Реч пастира
Свети Николај Србски
Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“.
Протојереј Јован Пламенац
Поштовани читаоци, са братског сајта ИН4С преносимо бритки текст оца Јована Пламенца упућен монтенегринској олоши, касти насталој у Титовом Јајцу, која никако да схвати да је после распада комуњарске Југославије, његове главне творевине, неминован распад и свега осталог што је тај зликовац створио...
† † †
Заиста, пресмђели сте. Ко год се не уклапа у ваш ракурс, само промоли ли нос из рова у који систематски сабијате своје идеолошке противнике, по медијима којима сте у вријеме званичне Ђукановићеве владавине окупирали црногорску јавност, на њега скочите као шакали.
Тако сте сада скочили на Милутина Мићовића зато што му је додијељен статус истакнутог културног ствараоца. Мало прије тога на Милана Стојовића, зато што га је Црногорска академија наука и умјетности именовала за члана уредништва струке Медији и новинарство. Ономад сте, тако, скочили на Бећира Вуковића, зато што је добио Тринаестојулску награду. Угледајући се на ваше очеве, што у тијелу што у духу, који су са старих фотографија брисали оне који су по њиховим критеријумима зглаизнули, одузели сте књижевну награду „Ристо Ратковић“ Радовану Караџићу. Као неумрли ознаши, ових дана хајкате за спомеником Павла Ђуришића…
Протојереј Мирољуб Срб. Ружић
Термин антисемитизам у савременом дискурсу широко се користи за описивање предрасуда, дискриминације или непријатељства усмереног искључиво ка јеврејском народу. Иако је ова дефиниција дубоко укорењена у социополитичкој и историјској свести – посебно имајући у виду дугу историју прогона Јевреја – детаљнијом анализом овог појма са филолошке, библијске и историјске перспективе уочава се концептуална непрецизност.
Лингвистичко и етимолошко порекло термина „семитски“ у библијском контексту
Придев семитски проистиче из библијског лика Сима (Шема), једног од тројице Нојевих синова, како је записано у Књизи постања (Постање 10:21–31).
Сим (Шем) се традиционално сматра праоцем неколико древних народа Блиског истока, укључујући Хебреје (Израиљце), Арамејце, Асирце и касније арапске народе. У 18. веку, немачки историчар Аугуст Лудвиг фон Шлецер, а затим и оријенталиста Јохан Готфрид Ајнхорн, увели су термин семитски језици како би категорисали породицу сродних језика међу којима су хебрејски, арапски, арамејски, акадски и други – сви потекли из заједничког језичког корена и географски су смештени на територији древног Блиског истока.
