Архиепископ Теофан Полтавски
Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу Који, будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек (Флп.2:5–7)
О, како је унизио Себе Син Божији у Своме оваплоћењу! Другоме владару не треба много да би се унизио, да би се показао у обличју роба, али кад се Господ велики и вишњи појављује у лику роба, то јест у стању потпуног и дубоког ропства, и понижења својственог ропству, онда на толико ванредно унижење Великог заиста не можемо да гледамо без осећања умилења и ужаса. Али не само јављањем у лику роба, Он је унизио Себе и у самим околностима Свог земног рођења. Требало је изабрати народ, у коме би се Он родио.
И Он је изабрао најмањи од свих народа на земљи, који није имао своју власт, многократно поробљаван, близу новог ропства, некада благословени, али сад већ једва неодбачени. Требало је изабрати и град. И он је изабрао Витлејем, тако мали да и пророк, који Му је био наклоњен, није могао да сакрије своу примедбу на њега и не налази ниједан други начин да га увелича, осим именом Исуса, Који се родио у њему. (види: Мих. 5:2). Требало је изабрати и Матер, да би до времена сакрили од неверних тајну Оваплоћења. Требало је и узама закона, али не и по плоти, присајединити к Њој и наводног оца. И ево изабраних, иако царских потомака, да би се испунила обећања и пророштва. Али један од њих је дрводеља, а друга је убога, сирота Дјева.
И шта још? Ако би се Господ родио у малом сопственом или изнајмљеном Јосифовом дому, и ако би Га Марија и положила у сиромашну колевку, знак роба, који би Он примио, вероватно не би имао све црте, које би могао да има. Јер могло би се наћи ропско станиште мање од Јосифовог и колевка сиромашнија од Маријине.
Али шта изабира бесконачно Велики, Који тражи бесконачно унижење?
Августовом наредбом да се изврши попис по свој земљи (Лк.2:1), покреће становништво земље јудејске да Јосиф не би могао да остане у сопственој кући у Назарету, нити да нађе и изнајми дом у Витлејему, кад је наступило време да се роди истинити Господ целе васељене. На такав начин, унизивши Себе чак до младенца, он унижава себе чак до сточних јасала уместо колевке новорођенчета. Али ни овиме Он не ограничава унижење Господа васељене. Погледајте како Га прихвата земља, ради чијег спасења од греха, проклетства и смрти, долази Он.
Он долази на земљу да би је спасао, али земља која пропада не среће, не прославља, чак ни не види свог Спаситеља. Чак ни Јудеја, где је ПОЗНАТ БОГ (види: Пс-72:1), ни она не види да се Бог јавио у плоти (1. Тим.3:16), ради њеног спасења. А Јерусалим, град Божији? (Пс.86:3) Ни он није у радости са Христом, који је дошао да спасе свет, већ у смућењу са Иродом, који тражи да погуби Отрока.
Тако да није само унизио Себе „у образу Божији Син“ и „једнак Богу и Сам Бог“, већ је још и примио нови вид унижења од незнања и небриге оних, из љубави према којима се Он и унизио.
Али, треба ли много говорити о великом унижењу безмерно великог Спаситеља нашег? Ограничени ум не може да иде за Њим, како у Његовом усхођењу изнад свих небеса, тако ни у Његовом нисхођењу до бездана наше пале природе. Чиме ћемо му ми узвратити за Његово тако велико смирење, које је поднео ради нас и нашег спасења?
Ничим другим, осим нашим сопственим смирењем, које би одговарало првообразном смирењу нашег Господа. Ми сами смо дужни да се смиримо и као да се обучемо у ризу божанског смирења. Ми смо из бездана небића призвани у биће и немамо ништа своје осим греха, и зато нам је смирење тако природно! Бог ни из чега ствара и наше спасење. И док год ми идемо и мислимо да смо макар нешто, дотле Он не започиње Своје дело у нама, које је дело нашег спасења.
Браћо хришћани! Околностима, које не зависе од нас, ми смо постављени у услове живота, који су за нас крајње понижавајући. Лишени свога Отачаства, ми живимо у сиромаштву а понекад и у беди. У тим тешким тренуцима нашег живота, сетимо се да је путем крајњег понижења први прошао Сам Началник нашег спасења, Христос, и да је Он Својим проласком осветлио тај пут. Од тог времена, пут понижења је заиста божански пут. Идимо трпељиво тим путем за Началником нашег спасења. Јер, по речима апостола, ако са Њиме трпимо, у своје време ћемо са Њиме и царствовати. (2. Тим.2:12). Амин.
Извор: Православна породица (из књиге "Архиепископ Теофан Полтавски нови затворник", Манастир Рукумија, 2021.)
