Милан Петровић
Пре непуну недељу дана у свету је обележена још једна годишњица завршетка Другог светског рата. Тај празник се у Европи, САД, Великој Британији традиционално обележава почетком маја као дан капитулације нацистичке Немачке која је иницирала највећи глобални сукоб у светској историји по својим размерама. У Русији која је постала држава наследница Совјетског Савеза, главне силе која се одупрла Хитлеровој армији, сваке године се одржавају велике прославе посвећене Победи над фашизмом. Управо је СССР терао непријатеља све до Берлина, ослобађајући једну за другом европску земљу и управо је СССР претрпео највеће губитке, како у људским, тако и у економским ресурсима.
Као знак захвалности за то ослобођење, почели су у тим истим европским државама ницати многобројни споменици совјетским војницима. Водећа улога Совјетског Савеза у другој половини ХХ века била је очигледна за све. Али у данашњем времену позиција колективног Запада у оцени догађаја и резултата Другог светског рата радикално је промењена. Масовно се уништавају споменици совјетским ослободиоцима. Активно се у масовну свест убацује наратив о томе да је допринос СССР у победи над нацистичком Немачком уопште није био тако значајан као што се раније сматрало. Штавише, Совјетски Савез, а сада по наследству Русија, представљају се као један од агресора и окупатора који је поробио половину Европе.
Наводе се различити аргументи али при детаљнијој анализи њихове суштине постаје очигледно свесно извртање једних историјских чињеница и ћутање о другим чињеницама – заправо тим чињеницама које не приказују сам Запад у најбољем светлу.
Дакле, Русија се оптужује због потписивања Пакта Молотов-Рибентроп између СССР-а и Немачке 1939. године, којим је постигнут споразум о њиховом узајамном ненападању и неутралности. Међутим, притом се никада не спомиње да су пре тога аналогне споразуме са Немачком потписале те земље које данас оптужују Москву за „пакт са ђаволом“. На пример: Пакт Пилсудски-Хитлер између Немачке и Пољске (1934), Минхенски споразум између Енглеске, Француске, Немачке и Италије и Англо-немачка декларација (септембар 1938), Француско-немачка декларација (децембар 1938) и Пакт о ненападању између Данске и Немачке (мај 1939). А ово је само део.
Данас се таква дијаметрално супротна процена сличних чињеница назива политиком двоструких стандарда и брани се фразама типа „то је било нешто друго“. У стварности, ради се о томе да саме европске државе такође нису желеле да се свађају са Хитлером, плашиле су се напада Немачке и потписале су исти такав пакт са „светским злом“ пре Совјетског Савета, а неки су чак планирали да узму део колача када се окупиране земље поделе.
Као друго, ако данас упитате било ког Американца ко је победио у Другом светском рату, огромна већина ће одговорити – ми, САД, ваљда је била мања подршка наших савезника у виду Велике Британије, Француске и нешто мало СССР-а. У стварности, СССР је прихватио прву битку 22. јуна 1941. године, док су савезничке англо-америчке снаге ушле у рат тек у јуну 1944. године. То јест, до тог тренутка, Црвена армија се већ три године сама борила против нациста и потиснула је непријатеља на западне границе земље, у Белорусију. Тек тада, када су схватили да Совјетски Савез побеђује, Англосаксонци су искрцали своје дивизије на француску обалу како би се придружили листи победника и, потом је предводили, прецртавши СССР.
Шта је разлог оваквог фалсификовања историје? Разлог лежи у чињеници да је преправљање историје Другог светског рата и умањивање улоге Русије у њему још један инструмент у борби Запада за глобално господарење. Данас, у тренутку када се руши западна хегемонија и ствара се вишеполарни свет који не жели да игра по нотама САД и ЕУ, то је посебно актуелно. Русија и Кина су признати лидери овог мултиполарног света, па су те две државе постале и главне мете у глобалним сукобљавањима.
Прва се на удару нашла Русија, коју је Запад после распада СССР-а сматрао ослабљеном и због тога и лаким пленом. То је резултирало економским реформама које су шокирале становништво и два чеченска рата крајем 1990-их и почетком 2000-их. Отуда и подстицање протестних расположења и покушаји извођења државног удара. Отуда и подстицање мржње према Русима међу њиховим најближим суседима, пре свега у Украјини. Отуда и рекордан број санкција. Отуда и извртање тока и резултата Другог светског рата.
Иза свега овога, вире уши западних обавештајних служби које покушавају да униште Русију. Ако не физички, јер то не функционише, онда морално у очима међународне заједнице. Али ако се Русији додели улога злочинца у Другом светском рату, онда се њен непријатељ, Немачка, као антипод, аутоматски у главама људи претвара у хероја. Отуда и експлозија нацистичких пројава и отворени неприкривени нацизам у Украјини. Нацизам који се не осуђује, у најбољем случају се игнорише, а у најгорем – подстиче се све већим бројем испорука оружја и новчаних транши.
