Ранко Гојковић
БЕОГРАД, 25. ЈУН 2026. ГОДИНЕ: Промоција књиге „Командант у вихору рата” генерала Родољуба Анђића - Прес центар Удружења новинара Србије (Кнез Михаилова 6/III) у 12 часова.
† † †
ПРЕДГОВОР У ИМЕ ИЗДАВАЧА
Можда ће наслов текста некима изгледати као високомеран и претенциозан, али трезвено промишљање о историјским процесима показаће да је то Истина – у крви створена Република Србска после страшних србоцида и покоља који су обележили по Србе мартиријски ХХ век, представља највеће државотворно достигнуће Србадије у ХХ веку.
Када са данашње дистанце размотримо ситуацију у којој се наш народ нашао у периоду распада државе створене крвљу србског народа, подвиг стварања Републике Српске још више се уздиже на пиједестал србских подвига. Не смемо заборавити да је то период када је наша једина вековна заштитница, Православна Русија, била такорећи на коленима, са владаром пијандуром и државом чија су огромна богатства грабили олигарси, углавном неруског порекла. Био је то период у коме је западни фактор (данас већ тај термин можемо заменити другим, апсолутно сатанистичким који му тако приличи – то је термин „Епштајнова коалиција“) по ко зна који пут ставио на Распеће Србе, једини народ који се на Балкану озбиљно борио против нацистичког зла, а наградио све народе сараднике и верне слугерање Трећег Рајха.
Можда најзначајнија тековина у процесу стварања Републике Српске јесте чињеница да је после трагичних подела на партизане и четнике у периоду Другог светског рата, управо у Војсци Републике Српске исковано србско јединство у коме су раме уз раме србска огњишта и србску државотворност бранили и синови партизана и синови четника. Иако се из књиге генерала Анђића могу видети код неких официра ВРС погубне последице титоистичке идеологије, генерално се може рећи да је управо Војска Републике Српске успела да преовлада те болне србске поделе. Ваљда ће Срби и из ових примера извући поуку да више никада не дозволе да им врховни командант буде протува друге вере и другог народа.
Још једна димензија која многима измиче из видокруга, обележила је тај период. Управо је борба Србадије против планетарног зла оличеног у западном фактору одложила његов насртај на православну Русију, као што је и србско супротстављање Хитлеру одложило на два месеца напад нациста на СССР што је било кључно да „госпођа руска зима“ притекне у помоћ опстанку руске државности и победи над нацистичком немани. То је још један доказ у читавој бисерној нисци промислитељских веза братских народа – Срба и Руса. Када је то Србима било најпотребније, стизала је руска помоћ, када је то Русима најпотребније, стизала им је помоћ од србске браће.
† † †
О тој херојској епопеји србског народа, јер стварање Републике Српске јесте истинска епопеја, говори нам и књига „Командант у вихору рата“ генерала Родољуба Анђића.
Генерал Анђић је био командант Гатачке бригаде, а потом и Херцеговачког корпуса, који су несумњиво дали значајан допринос да се и са друге стране реке која протиче по средини између два плућна крила србског организма, сачува србска државотворност. Понављам, у тој ситуацији када је Русија била на коленима, а западни па и исламски фактор били дубоко антисрбски расположени, стварање Републике Српске може се сматрати истинским чудом Божијим.
Прихватио сам се да напишем неколико речи у предговору ове књиге не само у својству председника УО Православне Фондације која је издавач ове књиге, него и као човек рођен на том истом парчету земље Херцегове на коме је рођен и генерал Анђић, земље чији песник написа: „Мене све ране мога рода боле“. Генерала Анђића сам лично упознао тек неку деценију по завршетку рата на просторима бивше Југославије, али о збивањима у том периоду, о херојству и мудром руковођењу Гатачком бригадом а потом и Херцеговачким корпусом, могао сам да слушам из прве руке управо у тим ратним данима. Наиме, иако због страшне саобраћајне несреће коју сам доживео у раној младости и стеченог инвалидитета нисам био војни обавезник, у тим ратним данима сам у једном периоду напустио студије и радио у Гацку волонтерски у Црвеном крсту. Много пре личног познанства са генералом знао сам из прве руке од бораца Гатачке бригаде о многим бојевима које су водили под руководством „генерала Роћка“. Због тога сам се искрено обрадовао када сам чуо да генерал пише књигу о ратним догађајима приликом епопеје стварања Републике Српске.
† † †
Прочитавши књигу у рукопису, свакако не бих желео да је препричавам, само неколико личних импресија. Већ сам указао на разлоге због којих сам се прихватио писања овог предговора, ипак желим рећи да не могу бити апсолутно релевантан у неком критичком приказу књиге јер пре свега нисам стручњак за војна питања (а нисам био ни директан учесник борбених дејстава иако сам добар временски период тог рата радио као волонтер у Црвеном крсту у Гацку).
Дакле, после прочитане књиге, први утисак који се јавља јесте да је генерал Анђић приликом писања књиге био брутално искрен. Упечатљив је приказ појединих момената у коме се јасно види да није увек био идеалан однос између војних и политичких руководилаца државе у настанку, али као што сам напред нагласио, јединство у редовима Војске Републике Српске коначно је показало значај четири слова С на србском грбу. Дао Бог да и наши политичари схвате да та четири слова не стоје на пустом месту него да се налазе око Крста Христовог, па да владају као истински хришћани.
Други утисак јесте да иза великих дела стоје и велики људи, а иза великих људи стоји и велики народ. Не мислим на пуку бројност када говорим о величини народа. Јавашлук који је царевао међу тим поносним горштацима и завођење реда међу њима, могао је да устроји само неко ко не штеди себе, ко познаје своју струку али и карактер и менталитет војника
којима руководи. Ни уображеност, ни строгост, нису могли бригаду која је подсећала на хајдучију претворити у бригаду која је служила на понос Војске Републике Српске, то је могло учинити само знање војне вештине и лични пример храбрости и витешког држања командног кадра.
Разумљива је и огорченост генерала Анђића због неправди послератне државе према истинским борцима који су ту државу створили. Генерал са бруталном искреношћу доживљава понављање усуда његових војника са усудом војвода Живојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића или Милунке Савић, који су били потпуно занемарени од стране представника властите државе коју су они створили.
Упечатљив утисак после прочитане књиге, поред преговора са политичарима и честог незадовољства многим политичким одлукама, оставља и приказ преговора које је генерал Анђић морао да води са представницима западног фактора. Није лако преговарати са представницима Епштајнове коалиције ако знате да је иста на ваш народ у двадесетодневном бомбардовању бацила преко 10 хиљада тона експлозива, притом уз коришћење забрањене муниције са осиромашеним уранијумом. Његов однос и принципијелна позиција по питању очувања србских националних интереса у комуникацији са представницима СФОРА док је био командант Херцеговачког корпуса, представљају одличан пример како частан србски официр мора да се понаша.
За разлику од браће Бугара, једна од главних одлика србске историје било је приклањање Истини и Правди, а не интересу. Као илустрацију србске свести и приклањању Истини и Правди као урођеном делу менталитета србског рода, наводимо цитат из дела књиге у којој генерал говори о злочиначкој акцији „Олуја“. Тај цитат пластично одсликава његов поглед на свет, што је у суштини поглед на свет сваког србског православног здравомислећег патриоте:
„…Пресудили су да није било геноцида. Протерано је двеста педесет хиљада Срба са својих огњишта, убијено седамсто четрдесет два војника, око хиљаду и двеста убијених цивила и пресуда је - није било геноцида и ако постоји геноцидна намера. У Сребреници је убијено око три хиљаде петсто, до зуба наоружаних припадника АФБиХ, и није било убијених жена, деце и стараца, али је пресуђено да су Срби извршили геноцид у Сребреници. Међународни кривични суд суди онако како одговара САД. Хрватска држава баштини тековине злочиначке Америке, Енглеске и Немачке које су у својој крвавој прошлости починиле огроман број злочина и геноцида. САД подржавају, шиптарске терористе на Косову и Метохији, фундаменталисте у Федерацији Босне и Херцеговине, и усташе у Хрватској. Зато није чудно што идеолози усташке државе Хрватске негирају геноцид у Јасеновцу и тврде да су Срби убијали Србе, Јевреје и Роме. Ово је слика онога што нам нуди Америка и Европска Унија…“.
На самом крају, сматрам да сам дужан појаснити разлоге због којих је Православна фондација издавач књиге једног генерала која говори о ратним данима у којима је стварана србска држава са друге стране Дрине. Генерал је на појединим местима у књизи прилично оштар према неким војним и политичким руководиоцима нашег народа. Свакако да ПФ није организација која би потпиривала било какве србске спорове, међутим, сматрамо да људи витешког кода свакако имају право да изнесу своје ставове. Епизоду са заробљеним муслиманским војником и показану људскост која је одувек красила србско војинство, генерал илуструје сећањем на свог деду Солунца, носиоца Албанске споменице, који је, не желећи да ратује на страни Аустро-Угарске као добровољац прешао границу и Први светски рат победоносно завршио у униформи србског ратника. Исти пут прешао је и мој покојни деда и за верујућег православног Србина заиста представља мелем на рану опис живог сведочанства како се србско витештво преноси са колена на колено. Због тога желим да верујем да ће овај пасус из књиге генерала Анђића где он излеже сећање на свог деду носиоца Албанске споменице, у доброј мери образложити зашто је Православна Фондација издавач ове књиге:
„Када је причао (генералов деда – примедба Р.Г.) о бугарским злочинима над српском нејачи у Србији, увек би беседу завршавао реченицом: "Не на нејач, да ти није јадна мајка". Нејач су му били деца, старци, жене, рањени и заробљени. Све време рата у ушима су ми одзвањале ђедове речи и опомињале ме, да неко у мојој јединици не направи злочин над нејачи. За мене је битка са себи равним витештво, а убијање или иживљавање над немоћним кукавичлук и срамота. Онај који напада нејач сигуран сам да ће живети и умирати у друштву демона. Заробљеног Муслимана сам лично довезао на Командно место корпуса и предао га Војној Полицији у даљу надлежност“.
Оваква етика србског војинства показује да су Срби, иако данас бројчано мали народ, сачували менталитет великог народа, оваква етика је и препоручила књигу генерала Анђића да управо Православна Фондација буде издавач.
Топла препорука за књигу човека који је оставио дубок траг у многобројним победама србског оружја, које су на крају крајева омогућиле стварање Републике Српске. Војсковођа о коме по завршетку рата са највећим поштовањем говоре његови војници, достојан је поштовања и нас обичних србских патриотских делатника. Стварање Републике Српске одличан је пример да остварење србског јединства међу представницима србске Цркве, државе и њене армије представља доказ да се све може – уз помози Боже. Настанак и опстанак Републике Српске у тако неповољним геополитичким условима јесте чудо Божије, а улога Православне фондације огледа се и у томе да указује на чуда Божија…
