Владимир Димитријевић

 maxresdefault

Недавно је у Европском парламенту посланица из редова ХДЗ, Жељана Зовко, организовала конференцију о „блаженом Алојзију Степинцу“, на којој су говорници излагали своје ставове о овом представнику „хрватског кршћанства“. Како истичу новинари Г.Чворовић и М. Станојковић, ово није први пут да се надбискупов лик и дело величају међу европарламентарцима. На истом месту, 2018. године у ЕП служена је миса, којом је обележена 20. годишњица од „проглашења Степинца блаженим“. И 2016. године на иницијативу хрватске посланице Маријане Петир, организована је изложба „Хрватски светац кардинал Степинац“, на којој је приказана „хуманост ратног католичког великодостојника“.

Том приликом, европарламентарци су могли да на паноима прочитају да је „од јула 1942. године до маја 1943. спасао 6.717 сирочади с Козаре, без обзира на њихову веру, етничку припадност или војно опредељење родитеља“. На тој изложби, посланицима је представљено да се „Степинац 1943. жалио Анти Павелићу на постојање логора у Јасеновцу, истичући да је Јасеновац срамотна љага за НДХ“.

И тако се игра наставила.

ХРВАТСКИ СВЕТАЦ

Aкадемик Дејан Медаковић међу првима је уочио да ће Степинац бити проглашен за хрватског свеца. Он је у својим дневницима „Дани, сећања“ 15. фебруара 1980. године забележио како хрватски бискупи, на челу са надбискупом, будућим кардиналом, Фрањом Кухарићем, раде на проглашавању Степинца свецем:“Упорно припремају терен за његову беатификацију и темељно, плански граде његов култ. Нико то не спречава, а сутра то већ неће бити могућно. И ко ће онда из глава овог лаковерног света избити уверење да је он мученик и светац? Чак и са доказима у руци, људи ће се окретати од истине. Још један фалсификат се неометано уграђује у нашу будућност.“

Данас се у римокатоличким храмовима служе службе Алојзију Степинцу. Ево какве молитве читају хрватски свећеници и њихова паства за време прославе „Степинчева“: “Помолимо се, браћо и сестре, Господину Исусу Кристу, Краљу мученика, и молимо његово милосрђе. /…/ По заговору блаженог мученика Алојзија, учини све кршћане свједоцима своје истине: о, Исусе, чуј нас О,Исусе, услиши нас. По заговору блаженог Алојзија, сачувај у нама вјеру и живу наду у побједу истине: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. /…/ По заговору мученика Алојзија ојачај клонуле, тјеши тужне, очајниа улиј наде и сумњивцима распрши сумње: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. Свима који се за вјеру жртвују и страдавају откриј своју љубав и улиј своју снагу: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. Све наше покојнике придружи у небу светим мученицима: о, Исусе, чуј нас. О, Исусе, услиши нас. /…/ Уистину је достојно и праведно, право и спасоносно, да вазда и свагдје захваљујемо теби, Господине, свети Оче, свемогући вјечни Боже. По примјеру Исуса Криста блажени је мученик Алојзије исповједио твоје име и крв своју пролио. Мученичка крв очитује чудесну твоју снагу, којом подупиреш људску немоћ и слабе људе кријепиш да свједоче за тебе, по Кристу нашем Господину. Заговор блаженог Алојзија нека вас ослободи садашњих зала, и примјер њезина живота нека вас поучи да увијек спремно служите Богу и браћи људима.“

Шта се може закључити из ових молитава? Степинац је за Хрвате мученик, који је чак „пролио своју крв“ за име Божје; он теши тужне и диже клонуле, а онима који сумњају уклања сумње. Он учи Хрвате да служе Богу и браћи људима.

УСТАШЕ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ

Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део римокатоличког Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: “(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“. У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. /…/ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника.“

Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере?

Није случајно Степинац подржао долазак усташа на власт. Владко Мачек му је био одбојан јер је, по његовом мишљењу, био превише југословенски оријентисан и веома секулара политичар.

„БОГОУГОДНИ“ ЏЕЛАТИ

 Screenshot 2023 03 29 085501

           Мирослав Филиповић познатији као "фра сатана" представља оличење "духовенства" на чијем челу је био Алојзије Степинац

Када су убијали Србе, усташе су веровале да чине Богу угодно дело. Хрват – левичар, Милко Рифер, који је био у концлогору Јасеновац, прича о томе како су за нову 1943. годину усташе за логораше римокатолике приредиле свечану мису, коју је служио римокатолички свећеник, Звонко Брекало, и сам усташки официр. Рифер каже: “Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев (зликовац из Јасеновца, нап. В.Д ). И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима –који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага (усташки џелат, нап. В. Д.) тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно девотно поздравио.“

Брекало је, иначе, и сам учествовао у усташким покољима, а био је познат и по силовању логорашица у Старој Градишки. И он није био једини; таквих је било на стотине. До какве монструозности су долазили поједини хрватски „кршћани“, сведочи и овај случај: фратар Срећко Перић, из самостана Горица, обратио се с пролећа 1941. својој пастви: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опрошћени“.

Тако се, од самих почетака, средњовековни инквизиторски римокатолицизам урадио у усташтво.

ШТА КАЖЕ НЕПРИСТРАСНА ИСТОРИЈА

41852 0 01

У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави Божјој“. Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима./…/ После радова које је објавио Фалкони или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство, од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу/…/ Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара/…/.“ По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца. То је, заправо, био повратак на шпанску инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између преласка у католицизам и смрти“. Ауторка подсећа и на то да Степинца неки покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“. Степинац јесте тражио да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт.“

НЕ ПАМТЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ

Наравно да хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење, промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао да спасе Јевреје који су могли бити спасени, али, како тврди Блет, ток догађаја се није могао променити. Иако је 86% хрватских Јевреја било крштено у римокатолицизам, ни протести папиног представника, ни проповеди Степинца, нису помогли – Јевреји су изложени уништењу. Шта је, међутим, најстрашније у Блетовој књизи? У њој се, ни једном једином речју, не помињу Срби, који су били главни страдалници у НДХ; ни речи о масовном клању људи само зато што су православни, ни речи о насилном прекрштавању 250 хиљада припадника друге вере и њиховом превођењу у челични загрљај „Светог Оца“ у Риму. Ватикан је покушао да спасе Јевреје, није успео и – то је, по Блету, све! За званичног ватиканског историчара Срба у НДХ није било, а није било ни Јасеновца, ни Глине (где су Срби клани у свом храму), да о другим местима покоља, јамама попут Јадовна и Голубњаче и не говоримо… И – шта сад? За шта би се папа извинио пре него дође у посету СПЦ кад званична историографија Ватикана не признаје геноцид над Србима у Другом светском рату, који су извели ревносни папини крижари, усташе?

СТЕПИНАЦ И УСТАШЕ

Хрватски надбискуп загребачки, касније кардинал, Алојзије Степинац, проглашен је „блаженим“ и уведен у римски светачник 1998. године, од стране папе Ивана Павла Другог, чиме је постао „државотворни“ светац Хрвата, оно што је Србима Свети Сава. За време Другог светског рата, Степинац је био војни викар усташке војске и члан Државног сабора НДХ, руковођа прекрштавања Срба, човек од поверења усташког режима (додуше, повремено је долазио у сукоб са тим режимом, па и због његове суровости, али је у кључним тренуцима, подржавајући хрватску државу, био спреман да на све сукобе заборави). Он је 1941. године, а поводом покрштавања, писао Павелићу, рекавши: “Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа,људи добре воље, мирних сељака који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћење је лако и прихватљиво.“ Такође, Степинац је 1943. године папи Пију писао о опасности нестанка НДХ под ударима Срба и комуниста, у коме пише (док трају усташки покољи) да четници убијају у маси хрватско становништво католичке и муслиманске вероисповијести (пошто је Павелић муслимане у Босни сматрао Хрватима). Степинац узроке српских „масовних злочина“ тражи у Средњем веку, и каже да „од појаве српске династије Немањића (крајем 12. вијека), која је послије остала трајним идеалом Велике Србије, католици су били прогоњени/…/ Конац је био нестајање католицизма у првоме мјесту у Црној Гори“ …

Хрватски аналитичар Иван Цвитковић указује на праву природу Степинчевог званичног акта: “Иако у писму детаљно пише о четничким покољима над становништвом и католичким свећеницима, Степинац не налази за потребно да бар једном ријечју проговори о усташким покољима и дивљањима над, такођер, недужним становништвом и православним свештеницима. Налази за потребно да Папи укаже на опасност од Велике Србије, а истовремено моли за „младу НДХ“ и напредак католицизма везује за њен опстанак и напредак. Пише и о присилним преласцима католика на православље, а ни ријечи самокритике над акцијама присилног покатоличења. Напротив, хвалећи се износи податак како је већ у католицизам преведено 240.000 православних и покушава оправдати усташка злодјела по Босни и Херцеговини и другдје.“

Степинац редовно благосиља усташку војску: рецимо, 1943. године, приликом одласка Павелићеве морнарице на Црно море, у борбу против Црвене армије. Иако се, како смо видели, повремено вербално ограђивао од усташког насиља, па и учешћа нижег клера у Павелићевим трупама, Степинац је био човек од поверења хрватског нацистичког режима, па је 10. априла 1944, на годишњицу НДХ, био одликован Редом за заслуге – Велеред са звијездом, између осталог и зато што је „као надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике са подручја Независне Државе Хрватске.“ А 24. марта 1945, док нацизам крепава свуда у Европи, бискупи НДХ, на челу са Степинцем, свету шаљу посланицу у којој оптужују Србе да су између два рата злостављали Хрвате, чија је основна црта „мирољубивост душе“, а за усташке покоље окривили су, опет, Србе, јер су они, тобож, приликом распада Југославије у априлу 1941. „извршили покоље над хрватским пучанством навијештајући затор и истребљење нашему народу“, после чега је почела освета неких Хрвата, коју су бискупи, наводно, осудили. Дигавши свој глас против комуниста, римокатолички прелати су истакли да су Хрвати више од миленијума стремили својој држави, коју су и добили у Другом светском рату, па су они, као црквени пастири, вољу свог народа поштовали. Иако су настојали да се ограде од усташког режима који је пропадао, Степинац и бискупат нису порицали НДХ као државу хрватског народа, мада су је створиле Силе осовине као своју сателитску творевину, комадајући међународно признату Краљевину Југославију.

АНДРИЋ И СТЕПИНАЦ

У својим сећањима на Андрића, његова познаница Лепосава Бела Павловић записала је шта се збило са Адрићевим римокатолицизмом. Наиме, једнога дана 1942, на врата њихове породичне куће бануо је писац, и рекао да долази из полиције. Забринути отац Белин питао га је да ли су и њега почели да зову у полицију, и зашто, а он је рекао да је ишао сам. Ево разлога:“Из капута је извадио своју легитимацију и пружио ми је:“Ево, прочитајте, молим Вас, на глас“. „Име, Иво/…/презиме, Андрић, народност – српска, вероисповест – без вере“- Ево, због те рубрике био сам у полицији –прекиде ме он. У ранијој легитимацији стајало је да сам вере католичке…“ – Једино су комунисти ти који стављају да су без вере- рече мој отац. – Тачно, нисам на то мислио, а сувише сам већ зашао у године да бих прелазио у православље, кад то није из убеђења. Немам ја ништа против католичке вере као такве, али да останем у њој данас, немогуће ми је. Добро познајем све оне у Загребу. Господину Степинцу било је довољно да, недељом, при одржавању мисе, горе са амвона, каже само три речи. Ниједна влас не би недостајала ни на једној српској глави. Али господин Степинац није нашао за вредно да те три речи изговори. А ја у овим временима не могу припадати једној религији, на чијем челу се, у мојој земљи, налази један Степинац…“

ДНЕВНИЦИ ДЕЈАНА МЕДАКОВИЋА

Академик Дејан Медаковић, потомак старе српске породице из Загреба, који је, за време Другог светског рата, и сам побегао испред усташког ножа, годинама је, у својим дневницима „Дани, сећања“ пратио како „Црква у Хрвата“, уз помоћ Ватикана, гради култ Алојзија Степинца.

Сведочења покојног академика утолико су драгоценија јер је он био објективан човек, који није све хрватске римокатолике поистовећивао са усташама. Он се у својим дневницима сећао др Јосипа Лончара, који је пред ђацима католичке семинарије Павелића звао „моралном и интелектуалном ништицом“, као и бањалучког бискупа Пихлера, који је патријарха Германа молио за опроштај због усташких злочина. Зато прелистајмо Медаковићеве дневнике скупа.

У „Нину“, 18. марта 1979. године, изашао је текст о наступу пре америчким Конгресом хрватског емигрантског жупника Младена Чувала, који је замолио присутне политичке представнике САД да се боре за „остварење божанског права нација на самоопределење“( подразумевао је разбијање Југославије, наравно). После њега, конгресмен Биађи је пред својим колегама опоменуо годишњицу Степинчеве смрти и покољ 29 свећеника у Хрватској 8. фебруара 1945 ( реч је о усташким фратрима са Широког Бријега побијеним у борби с партизанима ). Биађи је о Степинцу говорио као о „познатом крсташу за ствар људских права прогоњених и потлачених у Источној Европи“. Овај конгресмен је изразио наду да ће папа Иван Павао Други, пореклом из Пољске, која је у ропству као и Југославија, допринети верским слободама у свету. Затим је конгресмен Грин најавио да ће велечасни Чувало у конгресној Комисији за безбедност и сарадњу у Европи изнете „информације о стању верских слобода у Југославији“.

Медаковић је, бележећи ово, уочио спрегу између „америчких конгресмена и усташки оријентисаног клерикализма“, као и то да се „у нашој земљи, усред Загреба, систематски негује култ кардинала Степинца“.

КУХАРИЋ У ВАТИКАНУ

Медаковић је редовно читао и коментарисао каптолски „Глас Концила“. Ова новина је, 13. маја 1979. године, донела чланак о „ходочашћу“ хрватских бискупа у Ватикан, а поводом 1100-годишњице писма папе Ивана Седмог кнезу Бранимиру, што је, по текстописцима, „прво познато нам признање хрватској државности у новој домовини“. Надбискуп ( касније кардинал ) загребачки Фрањо Кухарић је том приликом папи саопштио списак Хрвата за канонизацију ( међу њима је и оснивач крижарских братстава, Ханс Иван Мерц, беатификован у Бањалуци 2003. године ). Најважнији део Кухарићевог говора био је, међутим, следећи:“Спомињем овдје као великог свједока вјере загребачког надбискупа и кардинала Алојзија Степинца, а којему је у овој базилици пригодом његове смрти 1960. благе успомене папа Иван Двадесет Трећи одржао дирљив и свједочки говор“. Медаковићу је све било јасно, иако је папа Војтила деловао другачије него његови претходници. Он је, по српском академику, конзервативац са „веселом маском“, који „скаче у базен, пева са младима уз гитару, прима младе наркомане, чак игра народне игре међу којима и полку“, али не напушта начела милитантнтог римокатолицизма. Јер, да није тако, не би дозволио Кухарићу да најављује беатификацију Степинца и прославу 75-годишњице сарајевског надбискупа Штадлера, тог, по Медаковићу, „црно-жутог ратног хушкача“.

ОДГОВОР ЖИКЕ СТОЈКОВИЋА

Када је у једном броју новина СПЦ, „Православље“, изашао текст „Папа заборавио Србију“, „Глас Концила“ је реаговао 22. јула 1979. текстом у коме је писало да је Степинац папи Пију Дванаестом, „ризикујући главу од Гестапоа“, однео „опширну документацију о терору о чему свједочи међу осталима и Иван Мештровић“. Живорад Стојковић је написао одговор и понудио га „Православљу“, али се патријарх Герман уплашио да се не кваре међунационални односи односи у СФРЈ, па га није објавио.   Медаковић доноси цео текст Стојковићев, актуелан и данас. Стојковић истиче да не постоје никакви трагови папине интервенције против злочина усташа над православним Србима у НДХ, али се поуздано зна да је папа примио Павелића и усташе у ванредну аудијенцију маја 1941, чиме се хвалила и усташка и католичка штампа. Папа је Степинца поставио за викара усташке војске, којој је, по Стојковићу, главни задатак био клање Срба. „Католички лист“, који је излазио са Степинчевим благословом, хвалио се у броју 38/1941. да је патер Сидоније Шолц у селу Будинцима 2300 „гркоисточњачких“ душа превео на римску веру. Степинац је тражио да Павелић манастир Ораховицу, одузет Српској Цркви, преда у руке фратрима павлинима.

Чак је и хрватски члан Владе Краљевине Југославије у Лондону, Јурај Крњевић, један од челника Мачекове ХСС, преко Радио Лондона упутио поруку хрватским бискупима на челу са Степинцем:“Мачем приморавати некога да мења вјеру још је одвратније од тјелесног уморства. /…/ Није доста поставити неке комплициране судове и стидљиво се оградити од усташких злочина, поименце од усташког покатоличавања, него је потребна ваша мушка ријеч осуде, како би то било у складу са осјећајем хрватског народа и са науком католичке цркве. А такве ријечи из уста наших вјерских поглавара до сад нијесмо чули“.

СТЕПИНАЦ И ХРВАТСКА ДРЖАВА

По Стојковићу, Мештровићево сведочење о сусрету са Степинцем у Ватикану је непоуздано. Уосталом, он тврди да је Степинац 1943, када су се срели, папи донео сведочења „о злодјелима почињеним од нациста и фашиста на нашем подручју, укључујући окупирану Далмацију“. Браниоци Степинца тврдили су да је његов меморандум са позивом папи да штити НДХ наводно фалсификат; али, Стојковић вели да постоји један сасвим јавни документ, који јасно сведочи шта је Степинац мислио. Наиме, 22. фебруара 1944, на насловној страни „Католичког листа“, надбискуп загребачки је urbi et orbi рекао:“Хрватски је народ своје право на народни и државни живот стекао и заслужио својом тешком и крвавом борбом, стојећи кроз стољећа на бранику истинских идеала праве човјечије борбе и кршћанске културе, чиме је задужио Европу и све њезине народе, а због тога му је од највећих чувара праве културе, римских папа, дан частан наслов Предзиђе кршћанства“. Као војни викар усташке војске, Степинац је био духовно одговоран за оне којима је Павелић обећавао да ће им потомство бити захвално јер су у „прву хрватску војску, у прве војнике НДХ унијели здрав дух, унијели морал, унијели поштовање, унијели богобојазност пред свевишњим, одважност и храброст пред сваким непријатељем, било вањским, било унутарњим“.

УЛОГА СТЕПИНЦА У РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ХРВАТСКОГ КАТОЛИЦИЗМА

Дејан Медаковић је, још крајем седамдесетих година 20. века, уочио да Фрањо Туђман и маспоковци на све могуће начине раде на скидању стигме фашизма са Хрвата, при чему хрватски бискупат зна да „процес њене рехабилитације почиње са надбискупом Степинцем“.

Тако је Владимир Станковић, „равнатељ душобрижништва за Хрвате у иноземству“, 14. фебруара 1981. године истакао да „хрватски свећеници и њихови вјерници у иноземству кардинала Степинца сматрају високом духовном величином“, а девет дана касније Медаковић бележи да је седам хиљада Хрвата присуствовало помену Степинца у загребачкој катедрали. Надбискуп Кухарић га је у говору свим силама бранио, а кардинал Шепер је из Ватикана поручивао да Степинац није био против комунизма као таквог, него против стаљинизма, и да је био „врхунски родољуб“.

Медаковић је, овим поводом, писао да је Степинац „златна ватиканска резерва“, и да би целом том процесу могла да се супротстави само држава пошто СПЦ то не сме, јер њени врхови „немају знања, снаге, па ни храбрости да нешто покрену, блокиране страхом да не учине нешто против државних интереса“.

Дејан Медаковић пише о Степинцу и ово:“Погрешно је проглашавати га за неког убеђеног усташу, јер он то није био. Он је себе уградио у темеље НД Хрватске, коју је поздравио као вековно остварење сна хрватског народа. Тај историјски чин је за њега био важнији од недела режима, чија је недела благосиљао, допуштајући толиким свештеницима најбруталније политичко ангажовање. Знао је да усташки режим прогонима шизматика завршава Католичкој цркви њен вековни задатак, који она од 16. века па до 1941. није била кадра да реши. Уништивши православну црквену организацију, усташки режим је практички ликвидирао православно питање на својој територији, а иза овог у крви обављеног посла католички мисионар је могао да наступа кротко и да мирно лови преживеле шизматичке душе, да их хладнокрвно преводи у крило јединоспасавајуће цркве. Тај кориснички став се не може бранити, о томе постоји безброј докумената чија је вредност временом систематски умањивана. Тај процес протумачен је као малтене консолидација наше земље, као допринос ширењу братства и јединства./…/ Тако се догодило да је кривац претворен у свеца, а само је питање времена када ће се и формално обавити Степинчева беатификација.“

ИВО ГОЛДШТАЈН О СТЕПИНЦУ

У својој студији „Холокауст у Загребу“, Иво Голдштајн истиче да Степинац јесте протестововао против нехуманог третмана Срба и Јевреја приликом транспорта у логоре, али никад није дигао глас против оног суштинског – против злочоначких „закона“ усташке државе. По Голдштајну, „Степинац никада није у потпуности осудио усташку идеологију, ни режим, нити се дистанцирао од НДХ. Разлози су вишеструки: није се радило о кукавичлуку, јер је надбискуп Степинац био храбар човјек. Усташе су се цијело вријеме декларирали као горљиви католици, и надбискуп Степинац их је, успркос свим „грешкама и гријеховима“, сматрао дијеловима своје пастве, католицима и Хрватима, које је као такве можда ипак могуће увјерити да престану чинити зло. Дуго им је тражио барем некакве добре стране, па их је нашао у чињеници да су забранили „порнографију“ и псовање, да су под пријетњом смртне казне забранили абортус. Није им престао приписивати у добро ни успоставу НДХ, коју је као идеју до краја заговарао. /…/ Између антипатије према комунизму и антипатије према злодјелима усташке НДХ, антипатија према комунизму увијек је имала превагу, јер усташку НДХ било је, по надбискуповом мишљењу, могуће поправити, а комунизам не“.

ДОСТУПНИ ДОКУМЕНТИ И СТЕПИНЧЕВА ОДГОВОРНОСТ

У двотомнику о римокатолицизму и НДХ, који је објавио Јуре Кришто 1998, налази се и писмо које је Степинац упутио ватиканском кардиналу Маљонеу средином 1943, и у коме надбискуп загребачки брани НДХ од оптужби „српске промиџбе“. У том писму, он каже да јесте било појединачних усташких испада према Србима у доба „националне револуције“, али да је Влада НДХ изгреднике кажњавала строго, чак и стрељањем, при чему Срби не смеју да забораве да су у Краљевини Југославији двадесет година тлачили Хрвате, а да је Пуниша Рачић убио хрватске вође у Скупштини, с прећутном дозволом србијанских властодржаца. Све што није било у складу са римокатоличким учењем и моралом у Краљевини Југославији, по Степинцу, плод је деловања „православаца и Жидова“. Они су подстицали Хрватице да врше абортусе и производили су порнографију. Под влашћу Срба цветали су масонерија и комунизам, а укидане су и верске школе. Ово зло су сузбиле нове власти, и Хрватска је сада на путу моралне обнове: нема богохуљења, војска и ђаци иду на“вјеронаук“, верске школе и каритативна делатност цветају, а жупници и фратри добијају државне дотације. У овом писму, Степинац каже Маљонеу да би Хрвати били масовно убијани кад би Срби заваладали Хрватском макар на један дан.

Наравно, постоје и документи о Степинчевим интервенцијама за појединце или групе страдалника, пре свега за римокатоличке Јевреје, али и за неке Србе. Али, Степинац никад не устаје против расистичких закона НДХ, а католичка штампа током Другог светског рата усрдно ( осим изузетака ) пропагира усташке ставове (о томе у студији хрватског историчара, Петра Мацута „У сјени крижа, самокреса и ножа. Католички тисак у Независној Држави Хрватској“.

Ипак, од 1943, Степинац се у наступима мења: он држи проповед против расизма, контактира са Хрватском сељачком странком, чији је шеф, Владко Мачек, у кућном притвору, и споља се дистанцира од усташа. А зашто? Јер му је из Ватикана, који улази у сарадњу са САД ( што ће преобликовати Европу после Другог светског рата ), стижу сигнали да је нацифашистичкој Осовини близу крај. Ипак, како смо видели, чак и у марту 1945, пред слом Павелићевог режима, Степинац и хрватски бискупи опет устају у одбрану НДХ, и против су било какве обнове заједничког живота са Србима.

СТЕПИНЧЕВА СЕЛЕКТИВНА ХРАБРОСТ

Степинац је НДХ доживљавао као „своју“ државу, и критиковао је њене властодршце стишаним гласом. Када су на власт дошли Броз и комунисти, он је свим силама устао против њих, и био спреман да робија у Лепоглави а да им се не поклони. Да је део те своје храбрости показао према усташама, заувек би остао упамћен као хришћанин који је спасаво православне комшије и земљаке. Али, макар „танкоћутно“ и „сућутно“ имао милости према појединим Србима, он их је, као народну целину, сматрао непријатељима хрватске државе, и није их бранио од Јасеновца и Јадовна, нити је икад јавно осудио рушење њихових храмова и олтара, при чему их у свим званичним писмима назива „шизматици“, сасвим у складу с вековним традицијама Ватикана ( и то се види код Кришта ). Наведено је сасвим довољно да се формира став Срба према Степинцу, једном и заувек. Никакви езотерни папски документи нису нам више потребни.

Међутим, никакви нови документи нису били потребни да се, по ко зна који пут, види ко је био папски „блаженик“. Довољно је било поново читати документацију коју је, још 1998, у свом двотомнику „Католичка црква и НДХ“, објавио један од учесника у раду комисије, хрватски историчар Јуре Кришто. Анализираћемо један такав документ, настао усред рата, 1943. године.

У већ поменутом писму кардиналу Маљонеу, блиском папи Пију Дванаестом, а насталом 24. маја 1943. године, сав је Степинац. Он одговара на оптужбе „као да Католичка црква у Хрватској није испунила своју дужност према православцима, који се осјећају прогоњенима“ ( обратимо пажњу: Степинац не каже да су православци прогоњени, него да се „осећају прогоњенима“ ). Надбискуп кардиналу доставља, како каже, „неке документе који показују колико смо учинили за Србе, и поред свих зала које су нам Срби нанијели тијеком 20 година заједничког живота“. У том писму, Степинац Маљонеу вели да „материјал који је Светој Столици послала српска пропаганда, служи само томе да у очима Свете Столице умањи углед садашњег режима у Хрватској“ ( Павелићевог режима, усташког режима, режима који се „прославио“ Јасеновцем и Јадовном ).

НЕОДГОВОРНИ ПОЈЕДИНЦИ И „ДОБРА“ НДХ ВЛАСТ

Како надбискуп Степинац брани злочине према Србима? Цитирајмо га:“Да би се стекао тачан увид у чињенице ваља знати да се окрутност, на коју се жале Срби, јавила тијеком националне револуције, кад је вријеме са собом донијело неодговорне поједнице који су у име Владе починили злочине не марећи у ствари за ауторитет Државе или чак често идући проти уредби Владе. То се види из чињенице да је много тих неодговорних особа стријељано наредбом Владе. Срби који оптужују требали би се подсјетити да је Србин Пуниша Рачић, након што је у Скупштини у Београду убио неке хрватске посланике, стављен, истина, у затвор, али је истовремено био готово слободан добивши од Владе у Београду мјесечну помоћ од 2000 динара. То је провјерена чињеница, иако тајна.“ Дакле, по Степинцу, то МАЛО злочина што их је било у НДХ кривица је НЕОДГОВОРНИХ појединаца, који нису слушали усташку Владу. Као да нису постојали НДХ закони о стварању конц-логора, о укидању ћирилице, о забрани рада Српске Православне Цркве, о стављању Срба у положај мањине за одстрел, и као да за те законе Степинац није чуо. Геноцид против Срба, Јевреја и Рома није био низ инцидената, него државна политика коју су припремили усташки закони. Што се тиче лажи о стрељању „неодговорних појединаца“, истина је да су усташе, по наређењу Немаца, неки пут морале да фингирају обрачун са злочинцима из својих редова, али их нису стрељали, него су их склањали од очију јавности и слали на нове кољачке послове: тако је било са фратром Томиславом Филиповићем који је, после клања у бањалучким селима 1942. године, званично осуђен и „стрељан“, а незванично пребачен у Јасеновац, где му је Макс Лубурић дао надимак „Мајсторовић“ као мајстору за клање. Монструозност Степинчеве логике огледа се у његовом ставу по коме Срби, стотине хиљада њих, страдају због атентата који је Пуниша Рачић извршио у Скупштини Краљевие СХС и иза кога је, тобож, стајао званични Београд. Због Стјепана Радића и Ђуре Басаричека, које су погодили Рачићеви хици, криви су сви Срби у НДХ, и треба да схвате да,између осталог, због тога страдају!

НДХ КАО CIVITAS DEI

Међутим, у другом делу писма Степинац потпуно стаје на страну усташке власти, и пише кардиналу Маљонеу:“Ваља затим напоменути да је хрватска Влада, не учинивши толико зла, како кажу Срби, учинила много тога доброг./…/Хрватска се влада енергично бори против побачаја, који је пријетио пропашћу не само Хрватској, него и Цркви у Хрватској./…/ Међутим шизматичка Влада у Београду није учинила готово ништа да би спријечила напредовање овог зла у Хрватској, јер је инспирирана у првом реду жидовским и православним лијечницима. /…/Садашња Хрватска влада строго је забранила сва порнографска издања којима су такођер у првом реду управљали Жидови и православци. Та су издања била права куга за хрватску младеж. Колико ли сам само учинио код српске Владе да спријечим та издања, али све узалуд!/…/Садашњи је режим у Хрватској укинуо масонерију и води огорчену борбу против комунизма, који је почео цвјетати под београдском Владом./…/Влада је издала уредбе против богохуљења./…/Хоће такођер да војници буду кршћански образовани што је у некадашњој југословенској војсци било спријечено./…/Влада инсистира на религиозном образовању младих у шолама. Није против вјерских школа, које је српска влада хтјела укинути по сваку цијену. /…/Влада је повећала дотације за сјеменишта и друге црквене установе./…/Такођер је повећала мјесечне доприносе свећеницима./…/Каритативна дјелатност Цркве такође ужива помоћ Владе./…/Влада помаже подизање и поправак цркава. Томе се могу додати многе друге добре ствари које је хрватска Влада учинила или је спремна учинити.“ Све што није било у складу са римокатоличком „вјерозаконом“ у Краљевини Југославији, по Степинцу, плод је деловања Срба и Јевреја. Они су подстицали Хрватице да врше абортусе и производили су порнографију. Под влашћу Срба цветали су масонерија и комунизам, а укидане су верске школе. Ово зло су сузбиле усташе, и Хрватска је сада малтене рај: нема богохуљења, војска и ђаци иду на“вјеронаук“, верске школе и каритативна делатност бујају, а жупници и фратри добијају дотације више но икад. То је права држава Божја, civitas Dei!

СРБИ СУ НЕПОПРАВЉИВИ ЗЛОЧИНЦИ!

Није ово све. Степинац Ватикану поручује да „Срби неће престати осуђивати и мрзити католичку Цркву ма какав био према њима став Цркве./…/С друге стране, међутим, морам изразити своје увјерење да католичка црква не би преживјела раздобље окрутног мучеништва, кад би Хрватска макар и један дан опет дошла под српску власт. /…/Екселенцијо! Ако је реакција Хрвата каткад била окрутна ми због тога жалимо и осуђујемо тако нешто. Али је ван сваке сумње да су такву реакцију изазвали Срби који су прекршили сва права хрватског народа тијеком 20 година заједничког живота у Југославији.“ Ево целог Степинца: било је, ето, неких окрутности, неких злочина, неких испада, и жао нам је ( „Извини, било у брзини!“). Али, за све су криви Срби, који су тлачили Хрвате у Југославији! И у НДХ има много више позитивног него негативног.

Све ово ће бити поновљено и у посланици коју је „граду и свету“ упутио Пословни одбор Хрватскога католичкога епископата 24. марта 1945, уочи слома НДХ. Истичући да је мирољубивост увек била основна црта хрватске душе, бискупи кажу да су на тај пацифизам „ударали они који су политичким уморствима хрватских народних првака и одузимањем хрватске рођене груде онемогућавали хрватски пацифизам и тјерали хрватски народ на све већи немир и незадовољство. Хрватска недужна крв пролијевала се у многим хравтским градовима и селима, дапаче и у самој београдској скупштини између два свјетска рата“.

ШТА КАЖУ ХРВАТСКИ ПОВИЈЕСНИЧАРИ

Дакле, Степинац је, уз извесне ограде, сав био за НДХ као израз „повијесних тежњи Хрвата“. Иво Габелица у својој књизи „Блажени Алојзије Степинац у Независној Држави Хрватској“ пише:“Надбискуп Степинац није био само пасивни присташа Независне Државе Хрватске, него се је активно заузимао за њено учвршћење и опстанак. Кратко вријеме након њезина настанка подузимао је кораке, да је Света Столица дипломатски призна, а тијеком њезина трајања бори се је да не пропадне./…/ Између надбискупа Степинца и хрватских државних власти долазило је повремено до неспоразума, али се ти неспоразуми никада нису претворили у непријатељство. Хрватске државне власти цијениле су улогу Католичке цркве у животу хрватскога народа и на разне начине су их помагале у раду. Никада Степинцу нису нанијеле нити су каниле нанијети било какво зло. За то нису ни имале никаквога разлога. Надбискуп је знао с каквим се тешкоћама те власти сусрећу, да би спасиле државу, па их је бранио од свих клевета и лажи, које су се о њима шириле у Хрватској и иноземству./…/Његов однос према хрватској државној и југославенској комунистичкој власти био је битно различит. Критизирао је само поједине поступке хрватске државне власти, а југославенску комунистичку је осуђивао у цијелости. Често је истицао знанствено доказану чињеницу, да су Срби први започели са злочинима над хрватским народом, како прије, тако и за вријеме Независне Државе Хрватске. Тиме су изазвали испаде неодговорних елемената на хрватској страни, који су се на своју руку освећивали, не питајући се увијек, је ли нетко прав или крив. Степинац је осуђивао како српске злочине тако и освету с хрватске стране. При тому је често хвалио Павелићева настојања да се у држави уведе ред, због чега су били чак и стријељани појединци који су се самовољно освећивали српскому становништву и чинили злочине над њим.“

Други хрватски повијесничар, Томислав Јоњић, из Института „Др Иво Пилар“, слаже се с Габелицом, и каже за Степинца:“Он је озбиљно, иако узалудно, порадио и на признању новопроглашене државе од Свете Столице. Иако се одмах покорио стајалишту да Света Столица тијеком трајања непријатељстава неће признати никакве државноправне промјене, надбискуп је и у идућем раздобљу наставио у Риму бранити право хрватскога народа на властиту државу, одбијајући бројне пропагандне нападаје не само на ту државу, него и на њезин тадашњи режим, иако је према многим поступцима носитеља режима имао крупне резерве и приговоре. Однос Католичке цркве у Хрвата према НДХ-а тијеком читавог раздобља трајања те државе карактеризира управо јасна свијест, да не постоји хрватска алтернатива тадашњему њезину режиму. Све друге могућности биле су, нажалост, југославенске.“

Објављено у историјском додатку “Вечерњих новости“ 27. марта 2023. године

Наслов и опрема текста: Саборник

Фото: РУНЕТ

Извор: ИСКРА

Паметарница

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com