Митрополит Филарет Вазнесенски
...Држи се црквеног начина живота, хришћанине! Некада је о. Јован Кронштатски указивао на то да се човек који је веран Цркви и испуњава заповести Господње, испуњава црквене законе, свештена правила, црквени устав (типик) – налази унутар црквене ограде под крепком заштитом црквене благодати. Тада ће и он сам одолети, одолеће и његова породица, ако се само у њој буде сачувао бодри црквени, хришћански, строги руски дух. А ако тога не буде онда – тешко томе хришћанину и његовој породици. Значи да су они већ отровани и побеђени духом опште распуштености.
Уовом јеванђелском читању, које смо данас слушали на Божанственој Литургији (Недеља 19-а по Духовима), Црква нам даје најпоучније указање о томе како је хришћанин дужан да се односи према људима који га окружују. Јеванђеље наводи непосредно указивање Спаситеља:''Како ви хоћете да према вама поступају људи, тако и ви поступајте према њима''(Лк 6:31). Просто правило. Али, ако би сада човечанство узело да се руководи према том простом правилу, живот би се изменио, како говоре, као кад бисмо махнули чаробним штапићем. Живот би постао потпуно другачији.
Са нама, на жалост, бива тако да ако човек хоће да испуњава то што је овде казано, он почиње, како се каже, са другог краја. Он је решио да испуњава ту заповест и чека да се људи према њему односе како би он желео...
Не – не очекуј одмах промену од других већ се промени ти сам и почни да се према људима опходиш као што би ти хтео да према теби поступају. Али човек не почиње са тог краја и догађа се да, ма како да је намера била добра, некако се ништа не постиже, у ствари, због тога што није био постављен правилан почетак.
Осим тога, у истом Јеванђељу се говори о томе да ми треба да љубимо непријатеље наше и да благосиљамо оне који нас мрзе. Када реч иде о висини Јеванђелског учења, често говоре: ''Наравно, ми схватамо како је предивно учење Господа Исуса Христа, али оно је сувише узвишено и њега је немогуће испунити''. А када ви почињете да питате: ''А шта ви управо сматрате немогућим у јеванђелском учењу за испуњење?'' – људи одговарају: ''Па ево, на пример, заповест о љубави према непријатељима. Али како њу испунити?'' И ето, испада да на питање: шта је у нашем Јеванђељу немогуће или је сувише тешко испунити – указују баш на те заповести Спаситеља по којима се Јеванђеље тако чудесно разликује од свих људских учења!
Ни у једном учењу нећете наћи заповест о љубави према непријатељима. Господ Исус Христос нам је ту заповест дао и сам ју је испунио. Сећате се како се у једном из васкршњих канона говори: "Ты врага мя суща зело возлюбил еси" — "Ти си ме заволео док сам још био твој непријатељ ". Зашто? Зато што онај, који нарушава Божији закон, иде против Бога Законодавца и самим тиме постаје Његов непријатељ. И ето, Господ који је тако заволео своје непријатеље, и нас призива да и ми заволимо своје непријатеље. Наиме управо том заповешћу се хришћанство тако чудесно разликује од свих других учења а људи говоре да ју је немогуће испунити...
За шта, практично, окривљују Спаситеља они који тако говоре? За то да је Он дао заповест коју је немогуће испунити! Испада да Он захтева оно што је немогуће испунити а за неиспуњавање прети Страшним Судом... У каквом се онда положају налазимо ми? Не, хришћанин не може да допусти такво малодушје и маловерје. Оно што је Господ заповедио, то је све могуће испунити зато што ће човек који је одушевљен ревношћу и жељом да испуни Његове божанске заповести, имати Самог Господа за свога помоћника. Неверујућем – је заиста немогуће да их испуни. Али када нас Господ Сам подржи Својом свемогућом десницом, онда ми можемо да понесемо свако бреме, сваку заповест Господњу можемо да испунимо. Нарочито то ми треба да памтимо данас у наше страшно време.
Некада је Господ Исус Христос говорио да ће настати време када ће ''због умножења безакоња пресушити љубав многих'' т.ј. код многих ће се охладити љубав хришћанска зато што ће се превише умножити безакоња. Када ми данас изађемо из овог светог храма и поново се погрузимо у живот који нас окружује – какву страшну пропаст ми видимо тамо, какво одбацивање и гажење хришћанских заповести љубави, чистоте и целомудрија! А шта је уместо тога? Злоба, завист, самољубље, частољубље и главно - нечувени разврат, такав, каквог није било раније. Изађеш на улицу – само слике бестидности – и у живим људима, и у позориштима, и у рекламама, и у штампи – скоро свуда. И чини се да нема места где би човек могао да се сакрије од те прљавштине...
И ето, тај ужас, тај распад ми данас видимо. Тај отров, тај духовни смрад се свуда шири и увлачи се у људске душе; и чак би се рекло да и црквени, верујући људи сада не виде ништа неприлично и непристојно у томе што је по суштини високог хришћанског морала одвратно, нечисто, бестидно и грешно! Довољно је видети како изгледају и чак и долазе у храм Божији многе православне руске девојке.
О сличном паду карактера и о таквој моралној пропасти ми нисмо слушали до нашег времена. Заиста, некад ми се чини, дошла су последња времена о којима су говорили Свети Оци, предсказујући да ће управо таква ужасна слика бити последњих дана.
Држи се црквеног начина живота, хришћанине! Некада је о. Јован Кронштатски указивао на то да се човек који је веран Цркви и испуњава заповести Господње, испуњава црквене законе, свештена правила, црквени устав (типик) – налази унутар црквене ограде под крепком заштитом црквене благодати. Тада ће и он сам одолети, одолеће и његова породица, ако се само у њој буде сачувао бодри црквени, хришћански, строги руски дух. А ако тога не буде онда – тешко томе хришћанину и његовој породици. Значи да су они већ отровани и побеђени духом опште распуштености.
Јер ужас онога што нас окружује је чак тешко изразити нашим људским речима! Погледајте савремени живот. Ми видимо како све више и више учеставају најстрашнији преступи – и видимо такође да сада државни закони и правила све чешће стоје на страни преступника а не на страни његове жртве и не на страни оних који чувају власти. Потпуно потирање Божанске и људске правде. Па када је то било тако?!
Чувај своју веру, човече хришћанине! Буди верни син Цркве Православне! Данас се сећамо Светих Отаца Васељенских Сабора – оних светих угодника који су утврдили спасоносне догмате Цркве, њене свештене каноне и правила. Ко чува догмате, ко правила, законе и уставе црквене испуњава, тај се налази иза крепке црквене ограде, под крепком црквеном заштитом. Само нас она може оградити и спасти од ужаса који се посвуда разлива. Амин.
Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.
Превод: Православна породица, август 2014
текст преузет са: Православна породица
