Нектариос Даперголас
Сасвим је извесно да, када бисмо седели и бележили све антиправославне провокације онога који се представља као православни васељенски патријарх (изјаве, дружења, загрљаје и заједничке молитве са свакојаким припадницима других хришћанских конфесија, али и других религија), не бисмо имали времена да у свом животу радимо апсолутно ништа друго. Зато то и не чинимо, осим када је реч о појединим веома карактеристичним примерима читавог тог неописивог суноврата, који пружају повод за додатне занимљиве и корисне коментаре. А недавна посета дотичног Бугарској свакако је пружила повод за неколико таквих коментара.
Пре свега, сама посета, као и заједничко служење литургије са бугарским патријархом у Рилском манастиру, јасно показују извесно побољшање црквених односа између Фанара и Софије, макар и на нивоу формалних сусрета, а нарочито у поређењу са првобитном атмосфером која је владала након избора Данила на бугарски патријаршијски престо (постоји, видите, нажалост, и потреба за одржавањем равнотеже у земљи која је у црквеном погледу претежно наклоњена Москви, али у којој постоји и веома велика профанарска струја унутар саме Цркве, док је у политичком погледу, наравно, јасно изложена западним утицајима). У којој мери ће се, међутим, ти односи суштински побољшати и шта ова посета значи за даљи пут патријарха Данила, видећемо у будућности.
Друга ствар коју, свакако, треба прокоментарисати јесте чињеница да се овај догађај нимало није допао великом делу тамошње црквене и световне јавности, о чему сведоче и инциденти које су бугарски верници изазвали приликом дочека Архонтонија, али пре свега 2.000 потписа бугарских свештенослужитеља на тексту у којем је ова посета оштро критикована (уколико вам се тај број чини малим, дужан сам да вас обавестим да ја лично у Грчкој не могу да замислим ни… десеторицу који би јавно подржали такво саопштење). Нико не може са сигурношћу да каже у ком правцу Бугарска иде у црквеном погледу и до чега ће довести њена унутарцрквена подела на два суштински супротстављена табора, али је бар једна ствар потпуно јасна: екуменистичка свејерес у тој земљи остаје знатно мање распрострањена у поређењу са другим земљама (као што су, на пример, Грчка и Кипар), док, наравно, постоји и додатни велики камен спотицања у виду познатог достигнућа ЦИА и Фанара (као њеног извршног органа), односно украјинске Псеудоцркве Епифанија Думенка, коју Бугарска црква не признаје.
Са овим последњим питањем повезан је и трећи коментар који се може изнети. Реч је о вишеструком поновном потврђивању дрскости и упорности фанарског поглавара у изазивању провокација и скрнављењу светиња, с обзиром на то да је током заједничког богослужења у Рилском манастиру поменуо лажног митрополита Думенка (кога, понављам, Бугарска црква сматра неважећим и неканонским). Наравно, неко ће рећи да половина срамоте припада њему, а друга половина Бугарима који су пристали да са њим заједно служе литургију. Зар су, дакле, били толико наивни да поверују како ће поштовати њихов став и да га неће помињати? У то је веома тешко поверовати. Уосталом, недавно је томе претходила посета дотичног и Румунији, где је такође, усред Свете литургије, поменуо лажног Епифанија, иако га ни Румунска црква не признаје. После Риле, међутим, уследило је ново Вартоломејево присуство на Светој литургији у Софији, где је овога пута одлучено да не служи литургију, већ да јој само присуствује (чиме је избегнут нови случај помињања). Очигледно су поново у питању оне несрећне равнотеже које сам раније поменуо, као и оно јадно „по икономији“, које се претворило у растегљив појам, нарочито последњих година…
Ипак, на крају не би било исправно да, поводом реакција бугарских свештенослужитеља и верника против њега, не прокоментаришемо и Вартоломејево освртање на оне који се противе страховитом црквеном застрањивању којем он систематски и тврдоглаво служи већ 35 година. Притом је обухватио и оне који му се противе у Грчкој, назвавши их екстремистима (што је, наравно, титула која представља огромну част када вам је упути истински велики екстремиста, непријатељ православне вере и главни тројански коњ смрада Новог доба), који наводно изазивају раскол унутар Цркве (што представља још једно запањујуће извртање стварности од стране истинског великог изазивача раскола у православљу). Наравно, показао је и привидну љубав према свим неистомишљеницима (уосталом, он је велики мајстор празних прича о љубави), пожелевши им да се врате на… прави пут који оличава Фанар. Потом је отпутовао у Рим (последње две фотографије), како би се поново сусрео са својим вољенима, био одликован титулом почасног доктора Ватиканског универзитета за свој целокупни… допринос, као и да би свечано учествовао у прослави 800 година од смрти „Светог“ Фрање Асишког (наводници су, очигледно, ту како бисмо подсетили јадне заговорнике љубави који деле ставове господина Архонтонија да папска организација, која саму себе назива Црквом — а коју и они сами прихватају као Цркву — у стварности од 11. века наовамо НЕМА освећујућу благодат, па самим тим нити врши ваљане свете тајне, нити, наравно, даје светитеље).
Толико за данас о човеку уз чију би фотографију, у нормалним околностима, морале непрестано да стоје како чувене Христове речи о лицемерним фарисејима, тако и она Тукидидова мисао о онима који изврћу чак и значење речи како би их прилагодили својим искривљеним схватањима…
Извор: НАУКА И КУЛТУРА
