Ранко Гојковић
Покољења дјела суде, шта је чије дају свима (Његош).
Познати књижевни критичар из периода «златног века» руске књижевности, Висарион Григорјевић Белински, био је талентован човек али на жалост, недостатак вере одвео га је на странпутицу и придружио се онима који су утрли пут синовима пакла који уз помоћ западног фактора срушише руску православну монархију. Белински се «опио» наивним маштаријама француских социјалиста и одрекао се својих идеалистичких погледа из 30-их година XIX века и од малтене религиозног књижевног критичара, на жалост, претворио се у проповедника погубног материјализма по дух и морал човека.
Он је у својој још нормалној фази, пре него што је тешко оболео од болести материјализма, просто био очаран Гогољевим стваралаштвом (како чиста душа неупрљана грехом и гордошћу да се не очара Гогољем?). Он је у свом првом осврту на први том «Мртвих душа» Гогоља у њима видео само сатиру руског живота. Међутим, скоро истовремено са тим трактатом Белинског, словенофил Константин Сергејевић Аксаков написао је брошуру «Неколико речи о Гогољевој поеми Мртве душе».
И пошто је материјалистички тумор већ овладао духом Белинског, он је у периоду грандиозне полемике између западњака и словенофила буквално демонским поривима покушавао да оцрни Гогоља схватајући да је Гогољ идентитетски много ближи словенофилима него његовим западњацима.
Иако је Коснтантин Аксаков проницљиво указао на принципијелне разлике Гогољевог дела од западноевропских романа, у свести читалаца тог доба и каснијих покољења у време комунистичког лудила, у јавности је, на жалост, преовладавало мишљење Белинског из брошуре која је настала као полемички текст на брошуру Константина Аксакова. За разлику од првог осврта на «Мртве душе», у овом тексту Белински се демонским поривима обрушава не само на Гогоља него и на Руску Православну Цркву коју је Гогољ сматрао истинским стубом у животу сваког Руса. Овде Белински само површно полемише са Аксаковим и оштрица његових демонских напада усмерена је на Гогоља и Руску Православну Цркву и руски православни народ уопште.
Скрећући пажњу на Гогољеве речи из првог тома «Мртвих душа» о „неизмерном богатству руског духа“, Белински иронично пише: „Много, превише је обећано, толико да се то богатство нигде не може наћи, јер оно још не постоји у свету...“. Јасно је из овог полемичког текста да је дух Белинског већ оболео од болести материјализма и он већ изражава дубоку сумњу у позитивно порекло руског живота руског православног човека које афирмише живот, Белински сматра тежње Гогољеве стваралачке мисли ризичним и предност „Мртвих душа“ над епом види једино у дубини и снази њиховог разоткривања мрачних страна руске стварности.
Пошто су непријатељи руског монархизма, демократе и социјалисти, догматски прихватили књижевну критику Белинског, читаве генерације совјетских читалаца виделе су у «Мртвим душама» великог руског генија и монархисте само беспоштедну сатиру стварности монархистичког уређења.
Сам Гогољ је био огорчен због такве једностраности у процени његове поеме од стране Белинског и западњака око њега, у «Писму пријатељу из Рима» Гогољ пише: «Зар не видиш да сви и даље узимају моју књигу за сатиру и личност, када у њој заправо нема ни трага ни од сатире ни од личности, што се може у потпуности оценити тек после неколико читања». Међутим, код Белинског нема смирења, безбожан живот порађа безбожно стваралаштво и на јесен 1847. године јавно пише Гогољу увредљиво писмо препуно гњева и увреда, не само на рачун великог писца него и на рачун руског духовенства.
«Русија види своје спасење не у мистицизму, не у аскетизму, не у пијетизму, већ у успесима цивилизације, образовања и хуманизма. Њој нису потребне проповеди (доста их је чула!), нити молитве (доста их је понављала!), већ буђење у народу осећаја људског достојанства, изгубљеног толико векова у прљавштини и ропству, права и закона који су у складу не са учењем цркве, већ са здравим разумом и правдом... Проповедниче бича, апостоле незнања, шампионе обскурантизма и мрачњаштва, панегиристо татарског морала - шта радиш? То што такво учење заснивате на Православној цркви — то могу да разумем: она је увек била присталица бича и улизица деспотизма; али зашто сте овде умешали Христа? Шта сте пронашли заједничко између њега и било које цркве, поготово Православне цркве?[1] Он је први проповедао људима учење слободе, једнакости и братства, и својим мучеништвом је запечатио и потврдио истинитост свог учења. И то је било спасење људи само док се није организовало у цркву и прихватило принцип православља као свој темељ. Црква је постала хијерархија, а самим тим и заговорник неједнакости, ласкалац моћи, непријатељ и прогонитељ братства међу људима, што је остала и до данас. Али смисао Христовог учења открио је филозофски покрет прошлог века.[2] И зато је неки Волтер, који је инструментом исмевања угасио ватре фанатизма и незнања у Европи, наравно, више син Христов, тело од његовог тела и кост од његових костију, него сви ваши свештеници, епископи, митрополити и патријарси, источни и западни. Зар Ви ово не знате? Ово данас није никаква новост за било ког средњошколца наших дана…<…> Зар не знате да наше свештенство трпи општи презир од стране руског друштва и руског народа? О коме руски народ прича непристојне приче? О свештенику, свештениковој жени, свештениковој ћерки и свештениковим слугама…».
Како је реаговао Гогољ, човек који је духовно много орбитала изнад овог демонизованог западњака? Написао је одговор Белинском у коме је одговорио да не треба журити са ослобађањем сељака, а поготово не треба инсистирати на свеопштем описмењавању народа. Када сам први пут прочитао ово писмо Гогоља Белинском, запитао сам се да ли је свети владика Николај био надахнут Гогољем када је писао да је образован онај човек који има образ? Цитат из писма-одговора Гогоља Белинском које Гогољ ипак из смирености није објавио него је сачувано у његовим папирима: «Пре него што господа почне да просвећују народ, неопходно је да се и сама просвети. Управо од њих, писмене интелигенције – од чиновника, земљопоседника, који су студирали на универзитетима, али нису били морално образовани – настаје страшна штета. Сама власт има потребу за «просвећеношћу», јер иако је писмена ипак чини очигледна безакоња. Народ је мање искварен од овог целог писменог становништва».
Јасно је из овога да се Гогољ и Белински разликују у самом схватању «просвећености». За Гогоља просвећеност не представља само пуку наоружаност знањем, него значи и неопходност благородног срца и душе (и овде свети Николај Србски указује да реч просветитељ има у свом корену реч светитељ што и јесте синоним за човека блгородног срца и душе). Гогољ наставља са моралном лекцијом надменом западњаку у том писму: «Кад бисте само могли да дефинишете шта подразумевате под називом европска цивилизација, који сви бесмислено понављају. Тамо су... сви спремни да поједу једни друге, и сви машу тако деструктивним, тако уништавајућим принципима, да чак и сваки мислећи човек у самој Европи дрхти и нехотице се пита, где је наша цивилизација? Шта да вам кажем као одговор на оштру опаску да руски сељак није склон религији и да када говори о Богу, чеше се другом руком по доњем делу леђа... Шта човек да каже на ово, када хиљаде руских цркава и манастира који покривају руску земљу тако красноречиво на то одговарају?»
Одговарајући на писање Бјелинског у писму где он надмено пише како представља мишљење целог народа, Гогољ разумно истиче да он, као национални писац, има више таквих права, макар само зато што је био „пажљив према народу“. Најнационалнији и најрускији и најрелигиознији од свих руских писаца, Гогољ има апсолутно право да постави Белинском овакво питање, јер је уздуж и попреко пропутовао Русијом са жељом да што боље и дубље упозна своју Отаџбину и свој народ. Гогољ је осмислио нови пројекат – желео је да на основу својих путовања напише географски есеј о Русији који би представљао «везу човека са тлом на којем је рођен». Да би то урадио, писац је планирао да путује од манастира до манастира, комуницирајући са људима, упијајући дух различитих мјеста. Али прерана смрт је осујетила многа таква замишљена путовања.
«А шта ћете Ви представити као доказ свог познавања руског народа, шта сте то Ви створили из чега се може уочити то знање?» - пита Гогољ свог критичара.
Иако са данашње дистанце није тешко уочити да је Гогољ био апсолутно у праву по свим питањима у овој полемици, он ипак није јавно објавио ово писмо (које је после његове смрти нађено у његовим рукописима) него му је написао друго у коме га смирено саветује да се не узбуђује, да чува своју страствену и немирну душу и доведе је у спокојно стање.
Дакле, Гогољ није желео да брани себе али је бранио пастире Христове. Такви напади које је Гогољ доживео после изласка свог дела «Одабрана места из преписке с пријатељима», напади не само на дело него на човека над чијом душом је вршено јавно сецирање, нису забележени у историји светске књижевности.
Упркос свему, Гогољ поново не жели да брани себе и својим критичарима одговара књигом «Ауторска исповест» (објављена после смрти писца са овим насловом, Гогољ је овај свој рукопис оставио без наслова) у којој на невероватно смирен и искрен начин одговара својим критичарима. Иако је међу Гогољевим критичарима било великих имена тадашње Русије, није никакво претеривање оценити те критике и Гогољев одговор као хистеричне нападе неуке и несмирене деце са једне стране и смирен одговор доброг, умног и смиреног учитеља са друге стране. Та књига представља невероватну и непоновљиву у историји светске књижевности духовну надмоћ писца над његовим критичарима.
А у одговору само Белинском, такође не брани себе али брани пастире Христове.
«...Ви одвајате Цркву од Христа и хришћанства, управо ту Цркву, управо оне пастире који су својим мучеништвом запечатили истину сваке ријечи Христове, који су хиљадама умрли под ножевима и мачевима убица, молећи се за њих, и најзад уморио и саме џелате, тако да су побједници пали пред ноге побијеђених, и цио свијет је признао ову ријеч. И хоћете да одвојите управо ове пастире, ове мученичке епископе, који су на својим плећима носили светињу Цркве, од Христа, називајући их неправедним тумачима Христовим. Шта мислите ко сада може ближе и боље тумачити Христа? Да ли данашњи комунисти и социјалисти објашњавају да је Христос наредио да се одузме имање и опљачкају они који су се обогатили?»
Шта рећи у закључку писања о полемици између Белинског и Гогоља? Само време даје одговор, није случајно изабран онај Његошев цитат на почетку текста. Данас смо сведоци страшне заблуде Белинског о «веропској цивилизацији» коју је величао и Гогољевог пророчког виђења који је пре 180 година видео неминовност претварања те цивилизације у «цивилизацију Епштајна».
На крају Гогољеве повести «Портрет» монах-уметник саветује сина: «Спасавај чистоћу душе своје! Ко у себи има талента, тај мора имати чистију душу од свих осталих. Њему се неће опростити оно што се другима прашта». На жалост, европска цивилизација је одбацила овај очигледан пример дубоко религиозне осмишљености уметности Николаја Васиљевича Гогоља и промовисала поглед на уметност демонизованих критичара какав је био и Висарион Белински. Стога и не чуди претварање европске цивилизације у цивилизацију Епштајна.
Ко чита Гогоља не може постати део те цивилизације, за сам крај текста поновићу своје речи из предговора за књигу «Православни витез Н.В. Гогољ» коју сам приредио пре десетак година: «И данас, више од два века од рођења Гогољевог, његово име из године у годину све више блиста и његов значај не само као књижевника, него и као православног мислиоца, све више расте».
[1] Молим читаоце да обрате пажњу на степен демонизма који је обузео дух Белинског – он негира било какву везу Христа са црквама, а ПОГОТОВО СА ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВОМ!!! И овакав идиотизам дубоко демонизованог човека и данас се сматра врхунском књижевном критиком (опаска Р.Г.).
[2] Страшан суноврат духа показују и ове речи, замислите колико човек треба да излапи па да напише да су заападни филозофи открили смисао Христовог учења??? Ма какви Свети Оци Цркве, западни филозофи и Висарион Белински једини схватају смисао Христовог учења??? И до данашњег дана овај демонизовани бедник се сматра највећим књижевним критичарем 19 века (опаска Р.Г.).
