Реч пастира
Протојереј Дарко Ђого
Пола наше трагедије је у њима. Бомбардовали су нас и истрјебљавали, окупирали и убјеђивали да само сањамо када нас убијају и туку. Читав један космос који и даље вјерује у сопствену изузетност изузео је један народ између осталих народа и изузетно га тукао свим и свачим, не би ли нам и нерођену дјецу затровао и разболио, не би ли нас нестало са земље. Јер живимо на друму куда треба да прођу њихови тенкови и гдје треба да се копају њима потребне руде. Не мораш бити пророк да би знао да та безобзирна сила мора пропасти и то имплидирати изнутра, као стари њујоршки хотел када га руше: глад и незаситост човјека који не зна зашто живи али зна да му треба још, још, још… призваће крај Зла које се сручило и тог 24.3.1999. на Отаџбину. И свако ко мисли да ће владати српским земљама ослоњен на ту Силу, треба да зна да ће и његово стабло иструлити истим црвом.
Митрополит Зворничко-тузлански Фотије
Година 2025. иде као пушка запета. Шта ће ова година донети? Многи најавише, неки пророковаше, а ствари се догађају и иду. А за нас је најзначајнија - најављена Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка.
Пасхална унија, шта је то? Често ме људи из народа питају за Пасхалну унију, нешто су начули па би да знају да ли је то нешто важно, нешто што је већ било у старини, или нешто ново. Одговорио сам им: - Да ново је, али и старо. Црква је била јединствена, Једна, Света, Саборна и Апостолска све до 1054. године. Те године ће доћи до разлаза између Рима и Цариграда, и поделе на Источно и Западно Хришћанство. То је била велика трагедија у животу Хришћанске Цркве. Да би потврдили своју одлуку, из Рима је латинска делегација дошла у Цариград и донела декрет о прекиду међуцрквеног општења и предала је анатеми Цариградску Цркву. То ће мало касније урадити и Цариградска Црква према Римској. Тако се хиљадугодишња заједница Хришћанске Цркве поделила на два дела - Исток и Запад, као што се завеса у Јерусалимском храму поцепала на двоје у време Христовог Распећа.
Протојереј Јован Пламенац
Студентски протести у Србији су виши ниво игрице живота на којем ми маторци нити јесмо нити смо били, који, заробљени у кавезу свог знања и искуства које тако посесивно обоготворавамо, спутани својим себичњачким интересима, или не разумијемо или нећемо да разумијемо.
Упорно хоћемо да студентима навучемо наше чизме и да их угурамо у нашу пртину. Наш живот, увелико истрошен или при крају, калемимо на младицу њиховог живота.
