Приредио Милан Старчевић
Митови могу имати зрно истине, али се подједнако лако могу градити на лажима. Ово последње је случај са Албертом Ајнштајном. Иако још увек преовлађујуће стереотипно мишљење о њему као једним од највећим генијем у светској науци, заговорника мира и узор људске љубазности, његов ореол је само фасада. Писање о Ајнштајну је деликатан подухват. Прво, сваки „лаик“ у науци који се осмели да изнесе било какав негативан коментар на рачун Ајнштајна, ризикује да буде оптужен за незнање и антисемитизам. Штавише, извори су обимни и сигурно би се могло провести неколико година на довољно детаљном пројекту. Међутим, неке од овде представљених чињеница су очигледне и оправдавају значајан скептицизам. Извесно је да Ајнштајна претерано велича познати лоби, који данас увелико пројектује светску политику.
Ово дете је интелектуално заостало
Докторска пресуда је тежила као камен на Паулину, мајку малог Алберта, који је са четири године једва могао да муца више од неколико појединачних речи. Годинама касније, рођена је његова сестра Маја, која је била знатно бистрија и интелигентнија. То је допринело Албертовом сложеном, инхибираном и огорченом карактеру, али је такође, у складу са Јунговим и Адлеровим законом компензације, довело до тога да развије дубоко укорењену потребу за признањем која ће га пратити током целог живота и коју је увек покушавао да сакрије невиним и безопасним понашањем. Сваки неуспех је повећавао његову самоправедност и бунтовништво.
Чак и пре пубертета, оптужио је немачки образовни систем да га је преварио лажним верским учењима (треба напоменути да није био ортодоксни Јеврејин). Са петнаест година је фалсификовао лекарско уверење како би избегао похађање школе, а са седамнаест се одрекао немачког држављанства како би избегао војну службу. Касније је и сам признао да „никада није припадао својој домовини Немачкој, нити кући својих родитеља, нити својим пријатељима, већ само племену (ционизму).“
Можда је то разлог зашто је своју најстарију ћерку, Лизерл, дао на усвајање, а да се о њој није бринуо до краја живота, и зашто је напустио свог ментално хендикепираног сина, Едварда, у психијатријску установу у Швајцарској, не показујући даље интересовање за његово здравље или судбину. Понижавајући третман његове друге деце, о чему су они сведочили, и његове две жене такође одговара овој слици. Напустио је прву од својих жена након дугог низа понижења и афера са другим женама, само да би потом на исти начин третирао другу.
Свако ко жели да сазна више о поучном приватном животу овог „генија“ имао би користи од читања књиге Роџера Хајфилда и Пола Картера, „Приватни животи Алберта Ајнштајна“.
Исти човек који је четири пута мењао националност (немачку, швајцарску, поново немачку, енглеску и америчку) жалио се: „Можда је моја судбина да се свуда појављујем као зла звер: Немцима сам Јеврејин, а Енглезима немачки научник.“
Најтужније је, међутим, што се јадни Алберт Ајнштајн морао осећати усамљеним и одбаченим у седамнаестој години јер му је ускраћена његова најдубља жеља: да буде виолински виртуоз. Иако му је богата јеврејска породица плаћала студије на најбољим музичким школама у Минхену, Милану и Арау, […] морао је себи да призна у том тренутку да никада неће бити више од осредњег виолинисте. Било је неизбежно да ће морати да потражи нешто друго. Његов циљ је био да по сваку цену постигне успех у животу. Одлучио је да постане високообразовани математичар. Упркос изузетно скромним достигнућима у гимназији, успео је да се упише на престижни Политехнички институт у Цириху следеће године.
„Никада нећу докторирати“
Пошто математика није била његова јача страна, прешао је на физику. Године 1900, једва је успео да заврши студије. Са оценом 4,91, био је тек мало изнад потребног минимума, а његова дисертација је добила најнижу оцену од свих. Следеће године је предао докторску дисертацију, која је одбијена. Променио је тему, али је доживео још један неуспех. „Доста ми је; никада нећу докторирати!“, написао је пријатељу 1903. године.
Међутим, његово време на Политехничком институту није било без својих предности. Срећом по Ајнштајна, тамо су предавали научници калибра Вебера, Волфера, Хурдвига и Пернеа, као и велики математичар Херман Минковски који је развио теорију четвородимензионалног простора и сматра се правим творцем специјалне теорије релативности. Тамо је упознао и своју супругу, Милеву Марић.
У међувремену, Ајнштајн је почео да ради у Швајцарском патентном заводу у Берну, и иако је био само „технички стручњак треће класе“, то му је омогућило да ступи у контакт са најпознатијим научницима свог времена и да се упозна са најновијим изумима, што је такође појачало његову жељу да и сам постигне успех.
Године 1905. коначно је докторирао дисертацијом „Ново одређивање молекуларних димензија“, коју је један од испитивача окарактерисао као „кратку, досадну и бесмислену“. Пет година за рад од 29 страница који садржи збирку туђих налаза.
Међутим, пошто се монолитна грађевина Њутновске класичне физике распадала, околности су биле повољне за велики пробој, а пошто Ајнштајн није имао репутацију за губитак, није морао да ризикује. Стога се уронио у проучавање великих физичара тог времена – Маха, Лоренца, Вебера, Максвела, Болцмана и других – извлачећи сопствене закључке из њихових увида. Међутим, понекад су се математички изазови читања ових великих физичара показали претешким за њега. Како је наш јунак успео да превазиђе ову невољу, упркос недостатку основних основа из математике? Ово је питање које су многи себи поставили. Одговор је, у ствари, прилично једноставан.
1905, annus mirabilis1905. је заиста била, како је његови хагиографи описују, „чудесна година“ за младог Ајнштајна. Али зашто?
Захваљујући везама са нобеловцем Вилхелмом Вином, уредником престижног часописа „Annalen der Physik“, успео је да објави своју поменуту докторску дисертацију и још четири чланка у овом часопису, чланке који су револуционисали свет физике и епистемологије уопште.
Један од ових чланака „Са хеуристичког становишта о производњи и трансформацији светлости“, у којем је повезао Планкову квантну хипотезу (иако, како му је био обичај, без цитирања Планка) са Ленардовим „фотоелектричним феноменом“, донео му је ништа мање од Нобелове награде 1922. године. Заправо је требало да добије награду за други чланак, наиме „О електродинамици тела у покрету“, у којем је изложио специјалну теорију релативности, чије су појединачне компоненте претходно формулисали Максвел, Лоренц, Кауфман, Черенков, Поенкаре и, што је најзначајније, његов бивши професор из Цириха, Минковски. С обзиром на низак кредибилитет који се овој „теорији“ придавао у то време у научној заједници, а такође и због тешко утврђивог броја њених сарадника, што је чинило сумњивим приписивање ње једној особи, сматрало се мудријим доделити награду другом чланку.
Ајнштајн и његова ционистичка, либерална, капиталистичка, глобалистичка и прогресивна браћа
Иако је признање да постане „Pontifex Maximus“ светске савести дошло тек 1922. године са Нобеловом наградом, четири чланка у „Annalen der Physik“ су му већ донела одређену репутацију и невиђену славу. У научним круговима Европе и Америке, сви су причали о младом Ајнштајну и његовој „теорији“. Најтежи део је био завршен. Погодио је жицу своје епохе: у време када су апсолутне вредности (љубав, част, отаџбина, породица, Бог, итд.) поново добијале на значају у Европи, идеја релативизма, која је сама по себи дискутабилна, из које је наш „геније“ успешно извео и заступао субверзивни облик релативизма, распламсала је страсти и показала се као неисцрпни рудник злата и импровизовано решење за либерално-капиталистичку и прогресивну агенду.
Ајнштајн је то урадио. Тада му је понуђена прилика да објасни „теорију зрачења“ на Универзитету у Берну, и иако се не може рећи да је његов деби као предавача био изузетно бриљантан. Само четири студента су се уписала на његове часове у првој години, а само један следеће године, германизовани Литванац Макс Штерн, али упркос свему то га није спречило да ускоро добије понуду за место приватног предавача на Универзитету у Цириху, захваљујући напорима свог доброг пријатеља Клајнера. Након тога су уследили Праг, поново Цирих, Берлин итд.
1905. година је заиста требало да остане „чудесна година“, јер ни пре ни после његов рад није достигао висину, оригиналност и бриљантност четири чланка објављена у „Annalen der Physik“. Као што је добро познато, иза сваког чуда крије се тајна. Која је тајна Алберта Ајнштајна?
Милева Ајнштајн, рођена Марић
Квалитет и оригиналност ових радова прво су задивили професора Хермана Минковског, који је био добро свестан ограничења свог бившег ученика. „Ајнштајн? Кад би то био Гросман, Вегенер или изузетно интелигентна Милева... али Ајнштајн, који је бежао са часова...“
Међутим, Ајнштајн је сматран аутором ових чланака све док није „пала бомба“ у фебруару 1990. на годишњем састанку Америчког удружења за унапређење науке (AAAS). Физичар Еванс Харис Вокер из Абердина, Мериленд, и филолошкиња Сента Тромел-Плоц са Универзитета у Бону, који су сваки независно анализирали чланке које је Ајнштајн објавио у „Annalen der Physik“ 1905. године и приватну преписку између Ајнштајна и његове супруге Милеве, примењујући критеријуме својих дисциплина, дошли су до изненађујућег закључка да су бриљантне идеје које му се приписују, као и њихов разрађени математички развој, заправо заслуга његове супруге, Милеве Ајнштајн, рођене Марић.
Ово такође објашњава изненађујући пад обима и квалитета Ајнштајновог рада почев од 1919. године - периода његовог развода. Од тада је стално сарађивао са другим физичарима као што су Подолски, Бозе, Натан, Роуз, Де Ситер, Инфелд, Хофман итд. Такође је показивао стално и очигледно ослањање на сараднике у области математичке разраде. Међу математичарима који су плаћали за његов рад били су Гросман, Грумер, Ланцош итд… Ернст Штраус се сећа како је Ајнштајн, када није могао да схвати математичку идеју, говорио: „Убеђен сам, али не баш убеђен.“ Бројне анегдоте потврђују процену Еванса Х. Вокера: „Мила (Милева Марић, прим. прир.) је била супериорнија од њега и у почетку је преузела иницијативу у области формирања теорије.“ Вреди запамтити да је у време када је врло мало људи имало приступ универзитету, Ајнштајн лако примљен и дипломирао на престижном Политехничком институту у Цириху. Милева, с друге стране, једина жена у систему у то време, морала је да призна пораз, иако је била далеко интелигентнија и бриљантнија од њега. Обоје су делили љубав према класицима физике, као и значајне тешкоће у друштвеној интеракцији (Милева је шепала на десну страну), што их је емоционално зближило.
Шарлатан Ајнштајн је брзо схватио да је ова девојка златни рудник, чије идеје би могао да искористи у другим областима - посебно у филозофији и политици - и од које би лепо профитирао. На овај начин, и користећи своје везе и контакте са групама и тајним круговима циониста и „пријатеља прогреса“ („Нова домовина“, „Пријатељи нове Русије“, „Лига присталица светске владе“ итд.), успео би да се уздигне до истакнутости.
Веома откривајући детаљ који је навела Сента Тромел-Плоц јесте клаузула у бракоразводном споразуму из 1919. године у којој је Ајнштајн, уколико освоји награду за чланке објављене у „Annalen der Physik“, пристао да је у потпуности препусти Милеви. Тако је, три године касније, Алберт Ајнштајн дао новац који је добио за Нобелову награду својој бившој жени. Али далеко од тога да је то био доказ пословичне великодушности коју су његови хагиографи приписивали „светом Алберту“, ово се догодило због законске нужности. Милева је успела да докаже пред судијом за развод да је Алберт присвојио сав њен рад и изуме током њиховог заједничког живота (већ су живели заједно пет година пре венчања) и патентирао их у своје име, па чак и у име трећих лица док је био запослен у патентном заводу, а да никада није поменуо Милеву. Јер, како је „геније“ волео да каже: „Не могу да замислим жену Галилеја, Кеплера или Микеланђела“.
Ова ствар, међутим, није ни приближно нова. Тремел-Плоц истиче да је то већ тридесет година раније разјаснио физичар и пријатељ породице Ајнштајн, Абрахам Јофе, у књизи у којој сведочи да је лично видео скице и оригиналне рукописе чланака касније објављених у „Аналима“, написане рукописом Милеве Марић.
Иза Ајнштајновог мита, очигледно се крију неке неукусне тајне
Сама чињеница да све горе наведено нема значајан утицај на репутацију „генија“, заправо, да шира јавност то чак ни не примећује, баш као ни стално величање Ајнштајна у штампи и пратећи остракизам на који су осуђени научни неистомишљеници догме, саучесништво наводно „угледних“ научних часописа и астрономске суме потрошене, посебно у Немачкој, да би се доказало... да би се доказало шта? Све ово само по себи показује да се иза Ајнштајновог мита мора крити нешто озбиљно и ружно.
Професор Труилије коментарише ово у часопису „La Recherche“ (бр. 96, јануар 1996, стр. 16): „Чини се да релативистичка физика реализује далеко свеобухватнији програм у одређеној и конкретној области: изградњу 'суперсенијалног' света, света који лежи изван нашег осећаја и перцепције, али који поседује вишу стварност.“ […]
„Мој вођа је Хаим Вајцман“
Како Макс Вебер пише о науци и политици: „Свако ко се бави политиком склапа пакт са ђаволским силама које се боре за моћ. Ко год тражи своје и туђе спасење, ризикује га на путу политике, јер је дух политике у напетости са Богом љубави.“
Позивајући се на ову идеју, Исидро-Хуан Паласиос пише у часопису „Punto y Coma“: „Да је „и научна активност магични извор моћи, који човечанство користи као средство присвајања и оснаживања у царству ума, због чега ђаволско такође влада у њему.“
[…] Атомски „геније“ није само писао америчком председнику Рузвелту 2. августа 1939. године, непосредно пре избијања Другог светског рата, већ и 7. марта 1940. године, позивајући га да употреби уранијумску бомбу против Немачке на разарајући начин. Такође је учинио све што је у његовој моћи да прогура бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки: два католичка града Јапана. Да би се оправдао, тврдио је да „постоји само организована сила против организоване моћи“. Хитлер је рекао исто шест година раније, иако се он – треба напоменути да је Немачка имала значајну технолошку предност – експлицитно изјаснио против употребе атомске бомбе.
На ционистичком састанку у Њујорку 1921. године, Ајнштајн се обратио десетинама хиљада верника: „Мој вођа је Хаим Вајцман. Пратите га.“
Напомена приређивача:
Лингвиста Сента Тремел-Плоц, цитирана у овом преводу, особа је коју већина нас вероватно не би сматрала саосећајном само због њених биографских детаља јер је радикална феминисткиња. Међутим, оно што пише о Милени Марић је сасвим вредно читања.
Извор:
C. Galicia, „EL MAYOR FRAUDE CIENTÍFICO DEL SIGLO XX – EINSTEIN, EL BRIBÓN“, Crux et Gladius, 12 de septiembre 2009.
Извор: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА
