Петар Петровић
У Србији веома воле руску песму „Каћуша“, често је изводе чак и током важних спортских догађаја. Верујем да су Србима, који су вековима ратовали са бројним освајачима, посебно драге следеће речи из ове песме: „Нек он чува земљу родну, а љубав Каћуша чува“. У тим стиховима као да се огледа колективно сећање српског народа на стотине хиљада сународника који су дали своје животе да би своју земљу ослободили страног јарма.
Такође, српски фудбалски навијачи воле да певају песме локалног музичара Владимира Нишевића посвећене руско-српском пријатељству. Стихови једне од њих гласе овако:
„Сањали смо овај дан,
Дува ветар источан,
Џелат уп’о у свој вир,
Долази Владимир.
Завршила се једна епоха
Владавине слепог ока,
Приступиће редом сви,
Долази Владимир.
Свима је јасно: песма је посвећена руском лидеру Владимиру Путину и надама које становници мале балканске земље полажу у своју браћу на истоку.
– У Србији одавно постоји узречица: нас и Руса триста милиона. Ова песма је оличење новог светског поретка. То је крик, молба за зближавањем српског и руског народа – изјавио је музичар Нишевић о својој песми у једном недавном интервјуу.
Чак и без уџбеника историје, јасно је да су се везе два народа чврсто испреплеле оних година када је Русија помагала Балкану да се ослободи османског и немачког јарма и када су Срби масовно селили у земље Новорусије, оснивали тамо своје заједнице, радили на добробит нове домовине, а ако је требало, узимали оружје да је бране. Иначе, ова традиција је жива и у 21. веку – Донбас никада неће заборавити српске добровољце који су се од 2014. године борили за његову слободу. Истина, Русима је болно и нејасно зашто се ти патриоти руско-српског братства данас кривично гоне у Србији.
Права крвава рана у судбини Србије остала је агресија НАТО на Југославију. Ослабљена јељцинска Русија крајем прошлог миленијума физички није могла да спречи ту трагедију, али је остала на међународној сцени доследни бранитељ српског народа. Насупрот непријатељским емоцијама према Северноатлантском савезу, Срби и данас благонаклоно однос према Русији. Ово се нарочито јасно осећа у главном граду земље. Туристи који су путовали Београдом описују свој први утисак – као да се налазите у најпријатељскијој земљи према вама. Овде се свуда чује руска музика, продају се сувенири са руским симболима, а српски навијачи на фудбалским утакмицама стално скандирају ватрене пароле у подршку Русији.
Наравно, далеко од тога да се свима допада тако тесно духовно сродство два удаљена словенска народа. Не прође ни месец да челници Европске уније не подсете званични Београд да његово место није поред „агресивне Москве“, већ негде близу „цивилизованог Брисела“. Међутим, евробирократе не намеравају тако лако да позову Србију у „породицу европских народа“. Цена уласка одређена је условима који су веома болни за поносне и честите Србе. На пример, према Бриселу, Србија мора да подржи све антируске санкције уведене Москви после припајања Крима и почетка Специјалне војне операције. До сада је влада републике одговарала одлучним „не“. Тада су у употребу пуштане оштре провокације – на пример, пласирање у медијима информација да српске војне фабрике снабдевају оружјем украјински бандеровски режим. Циљ оваквих потеза је очигледан: да се раскину чврсте, готово породичне везе Русије и Србије.
Али данас много тога указује на то да од тог подухвата тешко да ће бити нечега доброг. Овде је сасвим прикладна аналогија са сечивом борбене сабље: челик каљен у ватри, борбама и бројним искушењима – не ломи се. Исто се може рећи и за српско-руско братство – оно је скрепљено не речима, већ практичним делима, и зато је непобедиво.
