Реч пастира
Боравећи у Кијеву у својству представника Православног богословског факултета Универзитета у Београду на конференцији на Кијевскoj духовној академији, 26. марта 2019. године потписник ових редова имао је несвакидашњу прилику да разговара са Његовим Блаженством Митрoполитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем, предстојатељем Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије.
Ваше Блаженство, молимо Вас да благословите све оне који буду читали овај интервју.
Желим свим читаоцима Божји благослов, здравља и нека милост Божја увек буде уз сваког од нас.
Ваше Блаженство, до каквих је промена дошло у Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије за време Вашег предстојатељског служења?
За време вршења црквеног послушања као предстојатеља Украјинске Православне Цркве није било неких значајних промена и измена. Црква традиционално живи својим молитвеним животом, има активну службу у друштву и бави се милосрђем. Ипак, сматрам да је у овом периоду ојачала молитва због оних силних страдања које нам је Господ допустио да преживимо, као што су рат и политичке промене. Такве ситуације нас приморавају да више пажње усмеримо ка молитви. У данашње време свет је веома усложен и неопходна му је молитва. Данас је постало уобичајено да се људи међусобно осуђују и свађају, али веома мало је људи који се моле, који својом љубављу обједињују све око себе и међу собом. То је неопходно данашњем друштву зато што нас грех раздваја, а недостатак молитве чини да грех побеђује. Због тога је наша Црква усугубила своје молитве. Свако од нас је укрепио молитве у том периоду да би њом и покајањем уништили и искоренили зло које се налази у нашим срцима и међу нама и које нас удаљава и од Бога и од других. Стога се увек враћамоо молитви, нарочито у данашње време. Такође, увек помажено онима који пате, нарочито онима који су пострадали у току ратних дешавања. Покушавамо да помогнемо и материјално, али више пружамо психолошку подршку и духовну помоћ, јер је то служење наше Цркве и оно чему нас је призвао Господ.
Свети владика Николај (Велимировић)
Јеванђеље о крсту и спасењу душе (протумачено и у недељу после Крстовдана)
Марко 8. 34-38; 9, 1. Зач. 3.
Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили. Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које Истина није лек. У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара. Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од греха, те мисле да се само посластицама могу излечити. О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки? Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних, тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.
Нису ли болести духа, ове главне и праузрочне болести, много теже од болести телесних? Како онда да лекови за дух не буду горчији од лекова за тело?
На „Недељу торжества Православља“ препоручујемо једну проповед Патријарха Павла коју је одржао на светој Литургији управо у првој недељи Великог поста, на Недељу победе Православља, у цркви Светих царева Константина и Јелене, 16. марта 1997.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прослављамо, браћо и сестре, прву недељу светог и Великог Часног Поста која се назива недеља Православља, јер је у IX веку, 852. године када је православље надвладало иконоборство, одређено да ова недеља буде прослава управо тога славља, православља.
Наиме, било је и царева и епископа и других људи који су сматрали да су иконе недоличне у цркви православној. Ваљда из жеље да хришћанству на лак начин приђу и муслимани који немају никаквих икона, а такође и Јевреји, па под тим притиском и ти епископи и ти цареви желели су да се из Цркве уклоне иконе. Међутим, браћо и сестре, иконе су у Цркви од почетка. Јесте да у Старом Завету Господ у десет Божијих заповести наређује: "Не чини себи лика нити кипа, нити онога на земљи доле, немој им се клањати нити им служити". Али у речи Господњој речено је и ово: рекао је Мојсију да не чини никакве слике нити кипове јер вели: "ниси видео Бога који се јавио . Шта то значи? Свети Јован Дамаскин каже: то значи кад га будеш видео, Бога у телу, онда можеш да чиниш иконе, јасно. И отуда је Црква Божија, по рођењу, односно по утеловљењу Сина Божијега, Његовом страдању и васкрсењу, почела и да слика иконе и да им се клања. Не клањамо се, браћо и сестре, по речи Светог Василија и свију светих нити оном материјалу, оној боји, нити оном злату, нити сребру или металу на коме је икона изображена, него се клањамо личности коју та икона изображава. Онако слично као што и ви сви ми нећемо слику, фотографију свога оца или мајке да бацимо некуда, него је ставимо на видно место, јер они представљају лик нашег родитеља, а то за нас није безначајно, а камоли кад је у питању лик Божији и Његових светих.