Бојан Јовановић
Културно наслеђе Срба изложено је тешкој и беспримерној варваризацији од стране припадника новостворених и историјски неутемељених нација...
Посебну агресивност према српском културном наслеђу у Босни и Херцеговини испољавају Муслимани преименовани у Бошњаке, који као потомци исламизираних Срба настоје сада да исламизирају и српску културну прошлост и традицију. Проглашени нацијом у комунистичкој Југославији, Муслимани су за најбитнију карактеристику националног идентитета имали своју верску припадност и опредељење, па је зато и био својеврстан парадокс да су као исламски верници постајали чланови атеистичке Комунистичке партије Југославије. „Исламском декларацијом“, Алија Изетбеговић је још у време постојања Југославије настојао да успостави принципе исламског друштва у Босни и Херцеговини.
Константни терор Муслимана према Србима одвијао се поступно, о чему сведочи и Војислав Лубарда својом књигом Свилени гајтан, а прогон Меше Селимовића, који се декларисао као српски писац, то и доказује.Након сецесионистичких ратова Словенаца и Хрвата, почетком деведесетих година 20. века и Муслимани су видели шансу да на исти начин створе своју државу. Нападом на српске сватове на Башчаршији и терором над Србима у Сарајеву, као и агресијом на припаднике регуларне југословенске војске, Муслимани су почели да убијањем и протеривањем Срба остварују свој план. У том контексту и долази до њиховог националног самопреименовања. На свом скупу одржаном 27. и 28. септембра 1993. године у сарајевском хотелу „Холидеј ин“, Муслимани су, на сугестију иностраних фактора који су их подржавали и сматрали непримереним да се религијском припадношћу одређује национални идентитет, прогласили себе Бошњацима, а тај скуп означили Првим бошњачким сабором.
Међутим, Бошњаци су назив за Србе у Босни. У старој области Босне они који су поштовали закон тадашње државе Србије звали су се Бошњани и то добри Бошњани, а они који су били непослушни, уображени и задрти називани су Бошњаци. Када су Муслимани означили себе Бошњацима, они, у ствари, несвесно признају да су Срби и то они непослушни, задрти припадници српског народа. О српском називу Бошњак за Србе из Босне сведочи и велико село Бошњаце, односно Бошњак, како га неки зову, у Доњој Јабланици у Лесковачкој Котлини на око 12 километара западно од Лесковца. Назив села потиче од становника, четири српске породице, који су се у средњем веку, у време пре турске окупације или након ње, доселили из Босне на ову локацију и формирали насеље. Овај топоним, као и сам назив Бошњак за Србе из Босне, живи је споменик српског идентитета очуван током историје. Међутим, у тренутку када су босански Муслимани узели овај назив да преименују своју националност изостала је адекватна реакција Срба којом би се спречила његова потоња злоупотреба.Једна од тих злоупотреба је и преименовање српског језика, названог и српскохрватски, у босански језик који лингвистички не постоји, јер су Муслимани пре свог преименовања у Бошњаке говорили српским, односно српскохрватским језиком. Ова политичка ујдурма нема никакву научну основу и потпуно је апсурдна у светлу чињенице да би нови језик, босански, односно бошњачки могао тако брзо и готово преко ноћи да настане. Указујући на апсурд преименовања српског у бошњачки језик, Исмет Реброња о том новоименованом бошњачком језику вели: „То је, у ствари, српски језик, којим говоре Бошњаци, а који се последњих година намерно приближава хрватској варијанти истог језика, иако су га назвали босанским. Ако једна група говорника, у овом случају бошњачка, хоће да оформи свој књижевни језик, она мора најпре да изврши језичку реформу, па ако се тај језик разликује од српског, као рецимо македонски и бугарски, онда да се назове бошњачким, а ако се не разликује – онда да остане оно што јесте, то јест српски језик.“У многим земљама се, као што је познато, говори језиком названим по другом народу. У Аустрији се говори немачки, у Сједињеним Америчким Државама енглески, у Мексику шпански, у Бразилу португалски, а ни у једној од ових земаља није извршено преименовање тих језика сходно називу државе и припадника нације који га говоре. Иако, дакле, не постоји аустријски, амерички, мексички или бразилски језик, новостворени Бошњаци су политичким насиљем преименовали српски да би га означили као свој језик. Српски језик којим говоре исламизирани Срби стандардизовао је језичком реформом у 19. веку Вук Караџић. Између два светска рата у оквиру тадашње Краљевине Југославије они су описмењени захваљујући тадашњој школској реформи извршеној на основу Вукове стандардизације српског језика. Неоспорно је, дакле, да Муслимани у Босни и Херцеговини говоре српским језиком, као и Срби у Црној Гори, па се зато тај језик и не може преименовати. Уколико је то учињено, онда се преименовањем српског у босански и црногорски они не могу научно признати као посебни језици. Будући да саставни део сваког језика представљају његови дијалекти и наречја, проглашавање наречја посебним језицима је апсурдно. На примеру језика се види и агресивно настојање Бошњака да и читаво српско предтурско културно наслеђе преименују и присвоје.
Након Дејтонског споразума и разграничења са Републиком Српском, Бошњаци, Муслимани у Федерацији Босне и Херцеговине покушавају да културно утврде своје националне корене. Не задовољавајући се реалним садржајима исламске културе као чиниоцима свог идентитета, посежу за исламизацијом и предтурског и преисламског културног наслеђа везаног првенствено за српску традицију. Садашњи бошњачки симулакрум је пример копије без оригинала. Позивањем на предтурски, предосмански период и време када је Босна била српска држава настоји се присвојити то српско културно наслеђе и задовољити потреба за дубљим културним утемељењем. Они који су га се одрекли прихватањем ислама и постали Муслимани, претендују да се као преименовани у Бошњаке национално потврде фалсификовањем историје. Настали у време турске окупације српске Босне и Херцеговине, поистовећивањем са окупатором, због чега су их Срби и називали Турцима, Муслимани игноришу свој стварни идентитет и политичким манипулацијама стварају свој фиктивни идентитет.
Преузимањем српског имена за становнике у Босни, Муслимани посежу и за српским културним наслеђем. Иако истичу свој верски исламски идентитет као своју националну посебност, однос према дотадашњем културном наслеђу и својој етничкој браћи чини апсурдним њихово садашње настојање да присвоје оно што припада Србима, чији су преци одолели искушењима исламизације и сачували битно одређење свог националног и културног идентитета. Потребу да своје етничке и културне корене сместе у давну прошлост задовољавају и историјским фалсификатима. Тако се, према признању бошњачког академика Суада Куртћехајића, свуда где се у историји помиње босански муслиман, то преправља у Бошњак.
Освајање и колонизација прошлости је начин бошњачког утемељења, али то само потврђује њихову неукорењеност и статус плутајуће нације, која је до сада више пута мењала свој назив. Подсећање на српску прошлост изазива у њиховој психологији преверника нелагодност и нетрпељивост према својим некадашњим етничким и верским сународницима, па зато и настоје да српску културну прошлост преименују и исламизирају у тежњи да је усагласе са својим актуелним идентитетом. Тај процес је отворен и неизвестан и зато се и користе сва расположива средства у циљу доказивања своје исправности и правоверности.Реафирмација исламског идентитета одвија се са циљем варварског присвајања српског културног наслеђа. То јесте заједничко наслеђе, али њихових предака до времена исламизације, када су били Срби, чији је културни и хришћански идентитет везан за православље. Сада је бошњаштво које потиче из средњовековног назива Бошњаци, за православне Србе у Босни и Херцеговини, основа исламског идентитета под којим Муслимани претендују да преименују и присвоје српско етничко и културно наслеђе. Такав однос Бошњаци имају према српској историји у Босни, када познатог српског владара Твртка проглашавају у данашњем значењу за Бошњака. Иако је Твртко директни потомак Стефана Немањића, и због потврђивања свог континуитета и православне традиције крунисао се у Милешеви круном Светога Саве, Муслимани, Бошњаци га проглашавају Бошњаком, али у значењу овог назива који за Муслимане има у контексту њиховог исламског националног идентитета.
У тежњи да историјски дубље утемеље свој културни идентитет, Бошњаци настоје да присвоје и познату Повељу бана Кулина, из 1189. године, написану на народном српском језику из Босне и писмом српске ћирилице, које је названо босанчица. Као најстарији правни документ написан ћирилицом и српским језиком, Повељом је тадашњи српски краљ Кулин у Босни гарантовао дубровачким трговцима слободну трговину између Дубровачке републике и његове државе. Премда је Повељом јасно документовано њено порекло и припадност српској културној баштини, чини се да управо њена фактичност снажно мотивише Бошњаке за њеном фикционализацијом да би је историјски фалсификовали и присвојили.
Осим Хрвата, српске средњовековне надгробне споменике, познате као стећке, настоје да уврсте у своју културну баштину и Бошњаци. Означавајући споменике који стоје, стећци припадају српском средњовековном наслеђу у Босни и Херцеговини. Постављени у периоду од 12. до 15. века, простиру се на ширем подручју српске средњовековне босанске државе и представљају првенствено хришћанске споменике тадашњег српског становништва о чему сведоче уклесани православни крстови. У тежњи да их присвоје, Бошњаци игноришу њихово српско културно порекло и идентитет и доводе их у везу са припадницима Цркве босанске и богумилима, као неким посебним идентитетским обележјима везаним за Босну, чијим се сматрају легитимним наследницима.
Од 1993. године, када су се самопреименовањем назвали Бошњаци, муслимани у Босни настоје да агресијом исламизирају хришћанску и православну српску културну прошлост. Та борба води се данас свом жестином у виртуелној реалности. На више сајтова и у културно-политичкој активности, Бошњаци воде прави џихад против српске културне прошлости у тежњи да је присвоје и исламизирају.
Албанизација српских светиња
Приче о албанском пореклу највећих српских светиња на Косову и Метохији ширили су Албанци и пре организованих терористичких напада на Србе и припаднике официјелних полицијских и војних формација на подручју јужне српске покрајине 1990-их година. Током оружане сецесије коју је подржао Запад не само политички већ и војно, као и нападом НАТО-а на СР Југославију и Србију 1999. године, Албанци су уништили бројна културна добра Срба на подручју које се сматра колевком њиховог духовног и националног идентитета.Напади на Србе, њихова убиства и отмице постали су уобичајени и након доласка међународних снага Кфора које су преузеле контролу над јужном српском покрајином. Под окриљем тих снага, Албанци су отете Србе са Косова и Метохије одвозили у насеље Бурељ на север Албаније, где су им у кући породице Катучи на живо вадили органе и преко аеродрома у Тирани продавали купцима западних земаља, Блиског истока и Мале Азије. У „Жутој кући“ су због трговине органима, према званичним међународним документима у извештајима УНМИК-а, сведочењу бивше тужитељке Хашког трибунала у њеној књизи „Лов: Ја и ратни злочинци“ из 2008. године, као и званичном извештају специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија, извршени најмонструознији злочини у модерној људској историји. Иако је овај трибунал имао несумњиве доказе, због политичких манипулација процес није покренут и за највеће злочине нико није оптужен ни осуђен.У погрому над Србима 17. марта 2004. године, на мети су се нашли и српски споменици културе. Међутим, после једностраног самопроглашења своје лажне државе 17. фебруара 2008, Албанци настоје да преотму српско културно наслеђе и прогласе га својим културним добром. У бесрамној лажи да су Срби у средњем веку преузели њихове цркве, они исказују претензију да паранаучним фалсификатима и обманама присвоје аутентичну српску културну баштину. Неосновано негирајући српско порекло Стефана Немање, родоначелника средњовековне владарске лозе Немањића, истичу да је он албанског порекла и да се наводно презивао Нимани, а читава лоза називана Немански. У том контексту је њихов историчар Али Хадри и лансирао лаж о Милошу Обилићу као Албанцу у циљу утврђивања нове „историјске истине“ о албанском боју на Косову. Тако су Албанци 2026. припремали обележавање 637. годишњице Косовске битке на Газиместану и заказали свечаност за 15. јун када се по јулијанску календару та битка и догодила. Иако се због нараслог апсурда и сугестије иностраних фактора планирана свечаност није одржала, пера албанских историчара и интелектуалаца умочена у лажи не престају да исписују бројне странице нове албанске националне културне историје на Косову и Метохији. Тим лажима се супротстављају бројни српски топоними, као сами називи Косово и Метохија, који сведоче о вековима ствараном српском културном простору који су тек потом населили Албанци, а потискивање назива тих локалитета и њихова албанизација упућују на актуелни процес варваризације српског културног наслеђа.
Значај идентитета за опстанак Несумњив је значај културног наслеђа за колективни и лични идентитет, што припадници тог колектива, као нове нације, и показују у свом настојању да присвоје туђу баштину. У том процесу се потврђују као нови варвари, који агресивно нападају, отимају и преозначавају српско наслеђе у оквиру свог културног кода као чинилац свог националног идентитета. Међутим, то наслеђе показује и свој идентитетски значај за Србе. Иако се брани собом и својом истином о својим творцима чијим потомцима и припада, оно се не може увек и одбранити, јер они који настоје да лаж наметну као истину, фалсификат као оригинал, да туђе представе као своје, показују већу снагу од оних који би требало да бране истину, бранећи се истином. Ови насртаји припадника нових нација не наилазе на адекватну одбрану у Србији, јер у њеној култури и културној политици преовладава став о томе да је истина на српској страни, да се зна коме припадају та културна добра. Ту наивност и глупост испољавају посебно они у ресорним министарствима задуженим да се адекватно старају о садржајима културне традиције као чиниоцима националног идентитета.Показује се да је од силе која напада и тежи да уништи и присвоји српско културно и духовно наслеђе, важнија вредност тог наслеђа коју треба одбранити. То дубоко и снажно етичко начело оличено у косовском завету, исказано је и у српској епској традицији и вековној историјској борби српског народа да сачува идентитет и потврди себе кроз саможртвени однос према културним и духовним вредностима које надилазе сваку конкретност и пролазност генерацијског постојања. У том самеравању, вредност онога што се брани требало би и данас да мотивише браниоце српског културног блага да вером у правду, слободу и национално достојанство буду јачи од нападача и узурпатора њиховог културног наслеђа.
Извор: Печат
