Елена Екатерина Рареш-Бранковић и Георгиј Франциск Скарина

Јуриј Иванов

uzdy0rbrbqxyeu5gr1k8l0eyqq6bvpbm

Напомена уредника: Поштовани читаоци, приликом конференције о геноциду над Словенима коју је 2024. године организовао Институт за политичке студије у Београду, имао сам част да упознам још једног искреног пријатеља србског народа и више него интересантног научника, посланика скупштине Молдавије, Јурија Иванова. Зближило нас је и заједничко пријатељство са великим пријатељем србског народа Иваном Алексејевичем Чаротом. Вашој пажњи нудимо интересантан поглед на неке моменте уско везане и за србску историју, посебно на Косовску битку. Не бих се лично опредељивао шта је апсолутна Истина по овом питању, али нема никакве сумње да за многе своје тезе Јуриј Иванов прилаже озбиљне аргументе...

† † †

Ниједан догађај из дуге историје Србије није оставио тако дубок и трајан утицај као Битка на Косовом пољу, која се одиграла 28. (15.) јуна 1389. године. Тога дана, у уској долини реке Ситнице, између два планинска гребена, сукобила су се два војска – османског султана Мурата I (1326(?)–1389) и удружене српске војске под врховништвом кнеза Моравске Србије Лазара Хребељановића (1329–1389). У том тренутку јединствена српска држава више није постојала, али је кнез Лазар, уз помоћ војвода Вука Бранковића (1345–1397) и Влатка Вуковића (?–1392), окупио војску од локалних феудалаца, иако се далеко од свих одазвао његовом позиву.

Током битке, могуће већ на самом њеном почетку, погинуо је султан Мурат I, као и старији султанов син и престолонаследник Јакуб Челеби (?–1389). Данас се сматра да је млађи син убијеног султана, Бајазит (1354–1403), брзо преузео команду и успео да преокрене ток битке. Заробљеног, рањеног кнеза Лазара Хребељановића погубили су одсецањем главе. Битка је трајала неколико сати и имала је крајње крвави карактер.

Потребно је истаћи да су се одмах почеле ширити неусаглашене верзије о томе шта се догодило током боја… Тако, у Венецији, пет недеља након битке, још увек није било познато ко је постао наследник Мурата и ступио на османски престо; венецијански посланик је био упућен са нејасним писмом турском двору (у преводу на руски језик): „Што се тиче отпловљења ових галера из Венеције, чули смо, мада нејасно, о рату који се догодио између великог сеньора Мурата, његовог оца, и кнеза Лазара, о коме се говорило разне ствари у које је немогуће поверовати; али смо, ипак, чули о смрти поменутог сењора Мурата, о чему дубоко жалимо”.

Лукави и увек, по правилу, добро обавештени Млечани, сигурно су знали за смрт султана Мурата, али још увек нису знали ко је сада султан, упркос томе што је прошло више од месеца од битке на Косову пољу. Због тога је посланик у џепу носио два писма, од којих би искористио само једно, у зависности од тога ко ће бити султан: једно за старијег сина султана Мурата – Јакуба, ако он буде на престолу, а друго за млађег сина султана – Бајазита, ако он заузме очево место. Веома опрезан тон писма, у којем Турцима изражавају саучешће поводом смрти султана, али их не честитају на победи – што би Млечани свакако учинили да су били сигурни у победу Турака – јасно сведочи о исходу битке који није био у корист Османлија.[1]

Ова иста збрка са писмима изазива и озбиљну сумњу у „сјајну” улогу Бајазита током Косовске битке: уклањање, након смрти оца, без посебних последица по исход борбе, старијег брата Јакуба, и одмах потом, на самом бојном пољу, ступање на султански трон, као и организацију моћног контранапада на српску војску, што је, наводно, довело до апсолутне победе Османлија. Никакви писани извори, који потичу из времена саме битке и који би потврдили такав сценарио, до данас нису пронађени.

Највероватније је било управо супротно: изгубивши врховног команданта султана Мурата и друго по важности лице – директног наследника, принца Јакуба Челебија, османска војска се брзо повукла са бојишта. А Бајазит, чак и после пет недеља, није могао да приведе деморалисану властелу и војне снаге заклетви њему као новом владару и султану Османског царства. Штавише, за то му је било потребно још неколико година!.. Вероватније је да су сви шарени описи о изузетној улози Бајазита у победи над Србима – касније измишљотине и дела османских летописаца и историчара из периода када су почела да се састављају дворска хвалоспевна житија турских владара, што је почело крајем XV века. Османских хроника савремених Ертогрулу, Осману, Орхану, Мураду и Бајазиту I, како је данас поуздано познато, није сачувано.[2]

Ево шта о томе каже Томас Емерт, почасни професор Колеџа Густава Адолфа, историчар Централне и Источне Европе, специјалиста за истраживања бивше Југославије (у преводу на руски језик): „Тек 1512. године међу Турцима се појавио веома детаљан опис битке на Косовом пољу. Међутим, тај опис Мехмеда Несрија постао је главни извор за наредне описе битке не само у османском свету, већ и у Западној Европи. (…) Он је очигледно имао намеру да опише значајну победу Османлија на Косову и зато је у многоме претеривао у свом казивању, како би увећао успех Турака. Његов садржај се може лако сажети: (…) јер су хришћанске војске три пута бројније од турских.”[3]

Како нам је познато из данашње званичне биографије Бајазита: практично до 1393. године, а можда и дуже, морао је у суровим локалним ратовима да доказује своје право на османски престо међу владарима бејлика Анадолије, од којих многи, одмах након погибије Мурата I на Косову, нису желели да признају његову власт као незакониту и покушали су да поврате контролу над својим територијама.

О томе да се дуго сматрало да су управо Срби однели победу на Косову сведочи писмо Филипа Мезијера из Париза, у којем он недвосмислено тврди да су Турци претрпели пораз и имали ужасне губитке (у преводу на руски језик): „И да би милошћу Божијом мач поменутог Аморатија био укроћен, исте године он је био разбијен у земљама Албаније. И он, и његов син, пали су у бици, као најхрабрији међу својим војницима”.[4]

Ђакон Игњатије, који је пратио митрополита московског Пимена током његовог путовања у Цариград, прича о томе како се дванаест дана након Косовске битке нашао на турској територији. Игњатије је одмах приметио да међу Турцима владају страх и паника, као и да су почели нереди: „… и иде глас да су и Мурат, и Лазар погинули у једној бици. Ми смо били уплашени овим немирима, јер смо се налазили у турској држави…”. Из овог сведочанства произлази да ни сами Турци нису знали шта да мисле и шта да раде након тешких губитака своје војске на Косову, где је сам султан Мурат, који је готово тридесет година водио Османлије од победе до победе, изгубио главу, као и његов старији син Јакуб, у страшној крвавој бици!.. Осим тога, у турској држави владали су немири везани за борбу за власт, са свим пратећим потресима.[5]

И опет, код сваког непристрасног истраживача мора се јавити питање о Бајазиту: када и под којим околностима је он ступио на османски престо, ако су у османској држави владали таква пометња и паника?.. Сада постаје јасно да тешко да је то било током саме битке, већ вероватније касније, под веома нејасним околностима. А то значи да је прича о његовој изузетној улози у победи турске војске на Косову – ништа друго до мит (као и сама победа Османлија над Србима), створен од стране каснијих турских дворских писаца XV–XVI века!

О томе да је у Турској, после боја на Косову, владало масовно безвлашће, сведочи писмо византијског писца Димитрија Кидона (1324–1398), упућено свргнутом византијском цару Манојлу II Палеологу (1350–1425), где он говори о погинулом султану Мураду I: „Овај проклети човек, врло непоштован према Богу и Његовом наслеђу, а уједно веома дрзак према свима, сада је нестао и погибе од руку оних за које је мислио да неће поднети ни вест о нападу који им се спрема, него ће се бацити у море на сам његов глас”. У наставку писма Кидон види могућност да се искористи сва смутња и збуњеност које су завладале у Турској после смрти султана и да се, коначно, ослободи Византија од неподношљивог турског притиска. Кидон жали што цар не предузима ништа како би извукао највећу корист из пораза Турака на Косову: „И ево, твоје одсуство сада замућује нашу радост због победе над нашим непријатељима”.[6]

И опет, непристрасном истраживачу постаје јасно да никакве уверљиве победе османске војске на Косову није било, већ је то био – пораз који је деморалисао и увео Османско царство у дуготрајну смутњу и масовне немире!

Посебно велико значење за разумевање онога што се догодило на Косову имају два писма краља Босне Твртка I.[7] Краљ Твртко I осећао је обавезу да заштити државу „својих предака Немањића” и зато је упутио двадесетохиљадну војску (према неким подацима десет или петнаест хиљада) из Далмације, под командом великог војводе Влатка Вуковића, у помоћ своме савезнику и вазалу Лазару Хребељановићу.[8]

У једном од писама, одмах након Косовске битке, он обавештава општину њему припадајућег града Трогира да: „Непријатељ хришћанства и православне вере, неверни Амурaт, који је већ покорио многе народе… и који је већ дошао да узнемирава наше земље и намеравао потом да нападне ваше, дошао је са своја два сина и својим турским присталицама, започео са нама битку 15. јуна месеца. Уз Божју помоћ, ми смо однели победу над невернима и оборили их на земљу тако да је мало ко од њих сачувао читаву главу; иако са одређеним губицима међу својима, али малим.”[9]

Вероватно је Твртко I послао слично писмо и флорентинској општини, иако се оно није сачувало. О садржини краљевог писма може се судити по одговору који му је послала та општина. Општина честита краљу Твртку I овим речима:

„15. јуна, верујући у Мухамеда, Мурат, који је, покоривши Турску империју силом, намеравао да уништи хришћанство и име Спаситеља… на месту званом Косово Поље, пао је са својом многобројном војском и два сина, при великом крвопролићу… Срећно поље таквог пораза, које ће кости палих, као вечни споменик победе, чувати током многих векова! Срећно Босанско краљевство, коме је била намењена тако славна битка, и под десницом Христа да однесе победу! Срећан и тај дан блаженог Вита, најсветијег мученика, славан и достојан памћења, у који је било могуће победити овог најопштијег непријатеља! Срећан и веома срећан одред од дванаест властелина који су се пробили кроз непријатељске товаре и за њих везане камиле, пробијајући себи пут мачевима и храбро продрли у Муратов шатор! Најсрећнији је онај који је јуначки убио овог моћног вођу, пробо му мачем грло и бок; и срећни су сви који су, постајући жртве убијеног вође, дали свој живот и пролили своју крв над тим ужасним телом, примивши мученичку смрт. Али од свих најсрећнији је Ваше Величанство, освећено тако славном и вечно незаборавном победом!”[10]

О свим детаљима победе на Косовом пољу краљу Твртку I известио је по повратку војвода Влатко Вуковић, који је командовао левим крилом удружене српске војске и успешно се супротставио Бајазиту.[11] Штавише, познато је да је већ током саме битке Влатко Вуковић са својим храбрим и искусним Бошњацима постигао такав успех да је два пута своме краљу слао вест о победи хришћана над Турцима![12]

Треба још једном посебно нагласити да је Влатко Вуковић био изузетан и веома искусан војсковођа не само Босанског краљевства, већ и свога времена… У августу 1388. године у Хум су упале турске трупе. То није био први пут, али раније су упаде вршиле релативно мале чете. Овога пута турска војска бројала је 18 хиљада људи, а предводио ју је искусни Лала Шахин-паша. Против Турака изашла је босанска војска под вођством Влатка Вуковића. Свеga 7 хиљада Бошњака потпуно је разбило Турке код градића Билећа, наневши им страховит пораз. Шахин-паша је побегао са бојишта. То је била прва победа Бошњака над Турцима и на неко време турски упади су престали.[13]

Тог истог лета 1389. године Влатко Вуковић у две битке добро је натукао Угаре, који су с времена на време нападали Босну са севера. Године 1390. „убедио” је градове Сплит, Трогир, Шибеник и острва Хвар, Брач и Корчулу да се „добровољно” потчине власти краља Твртка I… 10. марта 1391. године краљ Твртко I умире, а годину дана касније умире и Влатко Вуковић. Претпоставља се да је сахрањен у некрополи Болуњи, недалеко од Стоца. На каменом крсту који стоји на његовом гробу написано је (у преводу на савремени руски језик): „Овде лежи добар јунак и човек Влатко Вуковић.”[14]

Зато су сведочења Влатка Вуковића, као учесника битке и једног од вођа српске војске на Косовом пољу, крајње драгоцена и важна за разумевање онога што се догодило и за оцену резултата битке.

А писма краља Твртка I представљају записане, савремене Косовској бици, државне акте Босанског краљевства, који директно и безусловно говоре о великој победи Срба над Османлијама. Треба схватити и јасно разумети да се она никако не могу умањити или побити каснијим извештајима и писаним изворима, разнородним митовима, историјским и фолклорним измишљотинама, као и разним инсинуацијама заинтересованих страна.

Чуђење изазива вест у писму краља Твртка I о малим губицима „међу својима” у Косовској бици. Из писма није сасвим јасно на кога се мисли – на експедициони босански корпус под командом Влатка Вуковића, посебно, или уопштено – на губитке целокупне удружене српске војске… Наравно, губици у пуковима Лазара Хребељановића и Вука Бранковића могли су бити бројчано већи него у пуковима Влатка Вуковића, чак и знатно, ако су примили на себе главни удар Османлија, али тешко да су били драстично већи. Јер није могао Влатко Вуковић мирно и незаинтересовано посматрати жестоку борбу у центру и на десном крилу српске војске, а да се не умеша у ток битке?.. Нико му никада није упутио тако апсурдну оптужбу (за разлику од Вука Бранковића), напротив – говори се о пуном успеху његових одреда, који су снажно нападали турску војску, јер је он два пута слао победничке извештаје са бојишта своме господару!..

И целокупна даља успешна делатност после Косовске битке краља Твртка I и Влатка Вуковића сведочи о постојању моћне војне силе у Босанском краљевству, што би било немогуће да је босански корпус претрпео велике губитке на Косовом пољу, заједно са остатком српске војске. У сваком случају, да су ти губици били велики, било би немогуће сакрити их од становништва краљевства, а тиме и од суседа, по повратку корпуса кући. Али видимо сасвим другачију слику!.. И грозан победнички поход краљевских пукова на северозападу Балканског полуострва зауставила је не њихова бројчана слабост или кобни губици у Косовској бици, већ превремена смрт великог краља и његовог славног војводе, чије тело, за разлику од мумије Вука Бранковића, незаслужено оптуженог за страшну издају, није спаљено четири века касније…

Исти мит о огромним губицима Срба на Косовом пољу руше и даљи догађаји српске и светске историје. Довољно је пажљиво погледати, на пример, ток и резултате битке код Никопоља, која се одиграла 25. септембра 1396. године, свега седам година после Косовске, где је удружена војска крсташа доживела тежак пораз од Турака под вођством Бајазита I, који се коначно учврстио на османском престолу. Петнаестохиљадни корпус тешке српске коњице под вођством Стефана Хребељановића (1377–1427), сина Лазара Хребељановића, у то време вазала и савезника Бајазита I, нанео је разоран ударац елитним пуковима крсташа, што је довело до њиховог потпуног пораза. Најбоља европска витешка војска тог времена – ту су били и Шкоти и Енглези, и Французи и Немци, и Угри и Власи (њихов поход многи чак називају последњим крсташким ратом) – ипак није могла да издржи удар српских коњаника. Ево како један извор описује тај тренутак:

„Са ужасом и потресом гледали су Европљани како из турског логора на њих јури српска тешка коњица Стефана Хребељановића. Одлични коњаници, мало слабији од најбољих витезова Европе, сада ратују под полумесецом! Син хероја хришћанског света постао је издајник и вазал непријатеља, а његове трупе дале су пресудан допринос поразу крсташа, ударивши из заседе на остатке војске.”[15]

Одакле се појавила та војска у Моравској Србији само седам година касније (отприлике у истом броју као и на Косовом пољу), што је заправо немогуће – ако, по тврдњама многих вековима, Срби после Косовске битке нису имали снаге ни војске да се бране од бројних спољних непријатеља?.. Ево какве „истине” и данас изговарају историчари (у преводу на руски): „Обе војске су уништене у бици… И Лазар и Мурат су погинули, а остаци њихових војски повукли су се са бојишта… Срби су имали премало људи да ефикасно бране своје земље, док је код Турака на истоку било много више војске…”[16]

Или ево шта је тврдио истакнути српски историчар XX века Владимир Ћоровић (1885–1941) у свом капиталном делу „Историја српског народа” (у преводу на руски): „Међутим, у Моравској Србији одмах су схватили значај и могуће последице битке, јер је у њој погинуо не само кнез Лазар, оставивши наследника малолетног сина Стефана, него је погинуло готово цело племство, велики су били губици и међу обичним војницима… У земљи је брзо превладало мишљење да за одбрану од новог турског или било ког другог упада нема довољно снаге.”[17]

А ево шта каже познати савремени историчар Жељко Фајфрић, позивајући се на средњовековне ауторитете (у преводу на руски): „За Србију је Косовска битка постала потпуна катастрофа, јер су тог кобног дана ратовали сви који су икако били достојни да ратују, и већина њих је погинула. Страшан страх владао је и због тога што није било ниједног краја Србије где нико није погинуо на Косову. ‘И тада није било места у целој земљи где се није чуо тужни глас плача и јаука, који се ни са чим не може упоредити, тако да је ваздух био испуњен јецајима, као да је свуда плакала Рахиља и није хтела утеху – не само због своје (побијене) деце, него и због Господом изабраног господара, јер њега (Лазара) није било, и зато што њих (деце) није било’ (Константин Философ). Србија је изненада остала без читаве генерације, и готово сва крупна властела остала је на бојном пољу. ‘Тог дана сломљена су крила несрећног Србина, тог дана изгубили су све своје господаре и, остали без главе, отишли у ропство другом господару’ (Сказање о Косовској бици).”[18]

Наставићу даље: исто питање о неочекивано моћној послекосовској бројној српској војсци настаје и при разматрању тока и резултата битке код Анкаре, која се одиграла 20. (28-?) јула 1402. године, у којој је Бајазит I претрпео страховит пораз од емира Тимура (1336–1405). Сам султан је био заробљен!.. Као резултат боја, Тимур је заузео целу Малу Азију, а пораз Бајазита довео је до сељачког устанка у Османској држави и међусобних сукоба његових синова… Током битке, српски корпус под командом Стефана Лазаревића налазио се на десном крилу османске војске. У једном од извора се каже да су на почетку боја Срби почели снажно да потискују лево крило Тимура, и да су му биле потребне значајне снаге како би надокнадио пробој Срба.[19]

У другом извору наводе се још живописнији детаљи: „Бајазит је изабрао добар положај, заштитивши позадину планинама, али настојећи да надокнади бројну надмоћ непријатеља, ослабио је бокове, сабравши у центар најбоље трупе, очекујући директан удар. Тимур је, међутим, ударио на лево крило (у изворима постоји извесна забуна око крила битке, што, међутим, не мења разумевање суштине онога што се догодило) по Србима Хребељановића. Његова коњица свом својом масом сручила се на лево непријатељско крило, где су стајале српске јединице. Неочекивано, Срби нису поклекли и одбили су први напад!

Затим је Тимур био приморан да баци и десни део војске, али они су опет издржали!.. Но убрзо су татарске вође почеле да прелазе на Тимурову страну, а затим и многи ратници бејлика, видевши своје предводнике у туђим редовима, издају Бајазита. Ако трећина војске пређе непријатељу – то је крај”.[20] Видевши издају Татара, Срби су се ужурбано, али у борбеном поретку, повукли са бојишта… Испада да невиђена постојаност, изванредна ратна обученост Срба Стефана Лазаревића, готово да су постали узрок пораза, или, у сваком случају, озбиљне невоље чак и самог „Потресаоца света” – емира Тимура у бици код Анкаре!..

Код Џона Патрика Дагласа Балфура (1904–1976) – познатог шкотског историчара-оријенталисте, који се у својим истраживањима специјализовао за историју Османског царства и Турске, можемо пратити разлоге појављивања српске војске код Бајазита I (у преводу на руски језик): „После Косовске битке Бајазит је склопио савез са Стефаном Лазаревићем, сином и наследником Лазара. Србија је постала вазал Османског царства. Стефан је, у замену за очување привилегија свог оца, био обавезан да плаћа данак у сребру добијаном на планини Рудник и да османлијама ставља на располагање српске војске на први захтев султана. Стефан је постао верни вазал Бајазита и учествовао је у његовим походима. Сестра Стефана и кћи Лазара, Оливера, дата је за жену Бајазиту.”[21] Исти моменат кратко, али садржајно, осветлио је познати амерички историчар Стенфорд Шо (1930–2006), стручњак за историју Османског царства и раног периода Турске републике (у преводу на руски језик): „Међутим, Бајазит је сумњао у лојалност својих муслиманских-турских следбеника, па се у тим освајањима у великој мери ослањао на своје српске и византијске вазалне војске”…[22] Суштински, испада да су Срби Стефана Лазаревића Хребељановића били главна војна сила Бајазита I, која је фактички покорила и поново скупила за њега, после погибије оца, цело Османско царство, и омогућила му да се попне на султански престо?!

Из свега горе реченог следи чврст и недвосмислен закључак: сви каснији наративи о огромним губицима удружене српске в ојске на Косовом пољу, погибији целог српског витештва и племства, посебно моравског, на челу са Лазарем Хребељановићем, као и огромног броја обичних војника – нису ништа друго до измишљотине и фантазије каснијих турских хроничара и локалних, обманутих и пристрасних приповедача.[23] И у бици код Никопоља, и у бројним обрачунима и бојевима Бајазита за престо, као и у одлучујућој бици код Анкаре, главну улогу је играла моћна војска Стефана Хребељановића, чију су ударну снагу, највероватније, чинили бројни, искусни и непобедиви ратници-ветерани Косовске битке!..

А ето, губици османске војске на Косовом пољу, према првим извештајима после битке, које је аутор навео горе, заиста су били огромни, чак и катастрофални, што је довело, практично, до масовног бекства са бојишта. Треба сматрати да је удар тешке српске коњице (можда – двоструки, узастопни, ако се узму у обзир два извештаја Влатка Вуковића краљу Твртку) био кобан за турске пукове, и да никакви покушаји Бајазита, после погибије оца и брата, нису могли да измене ток битке; у току неколико сати она је била коначно изгубљена за Османлије. А по средњовековним схватањима: пресудан значај при оцени исхода боја имало је то код кога је остало бојиште, а оно је остало – код Срба!

С временом, број различитих предања о бици само је растао. У хришћанској средини појавио се мотив издаје, у почетку приписиване босанском одреду и неком Драгославу, а касније – Вуку Бранковићу. Већ у првим деценијама после битке јавља се легенда о оклеветаном витезу који се пробио у турски логор и убио султана. Под утицајем витешке епике успостављена је веза између убице Мурата и издајника Лазара – обе улоге су приписане кнежевим зетовима – Милошу Обилићу и Вуку Бранковићу. До краја XV века већ је било познато предање о мистичној вечери кнеза Лазара и његовој свечаној беседи пред битку. Настао је читав циклус песама са мноштвом живописних, али стварности веома далеких детаља.[24]

Сенка непостојале издаје – густим црним покровом, за читаве векове, пала је на самог Вука Бранковића и на цело његово породично стабло. А уосталом, и сам Вук, и његов син – српски деспот Ђурађ Бранковић (1377–1457), и њихови потомци – били су јунаци и мученици: једни су целог живота ратовали са Турцима и другим непријатељима Србије, друге су ти исти Турци ослепели и погубили… Османлијама није било тешко да шире приче о издаји Вука Бранковића после његове смрти, када је дошло до свађе Бранковића и Лазаревића. После потпуног освајања Србије 1459. године, они су наметнули Србима своју представу о Косовској бици уз помоћ својих помагача – других Срба, прешавших у ислам и испуњених животињским страхом пред својим поробљивачима.

Треба разумети да су народни певачи, иако су увек били, у суштини, носиоци народног памћења и мудрости, били очигледно обманути: уместо да прослављају велику победу Срба над Османлијама, они су певали о страшном поразу на Косову пољу. Такође и свађе између Бранковића и Лазаревића, које се односе на период вазалне зависности српских земаља од Турака, као да су у народној свести премештене и приписане времену битке… Пошто су Срби однели победу на Косовом пољу, издаје тамо није могло бити. Османлије су измислиле и неговале мит о издаји, да би им било лакше да докажу своју измишљену и лажним детаљима улепшану псеудопобеду. Лаж, која је заједно са страхом продрла у народну свест, нанела је Србима огромну штету, јер је нарушила и ослабила везу нових поколења са духом јуначких предака-витезова и великом историјом моћне балканске и европске државе Властимировића и Немањића. Србе је вековима мучила, и до данас мучи, мистична, пуна сурових небеских сакралних симбола, косовска вечера кнеза Лазара, његова жртвена и мученичка смрт, измишљена издаја Вука Бранковића, и измишљени масовни погибија српске војске на Косовом пољу…

У народним песмама Косовског циклуса о Вуку Бранковићу пева се као о подлом издајнику-Јуди, који је напустио бојиште са својим војницима, оставивши да гину борбена браћа. Иако у српској науци већ одавно постоји сасвим утемељено мишљење да је то књижевна легенда, настала, највероватније, тек у XVI–XVII веку.[25] И многи Срби данас већ не подржавају ту деструктивну идеју, у шта се аутор лично уверио. Али мисао о издаји Вука Бранковића толико је дубоко ушла у самосвест и памћење народа, да су током Првог српског устанка (1804–1813), после заузимања Крушевца, устаници откопали Вуков гроб, спалили његов пепео и развејали га по ветру. Овај срамни догађај врло речито је показао да народ, који је изгубио историјско памћење и храни свој дух лажним представама о делима својих предака, може лако сам себе уништити, на радост спољашњих и унутрашњих непријатеља.[26]

Међутим, упркос вековним заблудама, нада не сме да се изгуби и утопи у понору историјских недаћа и бури; истина, чак и након векова, ипак проналази пут до срца и умова најбољих представника српског народа!.. Ево шта о томе каже публициста Љубомир Јованов: „Од наших предака наследили смо васељенски извор духа и мисли: друго је питање да ли га користимо или, на своју несрећу, заборављамо на њега? Извор народног духа није могуће изменити, такви ‘програми’ не постоје. Али веза са њим код појединих људи, а понекад и читавих група, може бити нарушена под утицајем страха. Такви људи могу се одрећи прошлости, својих предака, родитеља, самих себе, могу чак и извршити самоубиство, али све то нимало не разара саме изворе, јер они су вечни. По законима Васељене човек има висок степен слободе и за стварање, и за уништавање.”[27]

У Русинско-Тиверском (Толковинском) летописном зборнику Русина са севера Молдавије[28] сачувани су одломци из биографија: Елене Екатарине Рареш-Бранковић (1490–1553), супруге господара Молдавског кнежевства Петра Рареша (1487–1546), и Георгија Франциска Скорине (1491–1572), великог источнословенског просветитеља и првог штампара. А такође и подаци о њиховој заједничкој делатности усмереној на разобличавање лажних османских и других митова о Косовској бици и о издаји Вука Бранковића.[29] У њима се каже да је 1542. године Георгије Франциск Скорина, на молбу Елене Екатарине Рареш-Бранковић, у Сучави штампао књиге које величају велики род Бранковића, као и Вука Бранковића, захваљујући чијој постојаности војске је и добијена битка на Косовом пољу.[30]

Screenshot 2026 07 22 230848

Сл. 1. Предња страна листа из Толковинове хронике о састанку у Сучави 1542. Године између Елене Екатерине Рареш-Бранковић (лево) и Георгија Франциска Скарине (десно). Локално произведен папир на бази лепљиве мешавине борове пиљевине и влакана конопље, угљенично-чађног графита или оловке, сличног „италијанском” периоду високе ренесансе, графита у боји или оловака. Фотографија из личне архиве аутора.

Screenshot 2026 07 22 230954

Сл. 2. Полеђина листа Толковинове хронике из Збирке русинско-тиверских хроника Русина северне Молдавије, која говори о сусрету 1542. године у Сучави између Елене Екатерине Рареш-Бранковић (у народу познатије као Елена Сербијанка) и Георгија Франциска Скарине. И о Скаринином испуњењу наруџбине молдавске принцезе за књиге које оправдавају понашање њеног претка Вука Бранковића у Косовској бици. Фотографија из личне архиве аутора.

Основни текст на Сл. 1, превод на савремени српски језик:

И веома је пазила, и частила (гостила) великог мајстора Јургу Скорину Полоцког добра и правоверна царица молдавска Јелена Српска, јер је веома желела да штампа много тумачених и исправних списа за свој велики род царева српских – великих и мужевних Бранковића, који нису жалили своје царске крви против (у борби против) проклетих Турака.

Основни текст на Сл. 2, превод на савремени српски језик:

И веома је патила велика царица Молдавска Јелена Српска, што су веома вређали српски и молдавски народ (сећање на њене претке), јер нису знали свету Божју Истину о њеном великом претку Вуку Бранковићу, који се веома чврсто и моћно борио са проклетим турским царем (царевима?) на оном славном и крвавом Косовом пољу, и зато није стигао свом великом и намученом тасту Великом Лазару – цару српском. Јер да није задржао моћни Вук Бранковић, са својим храбрим и моћним војницима, читаве десетине хиљада бесних и проклетих Турака, зар би могли посећи славни војници српски бесног цара (цареве?) турског и његову проклету демонску децу, и протерати сву црну и погану турску силу са оног крвавог и славног Косовог поља?!

Нажалост, није нам познато – у ком броју примерака је Скарина извршио наруџбу молдавске кнегиње; за сада аутор није пронашао податке о томе. Такође нема информација о присуству у библиотекама Румуније и Молдавије, као и других земаља, самих књига Скорине. Оне су могле бити издате у малом тиражу за писмену дворску властелу и црквену елиту, и изгубити се у вековима. Међутим, треба разумети да их нико до сада није ни тражио. Могуће је да ће се ситуација променити после објаве аутора, надамо се…

О чињеници да је Елена Рареш-Бранковић дала новац Георгију Франциску Скорини за борбу против уније и римокатолика говори у једној својој публикацији познати српски истраживач – професор Зоран Милошевић:

„Године 1512. Рус (данас Белорус) Франциск Скорина боравио је у Молдавији код царице Јелене Бранковић, која му је дала новац за борбу против уније и римокатолика.”[31]

Ови (и други) документи из Русинско-тиверског летописног збора, укључујући и оне који се тичу Косовске битке, својевремено (2014–2020) су пажљиво проучени од стране истакнутог белоруског научника, доктора филолошких наука, професора Белоруског државног универзитета, академика Српске академије наука и уметности Ивана Алексејевича Чароте (1952–2024). Он их је признао као аутентичне, припадајуће својој епохи, и носиоце огромне историјске вредности за познавање истините историје Белорусије, Молдавије, Србије, Русије и других земаља и региона, о чему је професор више пута говорио у својим бројним наступима, интервјуима и научним публикацијама.[32] На велику жалост, прерана смрт Ивана Алексејевича прекинула је наша заједничка истраживања; много тога се још налази у рукописима и пројектима, и захтева одговарајућу научну обраду и касније објављивање. То аутор и надаље планира да уради уз Божју помоћ.

ЛИТЕРАТУРА

Corovic Vladimir. Istorija srpskog naroda. Глава: Битва за Косово // Пројекат Растко.

Ćošković Pejo. Kotromanići. Miroslav Krleža Institute of Lexicography, 2009.

Emmert Thomas A. The Battle of Kosovo: Early Reports of Victory and Defeat.

Kaçar H. A. Mirror for the Sultan: State Ideology in the Early Ottoman Chronicles, 1300-1453. 2015.

Чарота Иван. Да ли је Скорина био у Молдавији? // Румунија и румунизација Срба / приредио Зоран Милошевић. Шабац: Центар академске речи, 2018. С. 174-187.

Чарота Иван. Не прятаться от истины // Общественно-политический и научно- популярный журнал Администрации Президента Республики Беларусь «Беларуская думка» №7–8, 2019 г. Минск, 2019. С. 104-110, С.37-43.

Иванов Юрий. Международная научная конференция «Молдавский след в жизни Георгия Франциска Скорины» // Научно-популярный журнал «Общее дело» № 12, 2020 г. Кишинев, 2020. С. 162-164.

Битва под Анкарой между Амиром Темуром и султаном Баязидом 20 июля 1402 года. Тесты по истории.

http://testhistory.ru/history.php?id=his_3_140

Большая советская энциклопедия. Король Твртко I (Стефан (Степан) Твртко I Котроманич // Большая советская энциклопедия. М.: Советская энциклопедия, 3 издание, в 30 т. 1969—1978.

Вукович Косача Влатко. Путеводитель по Боснии и Герцеговине // БиХ.ру. https://bih-ru.com/vlatko-vukovic/

Вучинич Уэйн С, Эммерт Томас А. Косово: наследие средневековой битвы. Университет Миннесоты, 1991.

Иванов Ю.В. Родословная «честного мужа» Радши – основателя рода Пушкиных в Русинско-тиверском летописном своде Средневековой Молдавии // Научно-популярный журнал «Общее дело» №15, 2023 г. Кишинев. С. 75-90.

Иванов. Ю.В. Церковь Архангела Михаила в селе Вадул-Рашков и её ранняя история в толковинских текстах Молдавии // Научно-популярный журнал «Общее дело» №9, 2017 г. Кишинев. С. 154-155.

Йованов Перунович Любомир . Наши древние предки были устремлены к Богу // Русская народная линия. 06.02.2007, Москва.

https://ruskline.ru/analitika/2007/02/06/nashi_drevnie_predki_byli_ustremleny_k_bogu/

Йованов Перунович Любомир. Беседы с косовскими иконами. Белград, 2000.

Кинросс Б. П. Расцвет и упадок Османской империи = Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire. М.: Крон-Пресс, 1999. 696 с. ISBN 5-232-00732-7.

Лета-медиа. Взлёт и крах султана | Баязид Молниеносный // LETA. Мировая история без лженауки. https://leta-media.ru/vzlet-i-krah-sultana-bayazidmolnienosnyy/

Милошевич Зоран. Как исчезают славянские народы // Русская народная линия. Православие. Самодержавие. Народность. Информационно- аналитическая служба. 27.01.2018. https://ruskline.ru/opp/2018/yanvar1/27/kak_ischezayut_slavyanskie_narody/

Стэнфорд Шоу. История Османской империи и современной Турции. Кэмбридж: Universiti Press, 1976.

Файн Джон В.А. Балканы позднего средневековья: критический обзор с конца XII века до османского завоевания. Издательство Мичиганского университета, 1994. ISBN 0-472-08260-4.

Файфрич Желько. Святое происхождение князя Лазаря. Глава 8. Смерть князя Лазаря // Пројекат Растко.

Чарота I.А. Не хавацца ад iсцiны: да скарыназнауства без заходнай зададзенасцi // Журн. Белорус. Гос. ун-та // Социология, №3. 2017. Минск. С. 75-83.

Чарота I.А., Iваноў Юрый Васiльевiч // Францыск Скарына // Энцыклапедыя. Минск, 2017. С. 193.

Чиркович Сима. История сербов = Срби међу европским народима. М.: Весь мир, 2009.__

† † †

[1] Файфрич Желько. Святое происхождение князя Лазаря. Глава 8. Смерть князя Лазаря // Пројекат Растко.

[2] Kaçar H. A Mirror for the Sultan: State Ideology in the Early Ottoman

Chronicles, 1300 1453 .

[3] Emmert Thomas A. The Battle of Kosovo: Early Reports of Victory and Defeat.

[4] Файфрич Желько Святое происхождение князя Лазаря. Глава 8. Смерть

князя Лазаря // Пројекат

[5] Исто

[6] Исто

[7] Большая советская энциклопедия. Король Твртко I (Стефан (Степан) Твртко I Котроманич // Большая советская энциклопедия. М.: Советская энциклопедия, 3 издание, в 30 т. 1969 1978.

[8] Ćošković Pejo . Kotromanići . Miroslav Krleža Institute of Lexicography ,

[9] Файфрич Желько. Святое происхождение князя Лазаря. Глава 8. Смерть князя Лазаря // Пројекат Растко.

Вучинич Уэйн С, Эммерт Томас А. Косово: наследие средневековой битвы. Вучинич Уэйн С, Эммерт

Томас А. Косово: наследие средневековой битвы. Университет Миннесоты, 1991.

[10] Исто

[11] Вукович Косача Влатко. Путеводитель по Боснии и Герцеговине // БиХ.ру. https://bih ru.com/vlatko vukovic/

[12] Corovic Vladimir. Istorija srpskog naroda. Глава: Битва за Ко сово // Пројекат Растко.

[13] Вукович Косача Влатко Путеводитель по Боснии и Герцеговине. https bihru com vlatko vukovic

[14] Исто

[15] Лета-медиа. Взлёт и крах султана | Баязид Молниеносный // LETA. Мировая история без лженауки. https://leta-media.ru/vzlet-i-krah-sultana-bayazidmolnienosnyy/

[16] Файн Джон В.А. Балканы позднего средневековья: критический обзор с конца XII века до османского завоевания. Издательство Мичиганского университета, 1994. ISBN 0-472-08260-4.

[17] Corovic Vladimir. Istorija srpskog naroda. Глава: Битва за Косово // Пројекат Растко.

[18] Файфрич Желько. Святое происхождение князя Лазаря. Глава 8. Смерть князя Лазаря // Пројекат Растко.

[19] Битва под Анкарой между Амиром Темуром и султаном Баязидом 20 июля 1402 года. Тесты по истории. http://testhistory.ru/history.php?id=his_3_140

[20] Лета-медиа. Взлёт и крах султана | Баязид Молниеносный // LETA. Мировая история без лженауки. https://leta-media.ru/vzlet-i-krah-sultana-bayazidmolnienosnyy/

[21] Кинросс Б. П. Расцвет и упадок Османской империи = Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire. — М.: Крон-Пресс, 1999.

[22] Стэнфорд Шоу. История Османской империи и современной Турции. Кэмбридж: Universiti Press, 1976. Т. I, С. 30.

[23] Emmert Thomas A. The Battle of Kosovo: Early Reports of Victory and Defeat.

[24] Чиркович Сима. История сербов = Срби међу европским народима. М.: Весь мир, 2009. С. 110.

[25] Исто

[26] Йованов Перунович Любомир. Беседы с косовскими иконами. Белград, 2000.

[27] Йованов Перунович Любомир . Наши древние предки были устремлены к Богу // Русская народная линия. 06.02.2007, Москва. https://ruskline.ru/analitika/2007/02/06/nashi_drevnie_predki_byli_ustremleny_k_b

ogu/

[28] Иванов Ю.В. Родословная «честного мужа» Радши – основателя рода Пушкиных в Русинско-тиверском летописном своде Средневековой Молдавии // Научно-популярный журнал «Общее дело» №15, 2023 г. Кишинев. С. 75-90.

[29] Иванов. Ю.В. Церковь Архангела Михаила в селе Вадул-Рашков и её ранняя история в толковинских текстах Молдавии // Научно-популярный журнал «Общее дело» №9, 2017 г. Кишинев. С. 154-155.

[30] Исто

[31] Милошевич Зоран. Как исчезают славянские народы // Русская народная линия. Православие. Самодержавие. Народность. Информационно-аналитическая служба. 27.01.2018. https://ruskline.ru/opp/2018/yanvar1/27/kak_ischezayut_slavyanskie_narody/

[32] Чарота I.А., Iваноў Юрый Васiльевiч // Францыск Скарына // Энцыклапедыя. Минск, 2017. С. 193.

Јуриј Иванов, Филијала Петровске академије наука, Дописни члан, Ришкани, Молдавија