенице. Оно је од историчара изискивало да се повинује дневнополитичким потребама и да у складу с тим потребама тумачи историјске догађаје и процесе. Како из моралних разлога нисам хтео, а ни могао да се повинујем захтевима дневне политике и политичарима, већ сам се чврсто и упорно држао својих научних сазнања, дошао сам у сукоб с моћницима државе и њиховом продуженом руком, писаним и електронским медијима. Тада сам зарадио епитете као што су: „рушилац братства и јединства”, „националиста”, „шовиниста”, „творац теорије геноцидности хрватског народа”, „заговорник теорије крви и тла” и других, који су, у време кад су изрицани, представљали тешку не само научну већ и моралну и политичку дисквалификацију, која је значила и неку врсту професионалног и друштвеног остракизма.
У то за мене тако непријатно, тешко и опасно време, кад се лако могло и егзистенцијално настрадати, наишао сам на пуно разумевање Дејана Медаковића. Он, Србин из Хрватске, пажљиво је пратио све моје писање о геноциду почињеном над Србима у време Независне Државе Хрватске, моју интерпретацију прошлости српског народа из Хрватске, моје виђење југословенства и југословенске идеологије. Добар познавалац свих тих проблема, с префињеним осећањем за њих, својим угледним прецима, као што су прадеда Данило и деда Богдан, укљученим у некадашњи друштвени и политички живот Хрватске, Дејан је веома добро схватио не само значај већ и научну вредност мог тумачења српске и хрватске прошлости. Није се устезао и јавно да искаже своју сагласност с мојим писањем и да осуди оне који су учестало кидисали на мене с намером да ме научно дисквалификују и политички компромитују. Штавише, уважавајући мој научни допринос, покренуо је питање мог избора за члана Српске академије наука и уметности.
Иако десет година млађи од Дејана, с њим сам неколико деценија друговао и пријатељевао. То пријатељство могло је да буде успостављено зато што смо у вези с многим питањима значајним за наш народ и нашу државу, у кризним временима кроз која смо пролазили имали исте или сличне погледе, што смо се узајамно уважавали, што смо имали усаглашене вредносне критерије. Посебно нас је у последњих неколико година зближила брига о развоју Српске академије наука и уметности и њеном несрећном и срамотном анационалном, мондијалистичком путу.
Сматрао сам и сматрам, како сам већ рекао, да је Дејан Медаковић био вансеријска личност нашег времена. Он је био врстан историчар уметности, интелектуалац раскошног знања, широког образовања и изузетно доброг, рекао бих, компјутерског памћења. Био је писац запажених литерарних дела, човек ретке радне дисциплине, врцавих идеја, великих креативних подухвата и могућности. Дејан је био особа која је знала да плени саговорнике, да на најбољи начин представи себе али и да репрезентује установе којима је руководио. Такав, интелектуално моћан, обележио је време у којем је живео и друштво у којем је радио.
Баш због тога што је Дејан Медаковић у нашој српској средини израстао у интелектуалног горостаса, што се таквим представио и ван граница наше земље, пигмејима, којих, нажалост, увек и свугде има, засметао је, па су почели с њим ‒ покојним, да се обрачунавају у Академији окомљујући се на тзв. медаковићевштину. Док је Дејан био жив, ти пигмеји из Академије пред њим су метанисали, били су снисходљиви и лепореки. Када га више није било међу нама, покушавали су да га обезвреде и унизе. Доказ је то интелектуалног медиокритетства, културног ништавила, стваралачке неспособности и високог степена аморалности.
Уверен сам да ће целокупно дело Дејана Медаковића остати нетакнуто, да ће он као стваралац и личност бити упамћен, да пигмеји неће успети да га обезвреде, унизе и баце у заборав, али да ће они својим прљавим и нечасним намерама добити заслужено место на листи бешчашћа. Супротно пигмејима, који су у својој интелектуалној немоћи, стваралачкој стерилности, а великој завидљивости одлучили да се обрачунају с тзв. медаковићевштином, Издавачка кућа „Прометеј”, с њеним утемељивачем и власником, господином Зораном Колунџијом, основала је награду која носи име Дејана Медаковића. Тим чином показала је колико цени свог вредног сарадника и колико је спремна да чува успомену на њега и његово дело. Сагласан с намером Издавачке куће „Прометеј”, поносан сам на то што је пре више година жири одлучио да мени додели награду која носи име Дејана Медаковића за књигу Историчар у времену преломних и судбинских одлука. За своје радове дотад сам добио доста признања и награда и сви они деловали су подстицајно и, да будем искрен, годили су мојој сујети. Награду која носи име мог уваженог колеге, пријатеља и сарадника, у многим случајевима и саборца, доживео сам емотивно. Она ме је још више везала за њега. Подсетила ме је на многе наше стручне и пријатељске разговоре, као и оне у вези с дневном политиком и навела ме је на закључак да је његовим нестанком настала ненадокнадива празнина у мом друштвеном окружењу.
Фото: Снимак екрана
