Протојереј Дарко Ђого
“И како ти је било у Русији?” “Причај: шта си видио! Како је тамо? Шта мисле о нама Србима? Сјећа ли нас се неко?”
И тако од како сам се вратио из Русије.
Истина је једноставна: иако сам и раније путешествовао у Русију, ово је било најсрећнијих 12 дана мога живота.
Колико срећних? Толико да ми је руски и даље у ушима, а ја га, као морску воду из срећних и топлих дана љета, не желим ни да избацим већ супротно: и даље се погружавам у звук тог језика и хладнога мора код Кронштата, и даље јездим до Скита Сретењске духовне академије и до Тројице -Сергијеве Лавре, и даље желим да уђем у Сретењски манастир, поред охрањика леденога лица који те послије неколико дана ипак препознаје и у рубу усана појављује се највише од осмијеха што је тај човјек у стању да да, и даље чувам ону кесицу чаја коју ми је дала старица Зоја да се молим за њу и њену кћеру Софију (а молићу се и ја за Вас, баћушка, напишите ми Ваше и Ваше дјеце имена!)… И даље слушам Радио Гордость, као када путујем са Сашом, тим српским братом и амбасадором свега у нама доброга… Каже ми о. Владислав да су се на Данима Жарка Видовића шалили: “Јесу ли заврбовали тамо Дарка?” “Шта заврбовали – то се десило давно, сада ће да се врати са чином!” Но није ме Русија “заврбовала”, није ме тек сада ни освојила – са русофилијом се човјек рађа и умире. Русија ме упила и сасвим русификовала, осунчала, обавила ме и продрла у мене и нема нам више ни секунде растанка. И не, не недостаје ми само Невски проспект, књижаре и вожња Мојком и Невом, не недостаје ми само сјај и шум Москве, не недостаје ми само потресно појање Сретењског хора – недостаје ми и безобразна жена која вам се ували у ред испред пулта, недостаје и влага Питера и недостају даљине које ногама мораш да прођеш чак и када је нешто “тут рядом”, недостаје ситна прашина у ципелама, недостаје трепетна несаница јер не можеш спавати са сазнањем да се 100м од тебе упокојио Пушкин. Чак ми се у снове враћа и онај поглед којим те у манастиру траже мајке погинулих и несталих војника, да ти кажу своју невољу , да те питају коме се чита акатист да се сазна за судбину слуге Божијега Генадия без вијести пропавшего на војни… Све то и даље живи и некако се постало нераздвојно од мене и као да се онај унутрашњи русский, кога сам увијек био свјестан, коначно претпопио са Србином те сад та два језика и културе живе нерасплетиви.
И не, као дијете које не жели да се пробуди, тако и ја и даље као да дишем сасвим Русију и њен језик и културу и ваздух и појање и народ и бригу и славу и снагу и трагедију и злато и блато и трепет и наду.
Било је то дванаест најсрећнијих дана мога живота.
А анализе и увиди могу да чекају. За њих је увијек потребно мало одмака од Живота.
