Паметарница

И ако наш народни понос налаже нама Србима да мучимо при овом бродолому, моја хришћанска част и понос налаже ми да вапијем и протествујем. Ја сам на животу остали протест моје уморене отаџбине. Па ипак ја сам само пролазни протест, протест часовни, док се не дигне Бог Спори и Праведни са својим протестом. Мој протест је у речима, а речи су од ваздуха. Али протест Бога биће, као и увек што је био, од огња неумољивог, који сагорева тело и душу. Ја само најављујем страховити протест који иде.

Зашто ја протествујем код вас сада, синови и кћери Велике Британије? Јер сте ви били поборници Библије на свету; то јест поборници правде, слободе и братства међу људима. Јер су се ваши витези борили за Хришћански Крст и Слободу. Ваше острво је било Острво Спасења за све избеглице, који су као поборници слободе морали бегати из своје отаџбине — између осталих и Русо, Волтер и Виктор Иго, синови једног врло слободоумног народа. Ваши најславнији генерали и адмирали понизили су највећег освајача на свету и дали му чардак на једном малом острву, да у њему живи, у место у светском царству о коме је он сањао. Ваши државници — ја ћу споменути само неколицину: Пит, Брајт, Гледстон — тврдили су стално да унутрашња и спољна политика ове државе треба да почива на хришћанским начелима. Ваше жене прослављене су у свету због лепог и човекољубивог одгоја којим оне обдарују своју децу у жељи да свако ново колено пружи свету нов доказ да је ово острво достојно велике своје улоге на овој планети. Ваш радни свет одликује се здравим осећањем стварности и идеализма, те избегава све настраности и крајности, до којих сиротиња доводи раднички сталеж у другим земљама, и снажно сарађује на људском напретку, материјалном и моралном. Ваше племство, далеко од тога да буде покварено и одрођено, од почетка овог рата задивило је свет својим изванредним родољубљем и готовоћшу да жртвује све, па и сам живот, у борби за част и непоколебљиве идеале своје домовине.

Због тога ја подижем тужбу пред вама, вредни синови и кћери Велике Британије, наследници највредније баштине коју је икад један народ називао својом.

Српски живот у мирно доба најречитија је тужба и најсилнији протест против злочина ова два велика хришћанска цара. Ова два хришћанска цара освојила су Србију својим жељезом и немилосрђем и стегла су грло Србије тако крвнички да данас у Србији има ваздуха и светлости само за освајаче али не и за покорене. Лишена ваздуха и хлеба, Србија није у стању да протествује, али ја јесам. Вечерас ћу вам описати Србију и Србе у мирно доба, да бих вам показао какав је живот водио ваш најмањи савезник пре но што је ова велика бура наишла на његову земљу. Почећу са српским селом. Зашто? Зато што је село прави темељ свега нашег материјалног, духовног и моралног богатства.

Када су Турци, пре пет столећа, покорили Србију српско становништво било је принуђено да поступно напусти градове и повуче се у села по доловима, по обалама речним, где је тле било најплодније, и избегне у шуме, планине и мање приступачне крајеве.

На тај начин село је постало оно тле из којега је поникла наша демокрација. У томе лежи разлика између паше демокрације и демокрације западне Европе, где се демократски покрет зачео и развио по градовима.

Одагнати заједничким непријатељем у шуме и планине, лишени слободе и богатства, виши и нижи сталеж, учени и прости, извргнути су били истом понижењу и неправди, обављали исти посао, орали и сејали, борили се против истог зла, турског јарма, и певали о истом надању. Под тим условима рођен је наш демократски дух, који је касније дивно послужио, у време борбе за ослобођење и ослобођења, као подлога нашим демократским установама: друштвеним, политичким и црквеним.

Рекох да је село наше прави темељ нашег материјалног богатства, Ми, право речено, немамо скоро никакве индустрије, али сваки сељак наш поседује своју земљу. А земља је наша плодна, па наша отаџбина никад није запамтила глади.

Уживање је било гледати како наши сељаци с пролећа ору своју властиту земљу; у лето бацају поглед на своју златну жетву; с јесени посматрају амбаре пуне и препуне; зими уживају и одмарају се у својим рођеним домовима. Ако упитате ма ког српског сељака: „Чија је ово кука? или ово поље? или ова жетва?“ он би вам непремено одговорио: „Божија, па моја!“ — По мишљењу нашег сељака први је власник Бог, а други он.

Па и за време последње три ратне године у Србији је било у изобиљу свих животних намирница, нарочито пшенице и стоке, воћа и сена, поврћа и дрва.

Али сада — све богатство Србије било је и прошло; оно постоји само у успомени окрађених, опљачканих, опустошених, глађу изнурених и ућутканих робова.

У немачким новинама било је објављено једно особно писмо неког немачког војника у Србији. „Овде нам је врло добро. Имамо хране и свега у изобиљу. Много више но што смо имали на западном фронту!“ Ја се уздам да ви добро разумете, што овај војник мисли и од куда је дошло ово изобиље у храни „и свему“ немачким провалницима у Србији. Скоро у исто време писао је заповедник немачке војске у Србији неком у једној неутралној држави ове речи: „Не само да да вам дозвољавам да дођете у Србију и помогнете Србима, већ вас молим да дођете одмах. Међу становништвом Србије влада највећа беда и свет умире на гомиле од глади.“

Што то би? „Просвећени“ поданици цара Виљема не убијају грађански свет непосредно као што су чинили глупи Турци, већ посредно да би сачували лажну част „цивилизацији“. Они су прогнали становништво — старце и болесне људе, жене и децу — јер су сви други Срби у војсци и налазе се у повлачењу; они су протерали становништво, узели храну, стоку, бакар, топлу робу, ћилиме, покриваче, све. А када су то учинили онда су милостиво дозволили народу да се врати натраг „својим домовима и својим обичајима“, како је то објавио цар Виљем. Али како да се врати и камо? Хиљаде су помрле на повраћају, хиљаде су успеле да се врате својим хладним и празним домовима да у њима умру; и за те се каже да су срећнији; а хиљаде су избегле са српском војском у Арбанију и на острва у Средоземном Мору, где су умирали и још умиру од глади; али пошто их је смрт затекла у слободи а не у ропству, то се сматрају најсрећнијим. Сада, ми смо просјаци.

Ово је прва година у нашој историји да смо принуђени људе молити за хлеб; до данас смо само Бога молили за наш крух насушни, и Бог нам га је давао изобилно. Али ми смо постали просјацима тек онда када се немачка просвећеност открила да је просјакиња, сирота на моралу, оскудна на истини и шувела у срцу.

А сада ћу да вам испричам како је српско село постало темељем српскога духа.

Ниједног свеучилишта, никакве школе, никакве библиотеке за читавих пет стотина година! Замислите такав народ. Такав је био српски народ. Свештеници су били — једини писмени људи; памћење је било — једина библиотека; мајка— једина школа; природа — једино свеучилиште; слепи гуслари — једини историчари; Бог — једини пријатељ и утешитељ! Замислите такав свет и назовите га — Србима.

Замислите енглески народ да буде за пола хиљаде година без школа, без учења, без свеучилишта, без историчара, књижевника, пријатеља и утешитеља! Ја верујем, да ви нисте у стању замислити вашу отаџбину ни без Шекспира, без свеучилишта у Оксфорду и Камбриџу и без Британског Музеја, да друге ствари и не спомињемо. Било би од великог интереса и за психолога и за историчара да сазна како дух ради код народа лишеног свега што се данас сматра насушном потребом свакидањег живота. Како такав народ живи? Код Ескима је та ствар јасна: они лове, једу, разговарају и спавају. Али што чини један народ европске, аријске расе? Срби су европске, аријске расе. Што су они чинили? Три посла — мислили су, певали су и надали се.

Да, они су мислили. Мислили су и о небу и о земљи, о животу и о смрти, човеку и животињи, и о свему другом су чим човекова природа долази у дотицај. Они су сравњивали и тражили узрок и циљ свему. Долазили су до закључака и давали израза своме дугом запажању. Мислили су и премишљали дуго, врло дуго док су долазили до једне кратке реченице. Ове речи живеле су у усменом предању, и преносиле су се са колена на колено. Ове речи су врло сличне изрекама из Библије, мислима Ла Рошфукоа и речима из многих славних дела. Српске пословице су необично језгровите. Ја сам читао добар део великих писаца европских, али је на мене врло често српска народна пословица чинила дубљи и силнији утисак но многа славна књига.

Ево вам једне такве пословице: Бог је на висини, сатана у дубини, а човек је у средини. Ако Бог жели, може се наћи горе, доле и у среди. Ако сатана жели, може бити доле и у среди. Човек може бити свуда као и Бог, у среди, горе и доле. Још једна:

Птица је завидила змији и говорила: ти познајеш земљу врло добро. Змија је завидила птици и говорила: ти познајеш небо врло добро. А обе су завидиле човеку и говориле: ти познајеш и небо и земљу. А човек је одговорио: „И знање моје и незнање чине ме једнако несрећним.“ И ова:

Снег или лед, пара или течност, вода остаје увек водом. Богат или сиромашан, незналица или учен, човек је човек вазда. Па ова:

Само пола добар човек може се разочарати у овом свету. Али потпуно ваљан човек никада се не разочарава, јер он никад не очекује награде за добро које чини.

И српски је народ и певао. Седећи око огњева дугих зимских ноћи, српски сељаци певали су о својој славној прошлости, тамној садашњости својој и својим надама на будућност. У Срба постоји један инструменат који се зове гусле; занимљивији од грчке лире, јер је згоднији за јуначке песме. Сличи и индијској тамбури. Дакле, као што су стари грчки певачи певали о своме Ахилу, уз своју лиру, и стари индијски певачи певали о своме Кришни уз тамбуру, тако су и српски гуслари, уз гусле, певали своје песме о своме јунаку из старине, Марку. Марко је био историјска особа, син једног краља. Он је био народни заточник права и правде, и заштитник сиромаха и потиштеног, човек, који је веровао у бога победоносца; он је оставио на идућа поколења утисак јасан као што муња чини на тамне облаке. У свакој сеоској кући у Србији налазе се гусле, и скоро у свакој обитељи по један добар певач уз гусле. Слепи певачи певали су на прославама и саборима.

Кад су питали великог Пита, од кога је тако добро научио енглеску историју, он је одговорио: „Од Шекспира,“ Кад нас питају, од куда ми знамо тако добро српску историју, одговарамо ми: „Из наших народних песама.“ Ретко је наћи народа, који, у маси, познаје тако своју прошлост, као што Срби познају своју. Срби у својој историји не гледају толико сухопарну науку, колико уметност, драму, која се мора испричати у свечаном језику. Срби су знали своју, па су зато и певали о њој; они су певали о њој, па су је тако упознавали све то боље.

Српски људи су певали, али не само људи већ и жене су певале тако исто. Када се жетва сабирала у јулу и августу, жене и девојке певале су у пољима и по дрветима родним. У нашој земљи ми имамо сунца изобилно, и певање у пољу потпуно одговара богатству светлости, коју ми имамо. А што да вам причам о певању нашег женскиња с јесени при ведрој и благој месечини? То је време када се преде уз преслицу. Уморни људи лежу у постеље, али жене поседају у кругу на дворишту под ведрим небом. Ту се разговарају и певају, не престајући са својим предивом. Певају две по две, у дуету, али тако да други дует почиње као први свршава. И овако се пева не у једној кући, већ у многима у исто време, у разним крајевима села. Месечина је — у нас у Србији је месечина чаробно светла и јасна — тишина је, песма са свих страна, из сваке куће певају девојке, певају славуји и друге птице. Цело село се претвори у бину; ту је на стотине певача, око њих месечина, над њима широко звездано небо — ја сам уверен да би вас више занела једна таква српска сеоска опера него многе опере на којој бини у Лондону. А сада — у Србију јурну немачки цар, који не зна за песму, и наша песма умуче.

И под Турцима је певао српски народ. У Британском Музеју можете наш десет великих књига српских народних песама, спеваних за време турског господства у Србији. Та владавина била је врло мрачна заиста, али ипак ми смо у себи гледали браниоце крста од полумесеца, и уображавали смо да ми треба да будемо грудобран хришћанске Европе, то јест Средње Европе на првом месту. Зато смо водили борбу са Турцима с песмом на устима и с надом у прсима.

А сада — два хришћанска цара, са лисицом из Софије. скршили су Србију потпуније но што су је Турци икад кршили.

„Повратите се вашим домовима и вашим обичајима“. тако је цар Виљем позивао српске избеглице.

„Вашим обичајима!“

Али, о „илустрисиме Цезар“, ми би могли одговорити, ,,наш први и најбољи је обичај да певамо. Реци нам како да певамо сада? Па знаш, о царе, јер си и ти приповедао библију, ти мораш знати библиску тугованку старог Израиља: „На рекама вавилонским седили смо, ај, и плакали, кад помишљасмо на Сион. Вешали смо наше харфе о врбе. Јер они, који нас заробише, нагоњаху нас да певамо, велећи, певајте нам коју песму о Сиону? А како ћемо певати песму господњу у земљи туђој?“

Сада ти играш праву игру вавилонску — према нама Србима, то јест према народу који се рваше за крст, који појаше о слободи и који на крст пође за правду. Ти ниси ништа бољи од ма ког сељана из српског села. Тражиш ли доказа? Српски сељак пева, а ти не умеш певати. Ти не можеш певати, не због твог грла оболелог, већ због немирне савести твоје. Ти си угушио певање у земљи песме, о грешни господару!

Како да ми сада певамо песме наше, када су домови наши претворени у празне пећине? Од куда би ми могли певати, када гледамо хлеб наш у рукама туђим, а у рукама нашим хладно стење? И како би ми могли певати сада када се цела прошлост наша буни против тебе и наши се стари преврћу у гробовима својим?

Ти си покрио земљу нашу грехом и злочином, а обичај наш није да певамо о греху и злочину, већ о врлини. Када ћеш нам показати врлину твоју ? До сада си нам показивао само огањ и мач, зверство твоје и суровост твоју, и само суровост и зверство — и, рекох ли то већ? — огањ и мач. То је језгро вере твоје и науке, душе твоје и славе. Презиремо све што ти унесе у земљу нашу.

Остави нас да мучимо, господару, а ти можеш продужити са изложбом своје мефистофелске просвећености, и пошто скршиш све слабије и мање од тебе, господару, отвори уста твоја и проповедај над њиховим рушевинама својим обожаваоцима: ..Кантате домино!“

Али док си ти овде ми нећемо певати по обичају нашем старом. Радије ћемо мучати и чекати суд Божији.

Скривено морално благо српског народа и сада сјаје, као и увек, кроз сва времена мрака и страдања.

Ви се сећате још од почетка рата свих изјава српске владе, да ће Србија остати верна до конца. Можда је ко од вас помишљао: те изјаве потекле су из политичких разлога. Не; те изјаве су биле само нејак изражај онога што смо ми сви у Србији мислили и осећали. По схватању народа у Србији увек је била света дужност бити веран пријатељима, држати задату реч и чувати потписане и непотписане уговоре. Ми наш морал нисмо школом изучили — не заборавите да за читаве векове у нас школа није било — већ је то наслеђено благо, које сваки човек држи у великој пошти. То није морал који се ослања на наученом, на речима и изводима из књига, век је то основна сила, које ми нисмо власни, која држи у својој власти свакога од нас.

Наш министар председник пре неки дан рекао је ове речи: „Боље је умрети у лепоти, него живети под срамотом!“ Пре петнајест стотина година чуле су се сличне речи на овом вашем острву, на уста једног витеза из пратње Биволфа: „Смрт је лепша од живота срамног.“ Свако дете у Србији мисли на исти начин као и наш министар председник о вредности живота и смрти.

„Боље је умрети него“ живети овако или онако, или чинити ово или оно — на стотине српских пословица почиње тим речима.

У пословицама изражена је наша народна мудрост, у пословицама и песништву. А наше пословице су песма сама. У нас морал није само наука; он припада песништву, као и историја. Историја и морал су тако узвишени предмети да морају бити изражавани узвишеним, свечаним језиком. Песништво је права суштина ствари. То је најозбиљнија ствар на свету. Тако ми схватамо.

Срби читају врло мало Библију, и ако су они имали Библију на своме језику и служили се њоме при светој служби пре но што сте је ви имали на свом језику у својој цркви. Ну Библија се слушала у цркви, а на дому песма. Као што се Шекспир може назвати вашом другом Библијом, тако, и више још, наше народно песништво наша је друга Библија. Наше песништво је било наша историја, наш морал, наша лепота, наше надање, наш одгој, наша крепост — наша Библија. Нашом песмом, као и Библијом, морал се не учи већ надахњује. Што би био овај морал, који научавају српско песништво и пословице, када би био одевен у сухопарне речи?

„Хвала Богу на његовом дару“, тако обично почиње наша песма.

Љубав? Љубав је боља од правде.

Правда? Правда је боља од неправде.

Неправда? Неправда мора бити кажњена.

Страдање? Њега мора нестати.

Устрпљење? То је велика врлина страдалника.

Част? Боље је умрети но не сачувати част.

Непоштење? Оно значи исто што и смрт.

Милосрђе? Оно сјаје као сунце над светом.

Просјак? Он ставља срце на кушање.

Смрт? Бог је иза смрти и зато смрт није никакво зло.

Молитва? Треба се увек молити, али од ње помоћи нема док човек не учини све што може.

Понизност? Она је увек узвраћена љубављу.

Неустрашивост? Праћена је највећом похвалом.

Кукавштина? Њу прати покор и презир.

Послушност? Младеж мора слушати и поштовати остарину.

Образ? Боље је запалити цркву него коме насрнути на образ.

Заштита немоћних? Марко је увек штитио нејаке и животиње. То је велика врлина.

Чојство? Увек буди витез, према пријатељу и непријатељу.

Рад? Без рада нема молитве.

Слобода? Човек је човек само дотле, докле живи у слободи и бори се за слободу.

Богатство? То није врлина, а кад оно не подупире врлину, злочин је.

Бог? Он је господар света и твој дањоноћни телохранитељ.

Такав морал учили су, ај, певали су наши стари, певали смо и ми, Наравски, ми смо се често грешили о овај морал, али и кад смо грешили и кад смо били исправни, овај морал био је увек сматран мером свега што је добро и лепо.

Србија је грешила и кајала своје грехе, па опет падала у грехове. Судите и будите судије, господо, а ја ћу вам исповедати све грехове Србије. Србија је грешила и страдала. Њени греси били су пакао њен, њена страдања — њено чистилиште. Ја нећу да молим вас да опростите Србији, већ вас молим да праведно упоредите њене грехе са страдањем њеним. Срби су се грешили о свих десет заповести; то је истина. Али су они ипак држали да су тих десет заповести мерило које прописује нешто боље него оно што народ чини. И ако је народ дивно говорио: „зрно истине боље је од товара лажи“, ипак је лаж, као и сваки паразит, нашла себи гнездо као и свугде друго. И ако народ каже: „Боље је бити слеп уз правду, него с очима код неправде“, ипак је неправда нашла своје семе, раст и плод у истом народу. И ако се српска савест грозила над Каиновим грехом, ипак је тај грех, грех братоубиства скрнавио тле Србије, освећено толиким патњама и несебичним жртвама њеног народа. Ну у Србији нећете нани препредених порока, који се почињају у присенку великих култура, али ћете наћи довољно великих и малих грехова, које српска савест осуђује на исти начин као и ваша.

А поред тих грехова, ја исповедам пред вама један велики грех српскога народа. Тај је грех његова претерана љубав према независности. То је врлина као што је врлина и свака друга искрена љубав, али она постаје грехом када пређе меру. Та врлина сјаје као сунце у доба борбе против опћег непријатеља, али у доба мира, када преовлађује потреба за удруженим трудом око друштвеног добра, та врлина постаје грехом. Овај дух независног живота, независног и од непријатеља и пријатеља, знатно је пореметио наш друштвени живот и напредак током прошлог столећа. Е, у томе, у том највећем греху нашем и највећој врлини нашој у исто доба, налази се главна разлика између нас Срба и наших суседа.

Народ Велике Британије свикао је да гледа на Балкан као на земљу, у којој преовлађује један и исти грех. То схватање је велика погрешка. На Балкану у главном постоје два духа: српски и бугарски, то јест дух слободњачки и дух ропски. Српски дух се до конца упорно и жилаво борио против Турака да ослободи Балкан пре пет столећа. Бугарски дух покорио се без икаквог отпора. „Бугарски краљ није очекивао да буде покорен, већ је понизно молио за милост“; тако пише један енглески историчар. (Станли Леин-Пул, „Турска“, стр. 40.) Бунтовнички српски дух дигао се први из балканског мрака, пре сто година против тираније и деспотског неваљалства турских господара, и ослободио српску земљу. Бугарски дух чекао је док су дошли странци и ослободили бугарску земљу. Ови странци су били: Руси, Срби, Румуни и Гледстон. Бугарски дух је био од 1878., под владавином немачких краљева, исто ропски покоран као што је био за пет стотина година под владавином турских везира и паша. Само је чисто незнање говорило кроз оне људе, који су пре неколико месеци рекли: „Ово краљ Фердинанд ратује против Србије и Савезника, а не бугарски народ. Бугари се неће никад борити против Руса, својих ослободиоца.“ Истина је и остаће истина: бугарски народ је способан само за једну мисао, то јест мисао свога господара, па био то Фердинанд, или ко други, и он има само једну вољу, вољу свога господара. Они ће се борити против Руса исто онако жучно као што су се борили јуче против Турака и као што се данас боре против Француза и Енглеза, ако само то тражи и жели њихов господар.

Овај ропски дух, који је несрећа за тај народ у овим најтрагичнијим и најодлучнијим догађајима светске историје, у време мира био је срећа за бугарски народ и оспособљавао га је за миран организован рад, за који се тражи послушност и потчињеност. Овај ропски дух је највећа врлина и највећи грех бугарског народа.

Ну ја говорим о нашим гресима, и ја признајем да је наш грех био и сувише развијен осећај личне слободе. То је прави дух Срба. Из тог духа поникли су сви наши успеси и све недаће наше. Ставите се на то становиште, молим, и онда судите о свим нашим гресима новог доба: уморима краљева, унутрашњим немирима и свим другим неправилностима политичког и друштвеног живота наше земље. Онда ћете разумети нас боље; а кад нас боље разумете, ја сам уверен, да ћете нам лакше и опростити.

Србија је грешила, Србија се и молила. Ако ставите на један тас грехове Србије, а на други страдања и молитве Србије, ја сам уверен да ће овај други претегнути.

Још једном се морам повратити на српско село. Тамо молитва није само поговор греху већ се сматра дневном потребом. Кад се човек умије у нас, прво му је да се богу помоли. То је освештани обичај. Многе песме о нашем народном јунаку, Марку, почињу овако:

„Поранио Краљевићу Марко,
Умио се, богу помолио…“

И све песме почињу, то понављам, овим речима:

„Хвала Богу на његовом дару“.

Али молитвом не почињу само песме, сваки посао и свака забава почиње молитвом такође; сваки дан и свака гозба, сваки одмор и свако путовање. Овај обичај деломично је запуштен и напуштен само у градовима под утицајем средњоевропске материјалистичке просвећености. У селима је непознато безверје. Нема безбожја по нашим зеленим пољима, под нашим плавим небом, у нашим малим белим кућама и дрвеним вајатима, на обалама жуборних потока наших и валовитих река наших. Свака обитељ је мала верска задруга у нас. Глава породице председава овој задрузи и моли се с њом.

Када вам ово причам, говорим вам из свог личног искуства. Ја сам рођен у једном селу, у обитељи од четрдесет и пет чланова. Сваке суботе, када је био обављен посао преко седмице, скупљали би се ми да се помолимо богу. С вечери мој би дед, глава куће, сазвао на молитву. Капеле у кући нисмо имали. Кад је ружно време, молили би се у кући. За лепог времена на пољу, у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, месец наша икона, тихи дах природе око нас наше надахнуће. Мој дед би узимао кадионицу са жеравицом и тамњаном и окадио би сваког од нас. Онда би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио; за његовим примером следили би сви остали. Онда је почела тиха молитва, прекидана само час по час уздасима и побожним шапатом. Крстили смо се и молили, гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда.

Молитва би се завршила дубоким поклоном и гласним Амин.

Када ми данас пада на памет ова молитва, ја ћутим више набожја, више скрушја и миродушја него што сам икад осећао у свима великим саборницама у оба света, у којима сам имао прилике да принесем молитву богу.

Ова молитва српских сељака, лепа у простоти својој и дирљива у искрености својој, надживљавала је колена, и ликовала је над свима злочинима које су над нама починили туђинци азијатске и европске цркве. Наша жива и неугушена молитва очигледни је знак наше дурашне и несаломљиве наде. Ми се молимо богу јер је нада жива у нама, а када се богу помолимо наша нада постаје још снажнија.

Све у Србији може бити нарушено сем молитве. Најезда војске цара Виљема све је нарушила и претурила у Србији, али молитва српског народа још живи. Засужњени у Србији, расејани по целом свету као избеглице, ми се још увек молимо богу правде, сада као и увек до сада. Наша молитва је нада наша. Поданици цара Виљема и бугарски робови могу побити све у Србији — а у Србију су и дошли да убијају — али наше надање никад убити не могу. Разапета Србија, ваш верни савезник, о племенити синови и кћери Велике Британије, сада је мучна и немоћна. Непријатељи и пријатељи сада јој се могу ругати. Она ће мучати.

Ја сам уверен да у вашој души има поште за мук Разапетог. Ја сам убеђен да ће сваки од вас чинити све што може да се Србија ослободи. Најзад Србија може сада своју ствар предати богу у руке и с надеждом сачекати конац. Сада она може добацити цару Виљему, освајачу и господару њеном, речи једног од ваших великих песника:

.,Ја сам изгубио, а ти си добио игру: али ипак можда ће мој губитак сјајити светлије него победа твоја кад бог рече свој суд.“ (А. С. Свинберн, „Фалиеро.“)

Превод са енглеског, М. Ј., Викизворник

Извор:http://www.vidovdan.org/