Галина Мостовшћикова
Напомена уредника: Поштовани читаоци, имао сам ту част и задовољство да десетак дана предводим делегацију руских православних поклоника углавном из Омска, по србским светињама Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Преносимо у неколико наставака утиске са тог поклоничког путовања Галине Мостовшћикове, бивше градоначелнице Кјахте (Троицкосавск је првобитно име града који је основао наш велики земљак и руски гроф Сава Владиславић, али су бољшевици 30-их година прошлог века променили име у Кјахта. Сава Владиславић је у том граду саградио и храм са два олтара посвећена Светој Тројици и свом небеском покровитељу Светом Сави Србском). Не чуди да је Галина свој путопис почела са манастиром Милешева који је тако везан за Светог Саву, јер је њен родни град носио име највећег србског сина. Уживајте, Гаља није била само одличан градоначелник, него је и одличан путописац...
† † †
Манастир Милешева је српски православни манастир који се налази у близини града Пријепоља у планинској долини на ушћу реке Косаничке и Милешевке. Знаменита фреска «Бели Анђео» из тог манастира сматра се врхунским остварењем србског срдњевековног фрескописања.
Осим те фреске, манастирска црква садржи познате ликове србских светаца и владара из 13. века одсликаних за времена њиховог живота. Овде почивају и мошти светог краља Владислава,
мошти новомученика Нестора – игумана Милешевског, а такође и рука првог србског Архиепископа, Светог Саве Србског.
Своју причу о невероватном путовању кроз Србију, Босну и Херцеговину и Црну Гору, „Путевима Тројеручице“, започећу са манастиром Милешева у Србији, главним светилиштем Светог Саве Србског, заштитника града Троицкосавска-Кјахте. Моје учешће на самом путовању, претпостављам, није прошло без покровитељства Светог Саве Српског; чудом сам се нашла у групи од 40 људи, становника Омска и једне породице из Москве, преко друштвене организације „Сербирија“ (Међурегионална друштвена организација „Друштво пријатељства Сибира и Србије у част кнеза Андреја Воејкова“ (скраћено „Сербирија“). Један од организатора је и познати писац, преводилац, друштвени делатник и велики пријатељ Русије, Србин Ранко Гојковић. Био је водич, историчар и преводилац. Његово богато знања локалне историје није имало граница.
Наша „мајка“ и неговатељица на путовању била је Србкиња, Мира Беатовић, шефица туристичке агенције. Наш духовник на поклоничком путовању био је Рус, отац Антоније.
Ове земље су невероватне: пут, понекад опасан, водио је међу високим планинама, дуж серпентинских путева у клисурама, кроз бројне дугачке тунеле, задивљујући лепотом природе. Срби и грађани ових земаља били су гостољубиви и љубазни према нама, Срби воле Русију и захвални су њој и СССР-у што су помагали Србији у историји и савременом добу. Успут смо срели много Руса. Још једна изненађујућа ствар је била како су православни Срби поштовали постове, док су средом и петком Руси јели месо, Срби су јели рибу.
До вечери следећег дана путовања, стигли смо у манастир Милешеву. Пред нашим очима се указао древни, величанствени бели манастир. У Вазнесењској цркви је била у току вечерња служба, уз појање монахиња и присуство достојанственог митрополита са седом негованом брадом. Црква је била украшена остацима веома старих фресака. А испред олтара стајао је реликвијар, сав прекривен црвеном бојом, са руком Светог Саве Српског. То је био врхунац мојих нада.
Имали смо невероватну срећу, јер се реликвијар чува у олтару као непроцењиво благо.
Десно, ближе центру цркве, налазила се чувена фреска „Бели анђео“, која је на листи светске баштине УНЕСКА.
Ја волим да увек и свуда фотографишем. Добила сам много благослова у свом животу, чак и од епископа. Али сада ми је пришла монахиња, извела ме из цркве и гестовима објаснила да је фотографисање забрањено. Такође сам јој објаснио да сам из Троицкосавска, да је наш заштитник Свети Сава Србски, поменула сам Бранка Вукомановића, рекла сам да ми је важно да ово покажем и испричам у мом Граду и Русији, замолила сам за благослов. Сложила се. Ушли смо унутра, а отац Николај је ишао према нама. Знам да у женским манастирима свештеници служе Литургију. Замолио сам и њега за благослов. Испоставило се да он говори руски, све је схватио и благословио. Фотографишем унутрашњост цркве, иконе, фреске и кивоте. Поклонићемо се десној руци Светог Саве Српског. Митрополит ме гледа. Схватила сам да нећу моћи да фотографишем главну светињу без њега. Пришла сам му, објаснила и замолила га за благослов. Љубазно је саслушао моју збркану причу. Сагнуо је главу и благословио ме, прекрстивши се. „Свети Саво, како си велики!“
Никада раније нисам примила три благослова у једној цркви. Пришла сам кивоту са десном руком светитеља, клекнула, поставила свеће из ове цркве и иконе које сам понела са собом поред кивота и помолила се за наш славни град. Сузе су ми наврле на очи од дубоке захвалности.
Наша група је напустила цркву у сумрак, а остали су вршили последња фотографијсања са својом менторицом, матушком Параскевом. Огроман крст светли на високој планини преко пута манастира. Са осећајем побожне повезаности са светињом, напуштамо манастир и настављамо пут.
Хајде сада да сазнамо по чему је манастир Милешева познат. „Размишљање о Белом анђелу је као молитва“, кажу у Србији. То је прво рекао Бранко Вукомановић када ми је поклонио икону „Бели анђео“. Овај симбол православне Србије вековима је чувала манастирска обитељ. Сам манастир Милешева је симбол српске историје, уметности и наслеђа. Вековима, у прошлости и садашњости, непријатељи су настојали да сломе православни србски народ уништавајући његову свету веру, али су њихови напори били узалудни. Манастир Милешева је саграђен по благослову Светог Саве Српског од стране његовог нећака, српског жупана Светог Владислава, који је касније постао краљ Србије, као његову задужбину - за вечни помен душе.
Саборна црква Вазнесења Господњег изграђена је 1218-1219. године. Материјал који је коришћен био је кречњак, због чега је црква тако бела. Резиденција владике Милешевског налазила се у манастиру од прве половине XIII века. Манастир је сада стар преко осам векова.
Фреске цркве Вазнесења Господњег у Милешеви сматрају се ремек-делима српског средњовековног сликарства. Најраније и највредније фреске настале су у првој половини XIII века.
Најпознатија фреска, „Бели анђео на Гробу Господњем и жене мироносице“, насликана је пре 800 година, између 1222. и 1228. године. Уметници су приказали арханђела Гаврила на Гробу Господњем. Прича је заснована на Јеванђељу по Матеју (28:1-8). Жене мироносице су дошле до запечаћеног гроба да помажу Христово тело мирисима. На улазу су видели анђела, „чији је изглед био као муња, а одећа бела као снег“. Анђео, седећи на одваљеном камену, објави им: „Не бојте се, јер знам да тражите Исуса који је био распет. Није овде; васкрсао је, као што је рекао.“ Испод ове фреске је свети краљ Владислав, кога Христу приводи Пресвета Богородица. На плавој позадини црквених зидова приказани су епископи, мученици, монаси и свети ратници. Зидови су украшени ликовима династије Немањића: Стефана Немање (монаха Симеона Мироточивог), Светог Саве Српског, архиепископа, Стефана Првовенчаног и његових синова Радослава и Владислава. Кроз своју историју, манастир је више пута уништен током османских најезди, али је сваки пут обнављан. Неумољив проток времена и прогони од стране непријатеља оставили су дубоке трагове на фрескама.
Локални становници верују да их је фреска Белог анђела заштитила од великих разарања, како током Другог светског рата, тако и 1999. године. Према њиховим причама, током бомбардовања Југославије, пилот НАТО-а, Италијанка, летела је да баца бомбе у близини манастира Милешева, али је отказала наређења, уплашена виђењем анђеоске фигуре пред очима. После рата, пронашла је фреску Белог анђела и препознала је као анђела који ју је толико уплашио својим присуством.
Велика свечаност у манастирској цркви одиграла се 1236. године, када је тело светитеља, архиепископа србског Саве, свечано пренео краљ Владислав из бугарског града Трнова, где је преминуо, у манастир Милешеву. У то време, манастир Милешева су звали манастир Светог Саве. Први србски Архиепископ, Свети Сава, потомак династије кнежева (жупана) Немањића, већ је за живота био светац. Дела Светог Саве за живота донела су му велику љубав у народу. Сви су се дивили мудрости његовог ума, богатству његовог знања, чистоти његовог живота, племенитости његовог срца и величини његове душе. Убрзо након преноса његових моштију из Бугарске, Свети Сава се јавио једном од својих ученика. Светитељ је заповедио да од тренутка када га Господ узе из овог земаљског света, не остане у гробу, већ да лежи у цркви отвореној за све. Након Савиног јављања, његове мошти су извађене из земље и положене у дрвени кивот, постављен у средиште цркве Вазнесења Господњег.
Званична канонизација Светог Саве догодила се тек 1775. године, али га је народ поштовао као свеца од самог дана његове смрти. Мошти светитеља остале су у Милешеви до 1594. године, када су их Турци однели одатле и 27. априла, желећи да униште успомену на светитеља, спалили на Врачарском узвишењу у Београду. Када је пламен дотакао свето тело, стуб у облику дуге, који је сијао разним бојама, протезао се од ломаче до неба. Место спаљивања моштију сада је место величанственог Храма Светог Саве Србскога, једног од највећих православних храмова у свету. Везир Османског царства, Синан, који је наредио богохулно скрнављење моштију свеца, убрзо је погинуо у једној од битака, а његова непобедива војска је срамотно побегла са бојишта.
У Србији кажу да је један од предузимљивих турских ратника сакрио Савину десницу и продао је Србима. Управо из ове реликвије налази се честица на дрвеној икони, коју је нашем граду у Саборној цркви Свете Тројице поклонио Србин Бранко Вукомановић, потомак Саве Рагузинског, на прослави годишњице града Кјахте-Троицкосавска 2013. године.
И група ходочасника и туриста из Русије имала је среће да додирне ову десну руку Светог Саве Србског у цркви Вазнесења Господњег у манастиру Милешеви.
Године 1963, слика фреске Белог анђела је послата у свемир као један од првих сателитских телевизијских сигнала између Европе и Америке. Ово је симболично представљало поруку мира човечанства. Копија слике је такође послата у свемир као део међународних свемирских програма као симбол мира и културе на планети земљи.
