Светлана Скороходова
Напомена: Поштовани читаоци, Саборник је већ извештавао о презентацији књиге уредника "Саборника" у Храму Христа Спаса у Москви, Вашој пажњи препоручујемо излагање Др Светлане Скороходове на том догађају...
† † †
Сам назив књиге „Срби и Руси – браћа по промисли Божијој“ – представља акт одважности србског аутора. Он се није скривао иза политички коректног „историјског разматрања“, није ушао у академску досадност. Он је одмах своје срце ставио на корице. У руској филозофији постоји концепт „срдачног размишљања“. Србски и руски Логос се не могу разумети без душе. И уколико некима овај назив изгледа наивним, то је наивност онога који је преживео. Ово је сведочанство човека чији је народ преживео бомбардовање, губитак Косова (привремени), три рата за 30 година – и за кога Божја промисао није само лепа реч, већ једино објашњење како су уопште преживели. Желим да се обратим аутору речима: „Пријатељу, хвала ти што се ниси уплашио.“
„Божанска промисао“ у наслову књиге усмерава читаоца ка духовном слоју излагања, подстичући потрагу за вишим смислом у догађајима и судбинама. Треба напоменути да се у православној традицији промисао повезује не само са очувањем света и управљањем светом. То је још и Крст, који се не бира, него се носи, то је заједнички усуд. За Србина „промисао“ није верска фраза већ сламка, посебно деведесетих година, па чак и данас. Када вас бомбардују и гуше „санкцијама“, на Западу вас жигошу као „убице“, само вас вера у то да то није бесмислица, већ Крст, одржава на површини.
„Браћа“ – то такође није метафора. Наслов подвлачи крвну везу Срба и Руса, сплетених заједничком историјом, молитвом, светитељима и ћирилицом. У Европи је уобичајено говорити о „сложеним историјским односима“ и „партнерима“ од којих се може извући корист. Међутим, овде је у наслову управо братство – то јест, нешто што се не може купити. И ово је неупоредиво цењеније. На свесном нивоу, Срби и Руси имају различита искуства. Али када се дође до крајњих граница – невоља, напад, заједничка претња – испливава нешто дубље. Тај слој и јесте „љубав по промисли Божијој“ о којој пише Ранко Гојковић. И она постоји у нашим народима још од пре било какве историје.
Савремени Срби понекад не могу да објасне због чега воле Русе. Млади Срби, рођени после бомбардовања 1999. године, знају о Русији из новости и интернета – где није увек позитивна слика. Међутим, када се у Београду зачује „Каћуша“ на фестивалу, као и раније, сви певају стојећи. Када се руски туриста изгуби и каже: „Извините, не говорим српски“, они му помогну, а понекад га и почасте ракијом. То је културно памћење. Оно живи у песмама, у црквеном појању, у чињеници да се Срби крсте здесна налево, баш као и ми, а њихово „Алилуја“ звучи исто као и наше. А младо покољење не зна детаље али осећа – на Западу их не воле. А Русија је једина која никада није гласала за санкције против Србије. Када је НАТО бомбардовао Београд 1999. године, руски падобранци су извршили присилни марш на Приштину. То је било лудило, готово самоубиство. Политичари су се касније повукли, али је гест остао. „Руси своје не остављају“ постало је духовни кодекс оних који остају када други оду.
У књизи се истовремено може увидети и историја и метаисторија — два слоја наратива. Први је заснован на чињеничном материјалу који је аутор прикупио са изузетном педантношћу. То је велики, мукотрпан рад, који постаје темељ за други – где се чињенице претварају у смисао, а документи – у судбине. Но, поред тога, метаисторија се пројављује кроз невидљиве везе које је немогуће поништити: оне настају саме од себе, изнад хронологија и архива. Споменик Николају II у Београду, смештен на првој страници књиге – стиже из метаисторије. Љубав братских народа, коју аутор показује кроз живе епизоде прошлости – такође отуд стижу.
Споменик Николају II у Београду заиста је јединствен. Није то „још један монумент“. У свету скоро да нема споменика последњем руском императору, осим неколико приватних бисти и црквених меморијала. А у Србији стоји, и то не било где, већ у центру, недалеко од Храма Светог Саве, једног од главних симбола српског духа. Николај II је за Србе човек који 1914. године није одбацио Србију. Русија је ступила у рат јер је Србија била братска. И милиони руских војника легли су између осталог и за србску слободу. То нису заборавили. Споменик тамо није политички гест. То је сећање срца о томе да је један православни народ као планина устао да заштити други.
Треба додати да је у Београду сећање на Русију (и на Руско царство и на емиграцију) уткано у живо ткиво града: Ту је и руски некропол, и улице са руским именима, и "Руски дом", и руска црква. То није музејска црква, није архивска, већ свакодневна, јер живи у градском ваздуху, на лицима пролазника, на начин на који се овде још увек изговара реч „брат“. Београд наставља да чува то што ми понекад почињемо да заборављамо. Град и сада дише том самом руском душом коју је тако желео да сачува Александар I Карађорђевић.
Није случајно што је писац поделио књигу на два огледална дела: Срби (укључујући и Русе српског порекла) у руској историји и Руси у српској историји. Прикази нису структурирани само према хронологији датума и ратова. Они су признање међусобне жртве, где је свако више пута пролио крв за слободу другог и где су подржавали једни друге молитвом и креативним радом у вихорима историје.
За већину аутора, „историја“ се састоји од датума, битака и споразума. За Ранка Гојковића, историја су судбине људи, кроз које се пробијају неисцељене ране и неисплаћени дугови. Он пише као сведок (макар и кроз историју). Такав стил ствара осећај поузданости, непосредности. Аутор дословно фиксира: „Нас су покушали да униште – и ево ко је био поред, а ко је издао“.
Политика се стога дотиче у књизи, не сама по себи, већ у контексту преживљавања. Покушај Ватикана да покатоличи Србе, издаја Бугара и западна агресија, приказани су не као апстрактни процеси, већ као искуства – проживљена, претрпљена и која остављају трага на судбинама. За Србина, чији је народ био под турском влашћу више векова и доживео два геноцида у 20. веку (усташе, НАТО), ове теме нису идеологија, чак ни политичка филозофија, већ медицински картон који се тиче живота и здравља народа. Књига која их заобилази из разлога политичке коректности била би слепа. Али најважнија ствар коју је аутор, чини ми се, успео да покаже - јесте да су православни људи кроз време сачували своју хуманост и отпорност захваљујући својој вери, која је била неисцрпан духовни извор и морални компас, чак и када се чинило да се свет око њих руши.
В. В. Розанов, руски филозоф Сребрног века, једном је написао: „Руси имају жилавост кишне глисте. Истина, - чак и ако је пресечете лопатом, обе половине преживе.“ Нема ништа за јело — мало ће усахнути, ал неће умрети. Поново падне киша — и поново се помера. […] и још пева песме и саставља приче…“ И руски и српски свет су отпорни јер су способни за духовну регенерацију.
Књига Ранка Гојковића говори о Србима и Русима који су постали сродници по Крсту. Управо због тога у њој нема слаткоречиве сентименталности: аутор показује да је братство издржало бројна искушења. У њој нема оправдања за издају и агресију. Све је речено директно, без дипломатије, часно и отворено. То се доживљава као искреност зато што читалац види истинске мисли и осећања писца, а не измењену или прикривену верзију. Емоционални утицај текста се услед тога само појачава.
Ову књигу доживљавам као прозор кроз који они који више нису са нама, виде да остају у нашим срцима. Они који остану могу на тренутак завирити у њега и осетити живи дах прошлости и судбине хероја - међу њима су велики светитељи: Свети Сава Псковски (Крипецки), Јован Шангајски (Максимович), Антоније Храповицки; војници и дипломате: Н. Н. Рајевски, Григорије Николајевич Трубецкој; архитекте: Николај Петрович Краснов; правници: Фјодор Васиљевич Тарановски; представници медицинских мисија: Дарија Александровна Коробкина; педагози: Марија Константиновна Трубецкаја.
Ова књига није антологија, није збирка, већ саборни храм. Разни биографски есеји стварају полифонију гласова у којима је сваки део важан. Свако име није само унос у садржају, већ жива икона међу осталима. У књизи нема главних или споредних ликова, јер су сви привучени истим — Истини, Богу. Свако од њих је свећа, и у овом тексту, њихов пламен постаје једно. Појављује се светлост коју ниједна свећа појединачно не би могла да пружи. Заједно, они не стварају суму, већ умножење — сијање које никада не може бити угашено. Ово није само текст, већ простор где је свака особа важна управо зато што је то та особа, она сама,- а ипак је већ постала део нечег вечног. Сваки глас је камен у зидању. И у овом саборном храму нема малих или великих, нема већих или споредних. Постоје само наши - они који држе свод.
У руској култури постоји веома дубок идентитетски центар, изражен у полисемантичком симболу – Китежу. У једном смислу, Китеж је сабор гласова, где ниједан није сувишан. Ово није град од камена, није легенда, није утопија, већ пространство где је жив сваки кога памте. Где свако коме је дата реч - одјекује. Где нема заборава, јер постоје тако изванредни аутори као што је Ранко Гојковић. А сабор који је подигао зове се сећање.
Желела бих да изразим захвалност преводиоцима – Павлу Тихомирову (он је написао и предговор) и Олги Симоновој. То су аутори другог даха, који су узели текст који је већ био рођен и помогли му да се поново роди на другом језику, мада сродном, у другој земљи, мада сродној.
Захваљујемо се свима који су учествовали у стварању и новом звуку ове дивне књиге!
