Јевгениј Осенков
Балкански регион је током своје историје непрекидно био место сукоба геополитичких интереса међу крупним играчима. Тренутно се Сједињене Државе и Европска унија боре за утицај на Балкану. Између тих центара моћи постоје и друге противуречности – на пример, унутар војне НАТО алијансе. Како да балканске државе у таквим околностима граде своју политику. Размотримо то на примеру Босне и Херцеговине.
ПЕРСПЕКТИВЕ ОДНОСА САД и ЕУ
Амерички аналитички центар Atlantic council [1] истиче да су током 2025. године земље балканског региона наставиле да се обраћају превасходно САД и ЕУ ради увећања економских инвестиција, у том смислу и због јачања регионалне стабилности. [2]
Истовремено, Вашингтон је последњих година слао противуречне сигнале у вези са перспективама својих односа са ЕУ, док Брисел остаје несигуран око времена приступања за неколико земаља Западног Балкана, преферирајући убрзано чланство за Украјину. [3]
Американци захтевају да европске земље више улажу у Северноатлантски савез и сопствену безбедност, док сам председник Доналд Трамп отворено прети да ће напустити НАТО због пасивности својих савезника. [4]
ЕУ се већ неколико година активно милитаризује и значајно повећава издатке за одбрану[5], што би хипотетички могло да обезбеди глатку транзицију са лидерства Вашингтона на водећу улогу Брисела у тој организацији (који ће у сваком случају морати да купи америчко оружје за потпуну војну подршку кијевским властима[6].
Истраживачки центри анализирају могућу „европеизацију“ западног војног блока, покушавајући да предвиде ризике које такав развој догађаја повлачи са собом. [7] Стручњаци расправљају о регионалној безбедности на основу политичке и војне ситуације, остављајући незапаженим најважнији аспект за Балкан – економски, јер су Американци и Европљани главни партнери балканских земаља у области бизниса и новим технологијама.
Новинари често опширно пишу о „раздвајању“ (или фрагментацији у блокове) глобалне економије, што је повезано са борбом између САД и Кине за доминацију у различитим секторима.[8] Можда је дошло време да се о истом процесу размисли у контексту односа САД и Европе, јер, како је рекла председница ЕУ Урсула фон дер Лајен, „Европска унија је постала геополитичко удружење“ [9] и стога је спремна да се бори за свој субјективитет.
МАНЕВРИСАЊЕ ИЗМЕЋУ ПОЛОВА УТИЦАJА
САД и ЕУ, упркос својим континуираним, али постепено погоршавајућим савезничким односима, увек су остале конкуренти у погледу инвестиција и потраге за новим тржиштима. Тренутни услови њихових односа указују на то да ће се финансијско и економско ривалство само ширити у наредним годинама, приморавајући (на овај или онај начин) земље Западног Балкана да маневришу између два пола утицаја.
Балкан традиционално представља арену политичке борбе, а нарастајућа супротстављеност Вашингтона и Брисела у ствари је побочни ефекат трансформације савременог система међународних односа, где је све очигледнији повратак глобализације и доминација политике „мира уз помоћ силе“.
У таквим турбулентним условима, регион се суочава са веома изазовним годинама, а грађани ће морати да донесу низ судбоносних одлука у кратком року. Посебна пажња морала би се доделити Босни и Херцеговини, чији становници у октобру ове године треба да узму учешће у гласању на свеопштим изборима.
Лидери Босне и Херцеговине су током 2025. године обележили тридесету годишњицу Дејтонског мировног споразума, постигнутог уз посредовање САД, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини. Неколико значајних догађаја одржано је поводом обележавања ове годишњице, укључујући и оне у Дејтону на пролећном заседању Парламентарне скупштине НАТО-а [10] као и у Сарајеву и Вашингтону (уз учешће званичних представника Федерације Босне и Херцеговине).
Циљеви САД у БиХ
Америчка администрација покушава да изгради уравнотежену политику према Босни и Херцеговини, нудећи велике пројекте властима у Сарајеву и подршку политичарима ентитета.
Притом, поред комерцијалних погодности, циљ је консолидација америчког присуства у оба ентитета и јачање утицаја САД[11], упркос перманентном противљењу Европљана[12]. како би се спречио неконтролисан развој политичких догађаја.
Конгрес САД је 2025. године усвојио Закон о демократији и просперитету Западног Балкана. (H.R.5274-Western Balkans Democracy and Prosperity Act) [13]. Треба рећи да је развој демократије у том закону директно повезан са растом економских односа. Теоретски он предвиђа санкције према онима који „предузимају дејства или спроводе политику која прети миру, безбедности, стабилности или територијалном интегритету било којег подручја или државе на Западном Балкану“.
Упркос чињеници да босанске власти оптужују лидера Републике Српске Милорада Додика управо за то, Министарство финансија САД је претходно укинуло санкције против председника [14] као и његових политичких партнера. [15]
Истовремено, америчка страна нуди властима Федерације Босне и Херцеговине велике инфраструктурне пројекте, као што је јужни сједињујући гасовод САД-Босна [16] (Southern Interconnection), за који Вашингтон верује да је осмишљен да смањи зависност земље од руске енергије увозом гаса преко Србије и завршним краком у Хрватској (што повећава зависност од америчког течног природног гаса) [17].
Овај цевовод, према речима стручњака Atlantic council, (Атлантског савета), најбољи је пример краткорочног пројекта који може да ојача босанске грађанске и правне институције и узме у обзир интересе етничких мањина, а да притом не буде зависан од њихових захтева.
КУРС ЕВРОПСКЕ УНИJЕ
Европска унија, коју представљају политичари из наднационалних структура у Бриселу, иде сасвим другим путем, у потпуности подржавајући оптужбе против лидера Републике Српске Милорада Додика и води званичне преговоре искључиво са представницима Федерације Босне и Херцеговине [18].
Европљани су за себе изабрали „исправну“ страну историје, по њиховом мишљењу, и намеравају да је подрже свим снагама. Односи између ЕУ и Руске Федерације показују да су политичари у Бриселу спремни да предузму све мере како би одбранили своје ставове, укључујући контрапродуктивне економске и политичке санкције. Према проценама различитих аналитичких института, Европа је већ изгубила до два билиона америчких долара због антируских санкција [19].
Садашња Трампова администрација види да акције Европске уније воде ка дестабилизацији ситуације у Босни и Херцеговини и на Балкану у целини. Вашингтон се залаже за одржање „крхког мира“ на темељима Дејтонског споразума и подржава прагматичне односе са владом Милорада Додика.
Очигледно је да је Милорад Додик, који је присуствовао Будимпештанској конференцији Conservative Political Action Conference (Конференција конзервативне политичке акције) у марту ове године (догађај се одржава под покровитељством Америчке конзервативне уније [20] ), већ одлучио о путањи развоја ентитета – Републике Српске. А власти Босне и Херцеговине највероватније неће одустати од блиске сарадње са америчком администрацијом (упркос курсу власти Федерације ка придруживању ЕУ) [21].
Критика америчког потпредседника Џ. Д. Венса упућена европским земљама по питањима слободе говора и изборних процедура на Минхенској безбедносној конференцији 2025. године је у том погледу симптоматична. Ускраћујући Бриселу статус представника „пуноправних“ демократија, Американци наговештавају да је проширење економских веза са нерегионалним партнерима без њиховог одобрења немогуће (враћајући се тезама из Закона о демократији и просперитету на Западном Балкану, будући да су, по мишљењу Вашингтона, „демократизација“ и „развој економских односа“ међусобно повезани процеси).
Истовремено, Европљани бирају политичаре који су спремни да преговарају на основу очигледних двоструких стандарда. Румунског председничког кандидата Ђорђа Симиона Брисел је оптужио да следи крајње десничарску агенду, док украјинског председника Володимира Зеленског европски званичници нису осудили због угњетавања руске, мађарске [22] и румунске [23 ] националне мањине [24].
ШТА ДА ОЧЕКУJУ ЗЕМЉЕ БАЛКАНА?У овом тренутку Американци не спречавају бројне балканске земље да крену путем европских интеграција. Међутим, избори у Румунији 2025. године (чији је други круг отказан под измишљеним изговорима ЕУ) показали су да регион постепено постаје зона геополитичке борбе између Сједињених Држава и Европске уније [25]
Европски парламент је 11. марта усвојио још једну резолуцију о проширењу уније (European Parliament resolution of 11 March 2026 on the EU enlargement strategy, – извршно необавезујућа [26]. У складу са тим документом, Молдавија и Украјина треба да се придруже ЕУ што је пре могуће, а од земаља Западног Балкана се захтева да испуне све неопходне критеријуме из Мастрихта. У тексту се наводи да су државе региона несумњиво важне за безбедност ЕУ. Другим речима, могло би се рећи да та безбедност није за Балкан, већ на рачун Балкана.
Догађаји у Румунији, наметање квота избеглицама са Блиског истока и Северне Африке од стране Брисела и тренутно агресивно лобирање Европљана против опозиције у Мађарској [27] наводе на размишљање шта чека регион, посебно у питањима безбедности, миграција и унутрашње стабилности.
Државе региона могу се суочити са заиста тешким избором: да ли да се залажу за очување стабилности и статус-кво стање зарад постепеног економског раста, или да прихвате солидарност са „старом Европом“, што би, краткорочно гледано, могло да генерише одређене приходе из фондова за развој и повећања билатералне трговине. Али ако се сетимо подршке ЕУ изградњи „нацибилдинга“ у Украјини, постаје јасно да таква солидарност носи ризике за регионалну безбедност с обзиром на вероватни пораст национализма на Балкану.
(Аутор је руководилац Центра међународне сарадње “Руско-балкански дијалог”)
Фус-ноте и примедбе
[1] Атлантски савет (Atlantic council) — амерички аналитички центар, основан 1961. године при Организацији Североатлантског споразума. Представља форум за међународне лидере у области политике, бизниса и интелектуалне делатности.
[3] https://europeanwesternbalkans.com/2026/02/02/eus-decision-on-membership-of-ukraine-will-affect-enlargement-in-the-western-balkans/Посебну забринутост међу балканским стручњацима изазива могућност да се Украјина придружи Европској унији као пуноправна чланица до 2027. године. Иако се такав потез сматра „нереалним“ с обзиром на сложеност законодавства ЕУ, неки политичари из Брисела предлажу неку врсту „ограниченог чланства“ за земљу у тој заједници. Ово би могло да створи опасан преседан, посебно када је у питању европски пут Црне Горе и Албаније, које се сматрају лидерима у процесу приступања, јер би убрзано проширење ЕУ без испуњавања критеријума из Мастрихтског споразума могло да нанесе штету целој унији.
[8] https://hbr.org/2021/05/the-strategic-challenges-of-decoupling
[9] https://www.dw.com/en/von-der-leyen-eu-has-matured-into-a-geopolitical-union/live-66795997
[12] https://europeanwesternbalkans.com/2025/04/14/when-elephants-fight-what-trumps-trade-war-means-for-the-balkans/ Стручњаци истичу да су тарифе које је председник Доналд Трамп увео европским земљама директно утицале на трговину између ЕУ и балканских држава.
[13] https://www.congress.gov/index.php/bill/119th-congress/house-bill/5274/text
[14] https://balkaninsight.com/2025/10/29/us-suddenly-lifts-sanctions-on-bosnian-serb-leader-dodik/bi/
[16] https://balkaninsight.com/2026/01/29/us-backed-gas-pipeline-would-be-a-win-win-for-bosnia/bi/
[17] Према изјавама које су се чуле са америчке стране, Босна и Херцеговина је 100% зависна од руских испорука гаса, упркос чињеници да су оне непоуздане. Пројекат Јужног сједињујућег гасовода омогућиће Босни и Херцеговини да набави поуздан и приступачан течни природни гас. Ово ће ојачати енергетску безбедност Босне и Херцеговине и продубити њене комерцијалне и стратешке везе са поузданим добављачима енергије, посебно са Сједињеним Државама. У суштини, гасовод је алтернатива Турском току.
[19] https://hiia.hu/en/how-much-economic-pain-have-the-russian-sanctions-caused-europe/
[20] Конференција конзервативне политичке акције (Conservative Political Action Conference/CPAC) је годишња политичка конференција којој присуствују конзервативни активисти и званичници из свих делова Сједињених Држава. Америчка конзервативна унија (ACU). Прва конференција CPAC одржана је 1974. године. Од 2022. године конференција се одржава у Будимпешти (Мађарска), на којој се окупљају хришћански конзервативци из целог света.
[22] https://www.europarl.europa.eu/doceo/document/E-9-2019-002218_EN.html
[23] https://www.europarl.europa.eu/doceo/document/E-9-2023-003695_EN.html
[25] https://www.heritage.org/europe/commentary/crossing-the-anti-democratic-rubicon-europe
[26] https://www.europarl.europa.eu/doceo/document/TA-10-2026-03-11_EN.html#sdocta9
[27] https://hungarytoday.hu/u-s-embassy-delegation-holds-talks-with-national-election-office/У марту ове године, запослени у Мађарској изборној комисији састали су се са представницима америчке амбасаде. Судећи према пристиглим вестима, стране су се током преговора сложиле да ће на изборима бити присутни и посматрачи из Сједињених Америчких Држава.
Извор: Балкански пословни клуб
