Mитрополит Јован (Сничев)
Напомена уредника: Поштовани читаоци, настављамо тему поново актуелизованог питања о "сергијанству". Самим уједињењем РПЦЗ са Московском Патријаршијом практично је саборно признато да тзв. "сергијанство" није била никаква јерес. Реаговао сам својим коментаром на текст великог православног мислиоца јеромонаха Серафима Роуза објављеног на братском интернет ресурсу "Стање Ствари". Овде доносимо превод писма Митрополита Јована Сничева (по мени највећег архијереја РПЦ у другој половини ХХ века) свештенику Лаву Лебеду, бесмислено је одговарати на аргументе Светозара Маровића или немачког неправославног теолога којима поједини читаоци "доказују" да је сергијанство јерес...
† † †
Драги оче Лаве!
Добио сам Ваше писмо, срдачно благодарим.
Са задовољством настављам нашу беседу по актуелним питањима.
Могу ли чланови Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије) и чланови те исте Цркве у иностранству (Зарубежне) да се уједине у Светој Тајни Евхаристије?
Не само да могу, него су и морално обавезни то да ураде. Следи само разрушити лажну оптужбу Руске Православне Цркве за јерес „сергијанства“, поднетој од стране Зарубежне Цркве.
Веруј ми, драги оче Лаве, као историчару, као канонисти и као православном јерарху, да „сергијанство“ није јерес. Ако би оно било јерес, онда би обавезно било осуђено бар на архијерејском православном сабору. „Сергијанство“ је, ако хоћете, чисто лична политика самог, тада митрополита, Сергија. Она је осуђивана од многих, али и признавана дозвољеном. „Ми – пишу соловецки епископи – одобравамо саму чињеницу обраћања Влади од стране Више Црквене Управе, са уверавањем о лојалности Цркве у односу на Совјетску власт у свему што се тиче грађанског законодавства и управе. Слична уверавања не једном изречена и од стране почившег Патријарха Тихона, нису расејала сумњив однос владе према њој; због тога понављање таквих уверавања нама изгледа целисходно,
Ми потпуно искрено прихватамо чисто политички део Декларације…“ (Посланица од 14/27 децембра 1927)
У свом расуђивању соловецки епископат је изнео општи закључак: „…декларацију сматрати неопходним актом, који сведочи о лојалном односу према државној власти и актом који не нарушава ни догматско, ни канонско учење. Због тога је за нас прихватљиво“ (Писмо прот. И. Тарасова од 16. фебруара 1928)
Велики архиепископ Иларион (Троицки) је изјавио: „Никаквог раскола, чуваћемо верност Православној Цркви у лицу митрополита Сегија“ (Сведочење епископа Мануила).
Дакле, „сергијанство“ је политика, а не јерес. Ако није тако, драги оче Лаве, онда смо ми дужни, у складу са Вашим мишљењем о учешћу читавог организма Црквеног у јереси (јер ако је јеретик Патри9јарх, онда су јеретици и сви који улазе у однос са њим), подвргнути себе строгој казни. Како би могло другачије?! Од момента пројаве „сергијанства“ или јереси, РПЦ се лишила Божије благодати и због тога сва рукоположења у епископе, јереје и ђаконе, сва Тајинства немају важност. Из тога следи да је и моја хиротонија у епископа и Ваше рукоположење у свештеника, безблагодатно.
У том случају и Ви и ја немамо благодат свештенства. Ми смо једноставно мирјани.
Сложићете се са мном, јер нисмо могли добити то што „јеретичка“ Црква нема.
Уколико нема благодати, откуда сам је ја са Вама добио? Епископи, свештеници и ђакони, који су рукоположени од стране јеретика, поново се рукополажу у Православној Цркви (Апостолска правила 68; 7 Васељенски сабор, тачка 19.)
Али ни ја, ни Ви, немамо такво поновно рукополагање. Зашто онда вршимо свештеничка дејства?
Свештенодејствије мирјанина је богоборство. Оно подлеже вечној осуди.
Ја сам уверен у то да је моје рукоположење учињено од стране благодатног епископа (нејасно…) и који припадају Московској Патријаршији.
Исто тако је и Ваше рукоположење за свештеника истинско, благодатно. Због тога (…) одлазити од тих кроз које смо ми добили благодат свештенства.
Услед тога што су сви делови РПЦ (и у Русији и у иностранству, зарубежју) благодатни, онда одбацивши лажну оптужбу за јерес „сергијанства“ треба ући преко истинске љубави у јединство у Тајинству Евхаристије и носећи немоћи једни другима, кренути непорочно на пут спасења, чувајући у чистоћи црквене каноне.
Садашња наша разједињеност је ослабила снагу Православља и садејствује непријатељу у његовим нападима на Христову истину. Како нам је у овом тренутку потребна стваралачка љубав!
Црква осуђује и лева и десна скретања. Неопходна је златна средина. Благодарим на добрим жељама.
С љубављу у Христу Митрополит Јован.
25/XI. 92
