Галина Мостовшћикова
Поштовани читаоци, "Саборник србско-руски" наставља са објављивањем текстова Галине Мостовшћикове из Тројицко-Савска (Кјахте), са поклоничког путовања по србским земљама и србским светињама...
† † †
У престоници Србије Београду, на аеродрому Никола Тесла, нашу велику поклоничку екипу из Русије која је кренула на пут по светињама Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, дочекали су људи широке душе и уважавања према нама Русима. То је био наш преводилац, водич по историјским местима, познавалац историје, писац и познати друштвени делатник Ранко Гојковић и жена брижног срца, руководилац туристичке агенције Мира Беатовић.
Већ следећег дана посетили смо главну знаменитост Београда – његову задивљујућу тврђаву Калемегдан. Међутим, пре него што смо стигли на Калемегдан, стигли смо пешке до зграде Српске Патријаршије уз посету Саборној цркви Архангела Михаила.
Величанствени саборни храм Светог Арханђела Михаила у Београду једна је од главних градских атракција и уврштена је у листу српских културних споменика од изузетног значаја. Тачно преко пута уласка у храм, у здању Патријаршије, налази се музеј Српске Православне Цркве. У саборном храму се налазе мошти благоверног кнеза Стефана Штиљановића, као и честице моштију светитеља: Светог кнеза Лазара Србског; Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског; и србског цара Стефана Уроша V Немањића. У једном историјском периоду у Саборној цркви су се налазиле мошти Свете Параскеве-Петке Србске и Светог цара Стефана Немањића Првовенчаног (Симона).
Наша група се поклонила моштима кнеза Стефана Штиљановића, кивотима светаца, дивила се украсима Саборне цркве и разгледала иконе.
Док смо излазили из цркве, чудесно смо на степеницама храма срели Српског Патријарха Порфирија, првог међу епископатом СПЦ. Он је на челу Српске Православне Цркве и носи титулу Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-Карловачког и Патријарха Српског. Има звање доктора теологије.
Зашто је то био чудесан сусрет? Јер је баш на самом почетку нашег покмлоничког путовања он баш у том часу пролазио са својом пратњом и тада су га срели верници и наша велика екипа. Зауставио се, пришао и благословио све љубазним осмехом. То је било веома значајно за нас Русе: тако велика православна личност обратила је пажњу на нас грешне.
Наш пут нас је затим водио до тврђаве кроз велики парк. Овде су расла џиновска дрвећа, дрвећа која су расла увис, а затим се спуштала надоле. Ранко нам је показао огроман споменик са женом која гледа напред, персонификујући Француску. Србија је подигла овај споменик у знак захвалности за помоћ Француске Србији током Првго светског рата. Русија је такође пружила велику помоћ, али су се у то време у Русији дешавали трагични догађаји, тако да Русија није приказана на овом споменику. Међутим, та историја није сачувала Југославију од бомбардовања Француске у саставу НАТО пакта.
Калемегданска тврђава је изграђена у 1. веку нове ере као земљано утврђење. Кроз историју, Калемегдан је био власништво многих етничких племена и великих царстава, али је на крају остао власништво Републике Србије. Унутар зидина тврђаве одиграле су се многе битке, зидине су запамтиле многе власнике, тврђава је преживела многе ратове.
Калемегдан се налази на ушћу реке Саве у Дунав. Положај тврђаве се показао изузетно повољним са стратешке тачке гледишта, јер је омогућавао контролу над пространом равницом. Ушће Саве у Дунава привукло је индоевропске народе, укључујући Келте и Илире, који су се населили у овом региону Европе и Балкана.
Београд, првобитно назван Сингидунум, што значи „град“, касније је добио име Калемегдан. Име потиче од турских речи „кале“ и „мејдан“, што се преводи као „тврђава“ и „трг“. Ово име одражава његову функцију као утврђеног положаја са отвореним простором испред зидина. Историја овог места датира још из антике: био је место келтског насеља, а касније је постао римски град Сингидунум. Временом је Калемегданска тврђава била под контролом разних култура, укључујући Византију, Мађаре, Османлије и Аустријанце. Свака од ових култура допринела је изгледу и развоју утврђења.
Београдска тврђава је у XVII–XVIII веку претрпела значајне измене под руководством аустријских војника. После Првог и Другог светског рата тврђава је постала симбол борбе србског народа за своју независност. Данас је Калемегдан музеј на отвореном, културни центар и живописан парк где можете видети сведочанства различитих историјских периода. Туристи из разних земаља шетали су кроз тврђаву, а срели смо и неке Кинезе. Тврђава, направљена од камена и црвене цигле, била је запањујућа својом величином и пролазима. Топовска ђулад из претходних освајања тврђаве остала су заглављена у неким зидинама. У једном од ровова било је изложено оружје, од старих топова са ђуладима до оружја из два светска рата, тенкова и ракетних бацача. Приближили смо се зиду, иза којег се отворио запањујући поглед, откривајући ушће Саве у Дунав.
Срби кажу да после ове тачке плави Дунав више није плав; његове воде добијају смеђу нијансу од Саве. Ранко је рекао да су се Руси овде борили заједно са Србима током Првог светског рата. Србија се борила против три царства, а једино јој је Руска империја помагала.
У тврђави се налазе две историјске цркве. У једној од њих, придружио нам се наш познаник из Троицкосавска-Кјахте, Бранко Вукомановић, потомак рођеног брата оснивача нашег града, грофа и искусног дипломате Саве Лукича Владиславича-Рагузинског. Наша обострана радост није имала граница. Упознали су га са групом, ко су и одакле су, и замолили су оца Антонија за благослов. Бранко је био жељан да сазна како је у граду Тројицкосавску и како се припремају за 300. годишњицу. Заједно са свима нама прошетао је кроз две цркве, показујући и причајући занимљиве тренутке.
Црква Ружица једна је од најстаријих у Београду. Налази се у Калемегданској тврђави. Црква је посвећена Рођењу Пресвете Богородице. У XVIII веку зграда је служила као складиште барута. Од 1867. до 1869. године претворена је у гарнизонску цркву. Након што је претрпела озбиљна оштећења током Првог светског рата, црква је обновљена и освећена 11. октобра 1925. године.
Црква (капела) Свете Петке једно је од најпоштованијих и најатмосфернијих места у Београду. Налази се у Београдској тврђави, поред цркве Ружице. Извор Свете Петке, који се сматра чудотворним, има посебан значај за вернике.
За ово место везана је древна духовна традиција. Према предању, капела Свете Петке је саграђена отприлике у време када су мошти светитељке стигле у Београд, а део њих је смештен у капели. Након турског освајања Београда, мошти су пренете, али је честица моштију светитељке остала у цркви Ружица.
Садашња капела је изграђена и освештана 1937. године на иницијативу патријарха Варнаве. Током изградње откривени су трагови раније цркве и посмртни остаци војника који су погинули бранећи Београд 1914–1915. године.
Данас, комплекс Свете Петке обухвата не само капелу већ и низ црквених објеката, укључујући крстионицу, црквену салу, просторију за свеће и друге објекте. То даје комплексу посебан значај као духовном центру унутар тврђаве. У србским црквама упечатљиве су библијске сцене насликане директно на зидовима. Свеће леже водоравно, а у близини се налази кутија за прилоге. А свеће се пале одвојено, ван цркве, у посебним металним посудама напуњеним песком или водом.
Након што смо посетили обе цркве, заједно са Бранком стигли смо до спомен-комплекса посвећеног руским херојима који су се борили заједно са српским војницима.
У београдској тврђави Калемегдан откривен је споменик руским и српским војницима који су погинули бранећи Београд пре 100 година. Јединствени гранитни крст, висок 2,7 метара, на гранитном постољу са натписима са обе стране и ликом Светог Георгија Победоносца у бронзи унутар крста. Овај спомен-крст је у Санкт Петербургу обликовао колектив аутора предвођен познатим уметником Албертом Чаркином и архитектом Јуријем Павловим. Рад је изведен у Фабрици скулптура, која припада Савезу уметника Санкт Петербурга.
Споменик је предат на поклон Београду у оквиру свечаности посвећених стогодишњици почетка Првог светског рата. Споменик руским и србским војницима је био откривен у септембру 2014. године на иницијативу Центра националне славе и Фонда Андреја Првозваног.
Можете на прсте набројати колико људи у Београду зна за учешће руских морнара у одбрани Београда; 1.500 руских морнара је погинуло бранећи Београд. Храбро и ефикасно су се борили руски морнари, потопивши два аустријска брода. У србској штампи су забележене речи тадашњег премијера а данас председника Србије Александра Вучића који је тим поводом рекао да није било заступништва Николаја II, сама Србија можда не би постојала као држава.
Одмах по избијању Првог светског рата, из Русије је у Србију стигао минско-торпедни одред под командом Василија Григоренка и две руске артиљеријске батерије, које су се херојски бориле против аустријских бродова на Сави и Дунаву од Шапца до Кладова. Током Првог светског рата, у Србији је погинуло око 9.000 руских војника. Само у одбрани Београда погинуло је око 1.500 руских војника. Остаци руских морнара и артиљераца који су бранили град почивају у крипти „Споменика Руској слави“ на Новом гробљу у Београду и у Калемегданској тврђави. Споменик подсећа на херојску прошлост, пријатељство и јединство руског и српског народа, уједињених заједничком борбом за слободу.
Бранко Вукомановић нам је указао на велику спомен-плочу од метала, на којој је на српском и руском језику писало: «Руским и србским војницима погинулим приликом одбране Београда. Вечнаја памјат херојима!». Испоод је написано: «Спомен-обележје је подигнуто у години обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата под покровитељством руских јавних организација „Центар националне славе“ и Фондације Светог Андреја Првозваног (Русија) уз подршку Скупштине града Београда и уз помоћ компаније Триленијум (Србија)». Генерални директор компаније «Триленијум» Бранко Вукомановић нам је говорио о историјату настанка тог меморијалног комплекса.
Ранко и Бранко, говорећи о историји, више пута су помињали Цара Николаја II, јер је управо он послао руске војнике у помоћ Србима. Руси и Срби потом су се заједно фотографисали испред овог спомен-крста, а потом је уследила шетња историјским улицама Београда.
Случајно се десило да је неколико нас пошло са Бранком. Љубазно нас је позвао на ручак у један од уличних ресторана да пробамо србску кухињу. А он сам је, по свој прилици, тог дана постио.
После ручка, окупили смо се код нашег аутобуса, опростили се од Бранка Вукомановића до поновног сусрета и наставили нашом необухватљивом рутом.
11.10.2026.
