309235323 700x508Пре сто година, у јеку Првог светског рата, свет је обишла крилатица “Руси се не предају!”. Десило се то за време одбране тврђаве Осовец у рејону Гродног (у оном делу западне Белорусије који је после 1945. године поклоњен Пољској), од стране невеликог руског гарнизона…

Од јануара до августа 1915. године, Немци су против заштитника тврђаве примењивали све новија и новија достигнућа тадашње војне технике, укључујући и авијацију. На сваког бранитеља долазило је по неколико хиљада бомби и граната, бацаних из авиона или испаљиваних из десетина оружја 17 батерија. Против одбране Осовеца дејствовале су и 4 “Дебеле Берте” од укупно 9 колико их је тада имала Немачка (две од њих, заједно са складиштем муниције од 800 килограма за те суперхаубице, Руси су успели да оборе).

У много лакшим условима, француске и белгијске тврђаве су капитулирале пред Немцима у току једне до две недеље. На пример, огромно истурено утврђење Лијеж које је укључивао 12 утврђења и десетине одвојених дугорочних одбрамбених структура, пало је за 11 дана – само што су Немци почели да гађају по њему из “Дебелих Берти”. Мали руски гарнизон у Осовецу који је имао 4 утврђења, требало је да се одржи само 48 часова. Он се бранио више од пола године – 190 дана.

Само у првој недељи гранатирања, Немци су на руску тврђаву бацили 250 хиљада пројектила и применили не само “Дебеле Берте” него и “шкодине” опсадне хаубице са 400 килограма муниције.

Истовремено, у немачком генералштабу су грозничаво изучавали специјални одељак “Ливонске хронике” (1584) немачког летописца Балтазара Рјусова. Тај одељак се звао “Зашто су Руси тако добри у тврђавама”. Хроничар ХVI века је писао: “Руси у тврђавама су веома јаки борци. За то има више разлога. Као прво – Руси су радан народ. Руси су у случају потребе неуморни у сваком опасном и тешком послу, раде дању и ноћу и моле се Богу да праведно умру за свога Цара. Друго, Руси су од детињства навикнути да посте и раде и уз оскудну храну. Само ако има воде, брашна, соли и водке, он може дуго да преживи, а Немац не може. Треће, ако Руси добровољно предају тврђаву ма како она ништавна била, они се не смеју појавити у својој земљи јер би били подвргнути срамоћењу, а у туђим земљама они не могу, а и не желе да остану. Због тога се они држе у тврђави до последњег човека, радије пристајући да изгину до последњег, него да под стражом иду у туђу земљу. Немцу је апсолутно свеједно где ће живети, само ако има могућности да се довољно наједа и напија. Четврто, За Русе је не само срамота него и смртни грех предати утврђење”.

Изучивши ту науку, Немци су даноноћно бомбардовали тврђаву. Месец за месецом. Цитат очевица: “Страшан је био изглед тврђаве, она је цела била обавијена димом и час на једном, час на другом месту су се појављивали огромни огњени језици од експлозија граната. Стубови земље, воде, и читавог дрвећа летели су увис, земља је дрхтала и изгледало је да ништа не може издржати такав урагански огањ. Утисак је био такав да ни један човек не може изаћи читав из таквог урагана ватре и челика”.

Руси су се усред урагана огња и жељеза, бранили до последњег. Њих је било веома мало али на предлог да се предају, одговор је увек био исти. Тада су Немци против утврђења покренули 30 бензинских батерија. На руске позиције у 4 сата ујутро 24.07. (06.08.) 1915. године, кренуо је хемијски напад са таласом високим 12 метара. Заштитних маски није било. Све живо на територији тврђаве је било затровано. Из строја је избачено више од 1. 600 људи. Тровање различитог степена захватило је цео гарнизон. Чак и трава је поцрнела и почела да вене. Дебели отровно-зелени слој оксида хлора прекрио је металне делове муниције и оружја заштитника тврђаве.

Прва и друга линија руске одбране практично је лишена бранилаца. Припадници 9,10 и 11 чете Земљанског пука су сви изгинули, а у 12 чети је остало неколико десетина људи уз један митраљез. Истовремено су Германи покренули масовне артиљеријске ударе. Тукли су истовремено обичним гранатама, као и гранатама са хлорпикрином. Одмах иза тога у јуриш на руске позиције кренуло је више од 7 хиљада пешадинаца. Изгледало је да је тврђава осуђена на пад и већ заузета. Густи, многобројни ланац Немаца прилазио је све ближе и ближе… И у том тренутку из отровно-зеленог хлорног облака на Немце се обрушио… контранапад!

Руских војника је било нешто више од 60. Остаци 13-те чете 226. Земљанског пука. Командовао им је рођени Псковљанин, потпоручник Владимир Котлински (за тај подвиг он ће бити посмртно одликован Орденом Светог Ђорђа 4 степена).

На сваког Руса који је кренуо у контранапад, долазило је више од 100 Немаца! Руси су наступали у усправном ходу. Бајонетима прса у прса. Око железничке пруге – јединог орјентира у отровној магли. Дрхтави од кашља, пљувајући кроз тканину, умотаних лица, са парчићима плућа на окрвављеној поткошуљи…

Нападачи су довели противника у такав ужас да су Немци, не прихвативши бој, јурнули назад, газећи у паници једни преко других, остајући да висе на сопственим преградама од бодљикаве жице. И ту је по њима из клубова отровног дима, ударила наизглед већ мртва руска артиљерија.

Битка за тврђаву Осовец ушла је у историју са називом “напад мртваца”. Током напада неколико десетина полуживих руских војника натерало је у бекство 14 батаљона противника! Реч учесника боја: “Тај напад “мртваца” толико је запрепастио Немце, да они нису прихватили борбу и јурнули су назад. Много Немаца је погинуло на мрежама бодљикаве жице, пред другом линијом ровова од ватре артиљерије из тврђаве”. У 8 часова ујутро све последице немачког пробоја биле су ликвидиране. Руси су повратили 1 и 2 линију своје одбране. У 11 часова Немци су прекинули гађање тврђаве, што је чак и формално значило крај пропалог јуриша.

Тврђава тако није предата, Руси су је касније напустили по наређењу команде, када је одбрана изгубила смисао. Све преживело од немачког бомбардовања и ватре, дигнуто је у ваздух. Командант одбране генерал Брозовски 22.08.1915. године лично је пустио експлозивну направу у дејство, не оставивши непријатељу ни један метак, ни један ексер. Тек после три дана Немци су се усудили да заузму рушевине.

У свом последњем наређењу у својству команданта Осовеца, Николај Александрович Брозовски је написао: “У рушевинама од експлозија и пепела од пожара, поносно се успокојила бајковита тврђава, која је као мртва постала још страшнија за непријатеља, непрекидно му говорећи о витешкој одбрани. Спавај мирно, не знајући за пораз и инспириши читав руски народ на жеђ за осветом непријатељу до потпуног уништења. Твоје славно, високо и чисто име прећи ће у бригу будућих покољења. Неће проћи дуго времена и залечиће Мајка Отаџбина своје ране и у невиђеној величини јавиће Свету своју словенску силу, помињући хероје Великог Ослободилачког рата и неће ни нас – браниоце Осовеца – оставити у запећку”.

 

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com