Реч пастира
Протојереј Јован Пламенац
Корпорација Рио Тинто данас је символ новоколонијализма, символ моћи новца и символ уништења животне средине који, попут крпеља који продире у човјечији организам, продире у организам циљане државе. Као што крпељ за исисавање крви из човјечијег тијела користи „сурлицу“, која му служи и као сидро, Рио Тинто за исисавање природног богатства из државе користи корупцију, и као што крпељ зарази човјека, Рио Тинто трује народ и у држави оставља пустош.
Почетна тачка продирања Рио Тинта у Србију је долина Јадра.
Вучићев режим је огољено, и то више не успијева да сакрије, сервис овом моћном и изузетно опасном непријатељу Србије и српског народа.
Рио Тинто је „лакмус папир“ који данас изводи на видјело сваку институцију у Србији и сваког човјека, бјелодано показује ко је уз српски народ а ко уз његове џелате, ко је вјера а ко невјера. Тај „лакмус папир“ умочен је у државне институције Србије, у политичке странке, оне на власти и оне у опозицији, у патриотске и другосрбијанске организације, владине и невладине, у научне и културне институције, у медије..., све до појединца. Уметнут је и у Српску православну цркву и вјерске заједнице.
О, Пресвета Владичице Богородице, Ти која си се чудесно Јовану Дамаскину јавила, а он веру истиниту и наду неколебљиву показао, услиши нас грешне који се пред чудотворном иконом Твојом усрдно молимо и тражимо помоћ Твоју: не одбаци молитву ову ради многих сагрешења наших, већ као Мајка милостива и дуготрпељива, избави нас од болести, патње и туге, опрости нам грехе које починисмо и испуни радошћу и весељем све који поштују свету икону Твоју Тројеручицу, да бисмо радосно певали и љубављу прославили име Твоје, јер си од свих поколења изабрана и благословена у векове векова. Амин.
Протојереј Дарко Ђого
Капела на Ловћену данас је највише потребна државоликој територији која носи назив некадашње српске краљевине. Наравно: њој би се обрадовали и Срби ма гдје да живе. Но Срби сви и свуда и овако носе Његоша са собом и у себи а његову капелу чувају као Завјет: ловћенски Завјет, еманацију, један зрак Видовданског Сунца. А Завјети су стварности у којима журбе нема. Парадоксално: нема ни коначних испуњења Завјета.
