Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, на молбу својих руских пријатеља из Иванова, уредник "Саборника" написао је наменски овај текст за руски часопис "Балкански Пословни клуб". Вашој пажњи нудимо превод истог на србски језик...
† † †
«Бог на Небу, Русија на земљи» - позната је србска узречица која симболизује вишевековну духовну, историјску и политичку блискост између руског и србског народа. Не каже се случајно да је истински србски патриота у својој суштини и русофил. О духовним и историјским темељима руско-србског братства говори нам познати србски писац и друштвени делатник Ранко Гојковић.
Непријатељска пропаганда
Последњих година у медијском и интернет пространству Србије појавио се читав правац усредсређен на антируску пропаганду. Основна мисао огледа се у томе да је Русија издавала Србију малтене током читаве њене историје. Под маском лажног патриотизма, овај отров се шири путем медија и трује неупућене лажима и полуистинама (које су често опасније од лажи). Ова видео пропаганда садржи такву концентрацију мржње према нашој руској браћи да је нормалног православног Србина једноставно срамота да слуша овај отров на нашем језику. Претпостављам да се то претходно скува у иностранству, а да ове видео снимке на српски преводе себични издајници. Аутори ових видео емисија редовно наводе имена људи који сутра могу бити на списку за одстрел. То су стотине српских русофилских патриота, које називају издајницима Србије! Узгред, међу њима је и име вашег покорног слуге. (Ову сулуду русофобску пропаганду можете видети ОВДЕ ). Ово можда делује као безумље, али није наивно! Надамо се да ће надлежни органи обратити пажњу на ове акције и позабавити се њима. Али у сваком случају, на такве нападе се мора одговорити разумно.
Империја добра
Када говоримо о односима српске државе са великим силама, вреди напоменути да односи са Русијом несумњиво заузимају посебно место. Писати или говорити о Русији и игнорисати чињеницу да је то држава са духовном мисијом, са истинском православно-словенском цивилизацијом (којој и ми, православни Срби, припадамо и којој смо дали велики допринос) значи не знати практично ништа о Русији. Порекло Русије, њено крштење и њена каснија историја, њена улога као Трећег Рима, сведоче о посебној мисији коју је Бог поверио овој нацији. У српском јавном дискурсу често кажем да је Русија, као „империја добра“, срушила седам „империја зла“ током своје историје.
Саборни дух као главна одлика православне вере, словенско крвно сродство, заједнички литургијски језик, континентални и царски (не империјалистички!) менталитет Срба и Руса, слична монархијска вековна државна традиција, идентична верска основа нашег образовања, блискост световне и духовне власти у најбољим вековима наше историје и много тога другог, чине Русе и Србе братским народима. Наравно, није случајно што је наш духовни отац, Свети Сава, отишао на Атос са руским монасима, и управо је он заорао дубоку бразду наших вековних братских веза.
Стога је подршка Западу од стране српских политичара и сваки савез са непријатељима Русије ударац на историјске темеље Срба, будући да се Срби готово никада нису нашли на погрешној страни историје ни у једном рату.
Нешто мало историје
Наведимо само најзначајније тренутке у нашој историји када је Русија пружала братску помоћ деци своје словенске породице.
Митрополит Београдски Теофан упутио је 1509. године србске монахе у посету великом кнезу Василију III са молбом да се помогне обнова саборне цркве у манастиру Грачаница, коју су разрушили Турци. Руска влада је издвојила средства. Од тог момента између Русије и Србије успостављају се дипломатске везе.
Године 1550, Иван IV Грозни, након преговора са српским црквеним јерарсима, послао је писмо турском султану позивајући га да поштује светиње Хиландара и других српских манастира. Године 1556, цар је Хиландару поклонио имање у центру Москве.
На захтев митрополита Мојсија Петровича београдског и карловачког, Петар I је 1724. године издао указ „О слању деце Светог синода у Србију да уче локални народ…“. Први руски учитељ, Максим Суворов, стигао је на Балкан у августу 1725. године, за време владавине Катарине I. У Сремским Карловцима отворио је „Словенску школу“ и, током 11 година, обучио стотине свештеника и учитеља, поставивши темеље српског секуларног образовања. Суворовљеву мисију наставили су и други руски учитељи.
Након одлуке аустријске царице Марије Терезије 1751–1752. године да укине слободе Срба у Војној граници, почело је пресељење Срба у Руско царство. Пуковник Иван Шевић, прихвативши руско држављанство, довео је са собом око петсто људи. Царица Јелисавета Петровна је 1751. године одлучила да оснује аутономну област Нову Србију, а 1753. године и Славеносербију.
Избијањем Првог српског устанка, захваљујући преговорима између вође устанка, Карађорђа, и Москве, на Дунав је стигла војска предвођена фелдмаршалом И. Михелсоном. У мају 1807. године, први одред руске војске под Исајевљевом командом ушао је у Србију. 17. маја те године, Исајевљев одред, заједно са одредом кнеза М. Стојковића, разбио је турску војску код села Штубник, а затим опсео тврђаву Неготин. Турци су потом потиснути назад до Ниша.
Цар Николај I је потписао Адријанопољски уговор након Руско-турског рата 1828–1829, према којем је султан био обавезан да Србији додели аутономију и постави кнеза Милоша Обреновића за врховног владара.
До 1867. године, под руским притиском, сви турски војни гарнизони су повучени из Србије. Истанбул је такође био приморан да дозволи Москви да снабдева Београд оружјем и муницијом. Руско царство је Србији обезбедило неколико великих кредита за војне и цивилне потребе. Руски војни инструктори били су стационирани у Београду.
Дана 18. јуна 1876. године, Србија је објавила рат Турској. У кнежевину је стигло 4.000 руских добровољаца, укључујући 700 официра. Словенски комитети широм Русије су прикупљали прилоге за Србију. Крајем јуна, генерал Михаил Черњајев је стигао у Србију. Добио је српско држављанство и постао врховни командант српске војске. У првим недељама рата, српско-руска војска је нанела Турцима низ великих пораза, али је код Алексинца и Ђуниса турска војска разбила удружене снаге. Србију је од потпуног пораза спасила само интервенција руске дипломатије, која је 19. октобра поставила Турцима ултиматум захтевајући хитан прекид рата.
У српско-аустријским „царинским ратовима“ 1906-1911, балканским ратовима 1912-1914 око територијалне припадности Македоније, Косова и Метохије и Новопазарског санџака, Русија је бранила интересе Србије на светској арени.
Дана 27. јула 1914. године, чак и пре него што је Аустрија објавила рат, Николај II је обавестио краља Петра да ће Русија подржати Србију. Као одговор на објаву рата од стране Аустрије, Русија је одмах започела мобилизацију.
Као резултат тога, Немачка је 1. августа објавила рат Русији. Током рата, Русија није била у могућности да пружи војну подршку српској војсци, али је Београд редовно добијао оружје, муницију и опрему из Русије 1915–1916. године, а у земљу је послато и неколико руских медицинских тимова.
У јануару 1916. године, српска војска, поражена од Централних сила, заједно са владом, краљевском породицом и цивилним становништвом, лутала је кроз планине, покушавајући да стигне до луке у Албанији. Француска, чија је флота била стационирана у Јадранском мору, није журила да помогне у евакуацији. Судбину српске војске одлучивала је Русија. Крајем јануара 1916. године, Николај II се обратио лидерима Француске и Енглеске, изјављујући да ће, ако се српска војска не евакуише, Русија склопити мир са Немачком и Аустријом. Као резултат тога, Лондон и Париз су организовали пребацивање српске војске на грчко острво Крф. То је омогућило српским трупама да се прегрупишу и потом учествују у борбама на Солунском фронту. Али најважније од свега, очуван је углед Србије, чланови владајуће династије, официрски кор и национална елита.
Након пада Руског царства, братске везе између руског и српског народа остале су нетакнуте. У модерно доба, Русија је више пута спречавала усвајање антисрпских резолуција у УН, а величанствени Храм Светог Саве се завршава уз издашну помоћ руске државе.
За независност православних држава
Русија је неколико векова била једина слободна православна држава, док су други народи били под турском или аустријском влашћу. Улога Русије у ослобођењу ових народа, укључујући и Србе, била је огромна.
Ранко Гојковић и Богдан Мастиловић у Иванову
Од друге половине XVIII века (почев од Кучук-Кајнарџинског споразума (1774) па све до краја XIX века (од Јашког споразума 1792, Букурешког споразума 1812. и Акерманске конвенције 1826, Адријанопоља 1829. и, коначно, Берлина 1878.) Русија је била максимално укључена у процес стицања независности свих ослобођених православних држава. Русија, као гарант и заштитник хришћана у Османском царству (овај статус је био утврђен чланом 14 Кучук-кајнарџинског мировног уговора из 1774. године), искористила је све ове споразуме као пут ка потпуном ослобођењу Србије. Русија је 1831. године извршила притисак на Фанар да дозволи Србима да поново бирају своје епископе.
Три рата које је Русија водила против Турског царства довела су до независности Србије. После првог, стекли смо самоуправу (Букурешки споразум, потписан дан пре Наполеоновог напада на Русију); после другог, аутономију (Јадринопољ); после трећег, потпуну независност (Санстефански и Берлински). Желео бих да нагласим да док су Бугари практично ослобођени руском крвљу (200.000 руских војника је погинуло током ослобођења Бугарске од турског јарма), Срби су, уз братску помоћ Руса, у својим устанцима пролили своју крв пре свега за своју слободу. Велики Достојевски је писао о руским добровољцима под командом генерала Черњајева: „...из руске крви проливене у Србији, уздићи ће се српска слава.“
За разлику од Русије, која је била у потпуности укључена у ослобођење Срба, Велика Британија је учинила све да ојача наше непријатеље и ослаби положај српског народа. Британци су Србе увек сматрали „малим Русима на Балкану“. Може се слободно рећи да је ослобођење српског народа било могуће само уз моћног покровитеља, велику силу попут Русије.
Данашње стање
И данас је Русија главни гарант како постојања Републике Српске, тако и опстанка Косова и Метохије под амблемом србске државности. Од Светог Саве до наших дана није било ни једног историјског момента када су геополитички интереси Руса и Срба били супротстављени.
Чак и у време блоковске поделе света под окриљем Варшавског пакта такво уништење српског националног корпуса какво смо доживели под руководством Хрвата Тита, било би немогуће да смо остали у окриљу Варшавског пакта. Данас, пропаганда прозападног европског пута као једине опције за Србе долази од англосаксонских шпијуна или политичких лудака.
Српски патриоти и српски народ, у својој огромној већини, знају ко нас је бомбардовао 1999. године. Нажалост, српска политичка елита није увек водила рачуна о осећањима свог народа. Баш као што ни руска политичка елита током Јељцинове ере није увек водила рачуна о тежњама руског народа.
За крај, цитираћу речи покојног патријарха Иринеја, који је рекао да у данашњем бурном геополитичком океану, ми Срби морамо да вежемо свој мали чамац за велики руски брод ако не желимо да се насучемо и потонемо. Дубоко схватајући да ако пресуши велико руско море, онда ће пресушити и све словенске реке, истински српски патриоти морају се залагати за јачање духовних, културних и економских веза између наших народа и наших држава.
Фото: photogenica.ru из архива БДК
Извор руског оригинала: Балкански Пословни клуб
