Бранко Миљковић
Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести
цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига
али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују
али:
хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој
(Напомена редакције: После скидања АВетиње са власти, студенти би морали имати на уму ово завршно питање из дивне песме Бранка Миљковића у мало промењеној верзији - Хоће ли Слобода умети да пева, као што су СТУДЕНТИ певали о њој)
Фото: Снимак екрана
