Митрополит Венијамин
О служењу у Белорусији уочи 35. годишњице оснивања Белоруског егзархата, животу Минске епархије и јединству Руске православне цркве у интервјуу за „Журнал Московске патријаршије" говорио је патријаршијски егзарх све Белорусије, митрополит мински и заславски Венијамин.
† † †
Белоруски егзархат Московске патријаршије обједињује епархије на територији целе Белорусије. Православље је на овој земљи распрострањено од 992. године и током више од 1030 година белоруски народ сведочи о својој преданости православној вери. О служењу у Белорусији уочи 35. годишњице оснивања Белоруског егзархата, животу Минске епархије и јединству Руске православне цркве у интервјуу за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је патријаршијски егзарх све Белорусије, митрополит мински и заславски Венијамин.
Западне границе руског Православља
Ваше високопреосвештенство, цео ваш живот и ваше служење одвијају се искључиво овде, на белоруској земљи. Које су специфичности црквеног служења у Белорусији?
— На историју православља у Белорусији утицали су многи фактори. Сваки регион има своје специфичности. Југ чине територије које се граниче са Украјином, и овде има много тога заједничког са украјинским православљем. То је и територија белоруског Полесја — регион са посебном религиозношћу, где се пажљиво чувају породичне и културне традиције. Северни регион се граничи са балтичким земљама, и утицај тих земаља је приметан.
Запад и исток се разликују један од другог и зато што је у одређеном историјском периоду Белорусија била политички подељена. Западна Белорусија, која се граничи са Пољском, сада је религиознија од источне. Након распада Руске империје па све до 1939. године, сви храмови и манастири у источној Белорусији, која је ушла у састав СССР-а, били су затворени. Само једна црква је илегално постојала у Бобрујску. У западној Белорусији, која је била територија Пољске, храмови су такође затварани и рушени, али не тако масовно, па су људи боље сачували веру. О томе сведочи чињеница да већина кандидата који уписују богословије данас долази из западне Белорусије.
Централни регион, главни град, представља средиште научног и културног живота Белорусије, као и административни центар. Али сваки регион доприноси својим специфичностима живописној слици земље.
Белорусија је западна граница руског православља. Заиста, постоји Православна црква у Пољској, Чешкој и Словачкој, као и немало православних парохија у другим европским земљама. Али овде, у Белорусији, православље је доминантно, док су даље на западу православци већ у мањини. Тај погранични положај намеће нам велику одговорност.
Ви сте сведок препорода Православне цркве у Белорусији. Како су се људи мењали за то време? Какав је био и какав је сада однос према вери у белоруском друштву?
— Совјетско време је било период оштре политике према Цркви. Међутим, крајем 1980-их година јачају нове тенденције. А након прославе 1000-годишњице крштења Русије 1988. године, па све до краја 1990-их, дошло је до снажног узлета, духовног препорода.
Значајну улогу у препороду духовног живота у земљи одиграло је именовање митрополита Филарета (Вахромејева) на минско-белоруску катедру. Владика Филарет је директно учествовао у организацији прославе 1000-годишњице крштења Русије, а исте године је одлуком Архијерејског сабора основан Белоруски егзархат. Након те одлуке, у Белорусији је обновљено и основано десет епархија.
Владика је имао велико архипастирско, организационо и дипломатско искуство. Много је путовао по републици, вршио богослужења у различитим деловима Белорусије, разговарао са људима, и то не само са верницима, и успостављао односе са властима. Успевао је да мудро и вешто промовише важне одлуке. Митрополит Филарет је сматрао да су за будућност Цркве од виталног значаја препород духовног образовања и просветитељства, црквене штампе и социјалних делатности. Допринео је обнови монашког живота, рестаурацији оскрнављених и затворених храмова и изградњи нових.
Почетком 1990-их година у земљи је било више од 600 парохија, а десет година касније тај број се удвостручио.
Многи људи су ишли у цркву. Неки свесно, неки под утицајем нових трендова, а неки из радозналости. Током 2000-их, одлазак у цркву постао је свеснији и промишљенији. Не само Црква, већ и друштво је у том периоду стекло већу слободу. Земља се отворила за западне вредности, које су заузеле одређено место у информационом и културном простору. Почеле су да се мењају представе, погледи, темељи. У преломном периоду 2020. године сви смо осетили да није све било корисно, штавише, много тога се показало опасним и за друштвени, и за духовни живот. Сада је почео процес преиспитивања нашег места у историји, сопственог пута развоја. Као резултат тога, у друштву је поново порасла потреба за прихватањем традиционалних вредности, за Православљем. Овај заокрет се јасно показао приликом расправе и усвајања измена Устава 2021. године.
У данашње време посебно је важно ослањати се на црквену традицију, тада ће остварење различитих иницијатива бити плодоносно, а све што је туђе биће одбачено. Наш задатак је сада, у време озбиљних геополитичких промена, да сачувамо духовну компоненту друштва стабилном.
Како бисте окарактерисали данашње односе Цркве и државе?
— Као добре и конструктивне. Иако увек постоји правац у којем се може развијати, као и тежња ка бољем. Потписали смо много споразума о сарадњи са различитим министарствима и ресорима. Негде се рад развија прилично активно, постоје узајамни интереси. Негде треба подсећати на наше иницијативе, у нечему убеђивати. Ипак, постоји озбиљна подршка и узајамно разумевање. Држава је заинтересована за јачање духовне компоненте у васпитању омладине и просвећивању грађана. То доприноси друштвеној консолидацији. Постоји државни и друштвени захтев за развојем и унапређењем односа са Црквом.
Служити Богу свуда и увек.
Коју видите као главну мисију Егзархата на територији Белорусије?
— Вршење богослужења свуда и увек. То није ново, али је фундаментално. Понекад се дешава да се свештенослужитељи занесу обимном парохијском или епархијском делатношћу, а богослужењу не посвећују много свог времена, као да му придају мањи значај. Заборављају да је то најважније.
Током богослужења свештеник црпи снагу за своју службу. У храму Господ даје благослов свима присутнима и онима који се моле. Богослужење које се врши надахнуто, молитвено, лепо, са бригом о сваком присутном човеку — то је главно у служењу Богу и људима.
Друга најважнија врста делатности је помагање пастви у духовном животу, у унутрашњем раду на себи, у преображају свог живота. И ту свештеници треба да саветују, руководе, надахњују. Али и они сами морају да се усавршавају, да обогаћују своје духовно искуство, како би се на њега ослањали у пастирским саветима. Само не треба мислити да је молитва удео свештеника, а духовни рад пут монаха. На то је позван сваки хришћанин уопште. Раније је принцип живота по Јеванђељу био усађен у генетски код руског човека, руководити се њиме било је природно. Чак су и необразовани и неписмени људи знали те норме. А сада и високообразовани људи не разумеју неке јеванђеоске принципе, и ми морамо да им их правилно, пажљиво, деликатно преносимо. Сви остали правци служења допуњују главно: и социјални рад, заједно са државом, или сопствени пројекти Цркве; и образовна делатност — како верско просвећивање, тако и високо духовно образовање; и многи други. Када нас позову у друштво које је спремно да нас чује, важно је трудити се да о духовним стварима говоримо разумљивим, доступним језиком и на тај начин привлачимо људе духовном животу.
Да ли су сада потребни нови храмови у Белорусији?
У различитим епархијама постоји потреба за храмовима, додељују се нови плацеви за изградњу. У препорукама Архијерејског саветовања 2023. године изнета је жеља да на барем 10 хиљада људи долази један храм. За Минск је та цифра, наравно, тешко достижна. У блиској будућности потребно је да на једну цркву долази барем 30-40 хиљада људи.
И наравно, није довољно само градити храмове — важно је да у њих дођу људи, да они окупљају људе на молитву.
Које мере, по вашем мишљењу, треба предузети у парохији да би се храм напунио? Како позвати оне који живе близу храма, али га не посећују?
— Ако се настојатељ пажљиво, очински односи према људима који му долазе и организује парохијски живот, онда ће заједница постепено расти. То је основно правило. Људи виде да се у цркви све ради с љубављу, уредно, по Божјем, и то их привлачи. Заједнички парохијски пројекти, празници за децу и одрасле, недељна школа — све то испуњава парохију новим људима. Они постају активни парохијани, учествују у животу заједнице, јер осећају благотворан утицај Цркве на свој живот.Ми тежимо томе да се у већим парохијама граде духовно-просветни центри или парохијски домови, у којима млади имају прилику да проведу слободно време, а одрасли да се друже, погледају и продискутују о неком филму. Деца се могу играти на игралишту. Све то зближава, уједињује људе. Разноврсна ревност и тежња увек предлажу нове и занимљиве опције за све. Као резултат тога, парохија постаје центар привлачења за становнике краја.
Зашто духовност свештеника, његова искрена вера, искрен и озбиљан однос према богослужењу привлаче људе? Јер то се не може баш објективно проценити?
— Често људи долазе у храм у жалости, са болом. Проналазећи подршку, утеху, добру и проницљиву реч, душа се смекшава. Или долазе с радошћу, да крсте дете, и виде бригу свештеника, његову жељу да послужи и буде од користи. То оставља добар утисак. Тога недостаје у нашем савременом животу. Много је сувопарности у комуникацији, ужурбаности, занемаривања.
Манастири — духовни центри епархије
Зашто сте изабрали монашки пут?
— Привукла ме је вишестраност, богатство духовног монашког живота. Постојало је унутрашње схватање да је то мој пут. То је одредило моју жељу да будем монах и да живим у манастиру.
А како сада видите улогу манастира у животу Цркве и друштва?
— Манастир пре свега мора пребивати у пуноћи, то јест, спољашња форма мора бити испуњена богатим духовним садржајем. Мора бити организован стварни монашки и духовни живот. Тада ће монаси осећати задовољство и радост у Господу, а мирјани-ходочасници ће тежити таквој обитељи. Манастир ће доносити велику корист свету ако монаси буду вршили духовно руковођење и тиме такође испуњавали своју мисију. Монашки пример треба да подстакне људе да размисле о смислу живота и започну унутрашњи рад на себи. У томе је значај манастира за живот савременог друштва.
Примери верности Цркви
Да ли је много новомученика пострадало у годинама прогона Цркве у источној и западној Белорусији?
— Углавном су страдали централни и источни део републике. Западни мање, иако су и тамо храмови рушени. На пример, у Барановичима је срушен храм са мозаицима В.И.Васнецова: делимично су уклоњени, а делимично уништени заједно са црквом. Свуда су људи страдали за веру, али су прогони били јачи у централним и источним деловима. Зато је и светих новомученика у тим регионима просијало више.
Сматрате ли искуство новомученика корисним у нашем савременом животу? Чему се можемо од њих научити?
— Живот светих је практично остварење Јеванђеља у животу, и свако од нас је позван да живи управо тако. Међу многим примерима, обично заустављамо свој унутрашњи поглед на оном који нам је ближи, који додирује струне наше душе. Тако Господ промислитељски делује у нашем животу, како би нас уз помоћ искуства других довео до исправног поступка и одлуке. Истрајност новомученика у верности Цркви и у привржености правди Божијој је актуелна. Нехотице се запиташ: одакле им унутрашња снага и уверење да издрже страшна искушења? И видимо како се њихов духовни потенцијал гомилао, како се та снага формирала у обичном, свакодневном животу. А у години искушења они су је показали на највиши начин.
За све нас је пример новомученика поучан у томе како треба користити повољне животне околности да бисмо изнутра радили на себи, усавршавали се, превазилазили своје недостатке и тежили ка вођству Светога Духа.
Изграђен систем духовног образовања
Какво је стање духовног образовања у Белорусији? Да ли се много људи интересује за теологију? Које духовне високошколске установе постоје?
— Постоји интересовање за духовно образовање. Младим људима, студентима, пружамо могућност да сведоче о томе да постоје професије које су повезане са служењем Богу, религиозним поимањем света, односима између Бога и људи.
У Белорусији је изграђен читав систем духовног образовања. Успешно функционишу Минска духовна академија, Институт за теологију Светих равноапостолних Кирила и Методија, богословије у Минску и Витепску, као и духовне школе у Минску, Слониму и Орши. Имамо своје истраживаче-теологе, редовно се објављују зборници научно-богословских радова, формирају се научне теолошке школе, развијају се нови правци.
Наследници кнеза Владимира
Следећи завете митрополита Филарета (Вахромејева), више пута сте говорили да Белоруска црква увек мора бити у јединству са Руском православном црквом. Зашто тако мислите?
— О томе сведоче свети и подвижници побожности. Они су разумели како треба пролазити кроз искушења слична онима која су сада задесила Украјину. Они су недвосмислено говорили да три братска народа треба да буду заједно, да се држе једне вере. То је могуће ако нас Црква уједињује. Имајући једну крстионицу, једну историју настанка хришћанства, ми чувамо сродничке корене. Сви ми потичемо из крстионице кнеза Владимира. Његови синови и потомци наследили су руске, украјинске, белоруске градове, који су постали центри кнежевске власти. На пример, у белоруском Полоцку и Турову за време Владимира владали су његови синови Изјаслав и Свјатополк.
Ми, потомци кнеза Владимира, треба да се запитамо: какав би живот он пожелео за своје наследнике? То одмах поставља ствари на право место. Апостол Павле је писао: „Ако рече нога: ја нисам рука, не припадам тијелу; зар зато не припада тијелу?“ (1. Кор. 12:15). Исто тако Русија, Белорусија и Украјина: имајући заједничке корене, заједничку историју, заједничке духовно-моралне вредности уткане у културни код — зар ће говорити да нису једно? Државе могу бити различите, али Бог је један, и Црква је једна, и Отаџбина је једна. Историја је томе непоколебљив и непристрасан сведок.
Време је сада преломно, напето, у извесној мери тешко, али и повољно. Садашња искушења пружају друштву и сваком појединцу могућност да промени свој начин живота, да га коригује у правцу онога што је „једино потребно“ (Лк. 10:42). Време је да научимо да будемо спремни на различите промене, уздајући се у Промисао Божији, и да дајемо свој добри допринос постојању друштва, животу земље и целог света. У општем контексту свих наших дела и брига, не треба пропустити оно што Господ очекује од нас.
Извор: ЖИВОТ ЦРКВЕ
Руски оригинал и фото: church.by, са руског превела редакција портала „Живот Цркве“
Наслов: Саборник
