ПРАВОСЛАВНИ КУРС ПРЕЖИВЉАВАЊА – РЕВОЛУЦИЈА
Поштовани читаоци, настављамо са предавањима блаж. Серафима Роуза под називом „Православни курс преживљавања“. То је низ предавања која је он држао у манастиру Платина 70-тих година дватесетог века. У овом предавању, разоткривајући нам "тајну безакоња" у форми револуције, он говори о Револуцији 1848, Прудону, Марксу и Енгелсу, Бакуњину, Протоколима Сионских мудраца, Бољшевизму и Хитлеру...
РЕВОЛУЦИЈА IX
A. Увод
1. Друга половина 19. века: реализам замењује романтизам, утопијски социјализам је замењен научним социјализмом, идеју о рату међу класама истичу пропагандисти попут Маркса, растући индустријализам са фабричким условима доприноси немирима и узнемирености. Револуција престаје да сањари и позива на акцију.
2. Овде ћемо разматрати најреволуционарније филозофе - али нико од њих не открива у потпуности своју идеологију - морамо их ставити заједно и применити стандард православног хришћанства.
3. Ђавоља активност постаје још видљивија и његово име почињу да призивају. Иван Карамазов, 94 (xciv).
Б. Револуција 1848
1. Сама по себи није имала много резултата, али је призвала Црвену авет. Марксов Комунистички манифест објављен је у јануару 1848. године мало пре отпочињања Револуције. Револуција је почела у Француској 22. фебруара 1848. године када су збрањене демонстрације реформатора, а након неколико сати краљ је напустио земљу. Тада су се социјални реформатори састали да планирају Републику. (Вебстер 136-7-8-9.)
Дакле, у само пар сати, монархија је избрисана и проглашена је Социјалистичка Демократска Република.
Али, сада су људи који су изазвали кризу суочени са потребом рада на успостављању новог уређења – потпуно друга ствар. Јер, једна је ствар седети за столом мирно и писати о лепотама револуције, а потпуно друга наћи се у измаглици бурног града где су сви извори права и поретка уништени; једна је ствар причати романтичне приче о суверенитету народа, а мање је угодно сујетама када се сукобе са радницима од крви и меса који захтевају испуњење обећања која су им дата. Ово су била искуства многих људи који су саставили Привремену Владу дан након краљеве аболиције. Сви заговорници социјалне револуције први пут су се срели лицем у лице са револуцијом – и допала им се много мање него на папиру.
Подизање црвене заставе од стране становништва – коју је описао Ламартен као симбол претње и немира – унело је ужас у све осим у Луиса Бланка, и тек је Ламартенов страствени говор убедио љутиту гомилу да спусти црвену заставу и поново прихвати тробојку, након чега су се посланици вратили у Хотел де Вил и договорили нову шему власти.
У целокупној историји Радничког покрета ни једна драматичнија сцена се никад није догодила. Око преговарачког стола седели су људи који су последњих десет година потпаљивали људе са ентузијазмом за принципе Прве револуције - Ламартен панегириста од Жирана, Луис Бланк, робеспјериста и Ледру Ролин чији је главни извор поноса била наводна сличност са Дантоном.
Изненада су се врата сале за састанке треском отворила и радник са оружјем у рукама је ушао, лица згрченог од гнева, у пратњи неколико другова. Напредујући према столу за којим су седели уплашени демагози, Марше, како се звао вођа групе, ударио је о под крајем свог кундака и викнуо: „Грађани, 24 сата су прошла како је револуција почела, људи чекају резултате. Послали су ме да вам кажем како неће трпети даља одлагања. Траже право на рад - - траже га одмах!“
Двадесет четири сата од извођења револуције Ново Небо и Нова Земља нису били створени! Теоретичари су правили планове без узимања у разматрање нестрпљење народа, заборавили су да прости, једноставни умови траже да све добију брзо и одмах; да су непосредне социјалне промене које је заговарао Лиус Бланк у Организацији рада као веома просту ствар, биле прихваћене од стране радника у неизмењеном облику; да велике тешкоће које настају у прилагођавању услова рада доводе до реконструкције целокупног друштвеног система, нешто што Марше и његови другови нису могли ни да замисле. Њима је било обећано право на рад, и џиновска организација коју је кратка формула подразумевала, по њиховом мишљењу, требала је бити завршена за само један дан и одмах стављена у покрет.
Луис Бланк је признао да му је прва емоција након што је чуо Маршов говор био бес; мада би било боље да је рекао срам. Јер је он више него било ко други представљао радницима обећану земљу, и кад се показало да је то само привид, требало је да буде крив више него било ко други. Пре давања обећања потребно је знати шта треба да се уради и да се то уради што пре.
Два дана касније, Национална радионица, која је требало да обезбеди обећано запошљавање, отворена је под управом Емила Томаса и М. Мари. Резултат је неизбежно био катастрофалан, неопходног рада је било мало, радници су ишли тамо-вамо од једног до другог послодавца, непотребни послови су представљани као важни и обесхрабривали су људе који су на њима радили, док су квалификовани радници за које није могло да се пронађе запослење стављани на чекање. Ова последња мера, која је највише утицала на морал, привлачила је хиљаде радника у главни град, не само из различитих крајева земље, већ и из иностранства.95 (xcv)
Радници су били идеалисти, Вебстер 141-2.
Са своје стране, радници су се у већини показали као потпуно разумни и свесни, захтевајући заштиту од експолатације коју изводе посредници, и смањење радних сати током дана на десет или једанаест, у време када је радни дан трајао четрнаест или петнаест сати. У то доба, правило је било да што дуже траје радни дан, мање се људи ангажује и њима иде сва зарада коју би се могла поделити на више људи који би радили краће. Такође, критиковали су претерани рад због којег нису могли да се образују нити да се народ интелектуално развија.
У сваком случају, без обзира да ли је њихова политичка економија била разумна или не, радници Париза нису показивали склоност ка насиљу; нису желели проливање крви и барикаде, паљевину и уништавање. Сведено на најпростији исказ, тражили су само две ствари – хлеб и посао. Шта праведније од тога може бити захтевано? И били су спремни, како је Марше рекао, да чекају, да трпе, да се жртвују не само за сопствено добро већ и за славу Француске. Заведени од визионара, предстваљена им је илузија да су наследници тековина Прве револуције, мада нису хтели понављање ужаса већ само да им се дозволи рад у миру и братство.
Али, влада је почела са утопијским реформамам и становници Париза и Провансе почели су да зазиру од од радника као од револуционара. Луис Бланк прогласио је за циљ апсолутну владавину пролетаријата. Тада су почеле демонстрације у корист Пољске. (Вебстер 150-2)
Уз помоћ Републиканске гарде, испражњена је Управа полиције и широм Париза трупе су почеле да успостављају ред. Сила, као пише грофица де Агул, је била без милости јер је напад био страховит – речи које заувек треба да запамте они који започињу револуцију. Што је већи покољ, већи мора бити и отпор и анархија се може завршити једино у тиранији. Чак су и вође револуције биле дужне да признају реакционарне ефекте од 15. маја, а сам народ је, увек под утиском ауторитета, стао на страну победника.
Али ово непостојање осећања привржености је само моментално; ускоро су социјалисти поново успоставили своју власт над народом. Током избора 5. јуна Пијер Леро, Прудон и Косидиер су имали успеха, док је ситуација била много компликованија избором Луја Наполеона Бонапарте.
Сада је империјалистичка шема Бонапартиста постала очигледна и узвик Живео император! се чула по први пут. Вође ове фракције, као и вође социјалиста, схватали су да збацивање садашње владе треба да буде изведено док владају социјални немири и класну мржњу су користили као оружје у истој мери и без скрупула и једни и други. 97(xcvii)
Када су избори одржани – скупштинску већину су чинили монархисти! Три дана у током јуна, све партије су биле на улицама и Национална гарда их је све покосила.
Тада наступају три дана пуна страха од 22. до 25. јуна. Још једном су на улицама подигнуте барикаде и рат је проглашен у Републици. Као и у случају избијања било које друге светске Револуције, учесници су припадали различитим фракцијама, али су сви били решени да униште постојећи поредак и сви су имали на уму различите циљеве. Дакле, гомилу која је узела учешће у нередима, осим радника које су на отпор покретали глад и и очај, чинили су велики број поштених и лаковерних људи преварених од стране агитатора – комуниста; сањара једне утопије међу којима сваки има свој систем и супротстављени су једни другима; легитимисти, који захтевају обнову династије Бурбон у лику војводе од Шамборда; Бонапартисти, заговорници регенства; и на крају, олош са свих страна, осуђеници и расипници; једном речју, непријатељи друштва, људи вођени инстинктом за немире, крађе и пљачке.
Против њих огромна армија, чије су трупе ојачане Националном гардом из свих делова Француске, које су показале ужасну снагу и 26. јуна након страшне борбе преко 10,000 је убијено у Паризу. Револуција се проширила на Немачку, Аустрију, Италију, Енглеску и Шпанију – али је свуда сузбијена. Тада Маркс наступ и организује Револуционарну партију како би успешно спровео револуцију.
[транскрипт изгубљене траке почиње:]
...хиљаде су убијене у Паризу. Одатле се револуција проширила у Немачку, Аустрију, Италију, Енглеску и Шпанију. Демонстрације су биле у многим местима, али су готово увек брзо сузбијане; и неуспех ове револуције инспирисао је Маркса. Маркс је одлучио да је време да се пажљиво сачини план за успешну револуцију у будућности, а не само да се излази са идејама и демонстрира.
У самој Франсцуској, Наполео је брзо преузео власт и спровео изборе, сви мушкарци у Француској су изашли на изборе и 7 милиона напрема 700 хиљада су гласали за њега као Имератора, што је показало у шта су људи веровали када су добили шансу да гласају.
Неко је упитао: „Зашто сте изабрали Наполеона, шта он има?“ „Зар сам могао да будем са Наполеоном у Русији и онда да не гласам за његовог наследника?!“ 99(xcix)
Маркс и Енгелс
Сада долазимо до људи, социјалиста и анархиста деветнаестог века који су припремили историју двадесетог века.
Први кога ћемо описати је Маркс који је заједно са Енгелсом поставио темеље марксизма у Русији.
Енгелс је био власник фабрике и проводио је време у Енглеској; имао је фабрику у Манчестеру. Маркс је био јеврејски новинар који изгледа никад у животу ништа није радио али је био инспирисан револуционарним идејама и размишљао о извођењу револуције. Њих двојица су се срела у Паризу 1844. године, током 1847. године су се прикључили Комунистичкој лиги, малој, тајној групи револуционара попут „Квинтета“ о којој читате код Достојевског. Према Енгелсу, група није била ништа више него немачка грана француских тајних друштава. Група је покушала да се инфилтрира у друге групе, припремајући пропаганду и радећи на питању развоја успешног система, нарочито са оружјем.
Тик пре избијања револуције 1848. године, Маркс је објавио Комунистички манифест, говорећи како „радници треба да се уједине“ и збаце своје ланце. Током свог живота он није се претерано бавио питањем радника – радници су били много конзервативнији. Њега је занимало само како да употреби ову групу како би њихово незадовољство употребио да доведе нову владу, која би спроводила његове принципе.
Његови принципи потичу из неколико извора. Главни је, наравно, Француска револуција и идеје социјалиста - он је тек касније био против њих јер нису биле научне – али основне идеје извиру одатле. Затим, идеје британских економиста тог времена, које су сами британски економисти касније редиговали као нереалне; али он је узео управо оне које су економисти одбацили. Затим су ту били немачки филозофи идеализма, посебно Хегел са идејом марша Бога кроз историју - он је само избацио Бога. У ствари, он је узео Хегелов дијалектички систем и претворио га у дијалектчки материјализам, којим се све што се дешава у свету објашњава врстом „провиђења“ која у историји делује без постојања Бога: нека врста узрока који не може бити измењен. То је дало комунистима уверење да су на страни историје јер, просто, ствари се морају одвијати на тај начин јер се у том правцу креће свет.
Ове идеје су биле атеистичке, материјалистичке и изузетно наивне: наука је била одговор на све. Сама по себи та филозофија је изузетно глупа и нема пуно тога у шта се треба веровати, али Марксова снага је потицала од његове страсти да збаци постојећи систем. И као свог жртвеног јарца, он користи буржоазију, средњу класу и представља их као оне који раднике претварају у робове.
Сада револуција улази у нову фазу: пре, буржоазија је хтела да збаци аристократију и монархију; а сада ниже класе наводно желе да збаце буржоазију. Радио је на развоју класне мисли како би радници мрзели буржоазију и обрнуто; и у великој мери је успео, јер су се веома насилне сцене револуције, које су уследиле, одигравале између припадника ове две класе, који су престали да имају поверење једни у друге.
Група радничких организација састала се у Лондону 1864. године у облику који је назван Прва интернационала, Маркс је преузе вођство и искористио је за објављивање својих идеја. Он се фанатично супротстављао сваком ко се није слагао са њим, и био је против већине радника који се нису слагали са његовим идејама. Временом је из организације избацио све оне који се са њиме нису слагали. Такође, мрзео је сељаке. Мрзео је пролетаријат и звао их „лумпен пролетаријат“, односно „исцепани пролетаријат“, „пролетаријат руље“. Он није имао љубави ни према коме. Из тог времена, посебно 80-тих и 90-тих различите социјалистичке партије почињу да се организују и развијају и тада се формира и Комунистичка партија Русије.
Бакуњин
Следећи од ових мислилаца је Михаил Бакуњин. Маркс је живео 1818-1883, Енгелс 1820-1885, и Енгелсов главни задатак је био да подржава Маркса и слаже се с његовим идејама. Маркс је имао велики ум. Бакуњин је био другачија врста мислиоца. Живео је 1814-1876. Потицао је из руског племства, био изузетно интелигентан, изузетно лењ и проводио је своје дане у кревету, похађао је неко време војне школе, али није успео због лењости. Површно се бавио филозофијом и постао је професионални револуционар. Баз престанка је позајмљивао новац како би ишао од једног до другог града да подигне револуцију. Са Марксом се спријатељио у инстранству током једног од својих путовања, допао се Марксу због невероватне револуционарне енергије и мржње према старом поретку, па је покушао да га искористи за своје циљеве. „Јасно је препознао вредност Русије као велике силе која би могла бити употребљена и онда одбачена када послужи сврси.“ Једну ствар треба разумети, а то је да снага марксизма лежи у мржњи – кадаје Лењин дошао на власт он је био апсолутно немилосрдан, посвећен само убијању, уништењу, без сажаљења и без милости према било коме.
Постоји овде опис о томе како се Бакуњин када је још био млад, двадесет девет година, састао са Марксом 1844. године у Паризу. „Маркс и ја смо стари познаници. Срео сам га први пут у Паризу 1844. године... Били смо прилично добри пријатељи. Он је био много напреднији него што сам ја био, и данас још увек има "револуционарније идеје," не више напредне, али неупоредиво више научно утемељене него ја.“ Маркс је проучавао све те филозофе и системе, али Бакуњин је само био спонтан. „Ја ништа онда нисам знао о политичкој економији, нисам још био ослобођен од метафизичких апстракција, а мој Социјализам је потицао само од инстинкта. Он је, иако млађи од мене, већ би атеиста, учени материјалиста, а мислилац социјализма. Управо је у овој епохи он израдио своје прве темеље свог садашњег система. Виђали смо се доста често, јер ја сам га веома поштовао због његовог знања и преданости, страсне и озбиљне мисли, мада увек помешане са личном сујетом, о узроцима пролетаријата, а ја сам увек жељно тражио овај разговор, који је увек био поучан и духовит, када није био инспирисан ситном мржњом, која је, авај! долазила превише често. Никада, међутим, није било искрене интимности између нас. Наши темпераменти то нису дозвољавали. Он ме је називао сентименталним идеалистом и био је у праву; ја сам њега називао сујетним човеком, перфидним и лукавим, и био сам у праву. ' "102(cii)
Када је 1848. револуција избила у Француској, Бакуњин жели да учествује у њој. Један од његових француских колега социјалиста рекао о њему: "Какав човек! Први дан револуције он је благо; другог је добар само да пуца."103(ciii)
Он није бринуо о идејама револуције; било му је стало само до енергије, демонских сила које су биле ослобођене. Постоји опис како се понашао у револуцији 1870. Прво ћемо цитирати изјаву која се односи на Револуцију 1848. године. Када је први пут био у Паризу за време револуције 1848. послат је са задатком да изазове револуцију у источним земљама. Он је отишао у део западне Русије, онда у Праг а затим у Дрезден, где је коначно ухапшен и послат од стране немачко-аустријских органа у Русију. Он је смештен у тврђаву Светог Петра и Павла и гроф Орлов је дошао да га посети и позвао га да напише признање својих недела за цара као оца-исповедника. Бакуњин се покорио и Николај I је то прочитао и рекао: "Он је храбар момак са живахним умом, али је опасан човек и мора да се чува под кључем." 104 (civ)
Ово је сасвим реално. Међутим, он је побегаоу Лондон. Након што је нови цар Александар II прочитао његово признање и видео да нема покајања, послат је у Сибир, а онда је побегао, преко Азије и Америке у Лондон. Од тада, то је место где је провео највећи део свог времена - у Лондону, Италији и западној Европи.
Оснивач је разних тајних друштава и имао је као ученика неког Нечајева, младића који је био један од најокрутнијих нихилиста које је знао. Бакуњин је имао ову револуционарну грозницу и у овим 60-им је био окружен завереницима свих националности, константно је радио на новим заверама, подгревао револуције свуда, покушавајући да изазове Пољаке да се буне. И Херцен, либерал га описује овако када га је видио у Лондону: „Бакуњин је обновио своју младост; он је био у свом елементу. То није само тутањ устанка, бука клубова, метежа на улицама и јавним местима, чак ни барикаде нису то што чини његову срећу; он је такође волео активности претходних дана, рад на припреми, живот агитације, али истовремено континуиране конференције, те бесане ноћи, они преговарања и преговоре, промене, хемијска мастила, шифре, и унапред договорене знаке."Херцен, који је револуцију схватао озбиљније, додаје да је Бакуњин „узбуђен као да је у питању припрема божићне јелке... ' "105 (cv) Односно, није страшно озбиљан, али има револуционарни жар што је веома корисно за људе који желе да свргну владе.
Нечајев, овај млади анархиста, био је у први ученик Бакуњина. А онда је Бакуњин почео да увиђа како је био много више револуционаран него што је сумњао. Помогао је Бакуњину да напише оно што се назива Револуционарни катихизис, који, између осталог, каже: „Револуционар не сме дозволити да ишта стоји између њега и рада на разарању... За њега постоји само једно задовољство, једна утеха, једна награда, једно задовољство - успех револуције. Ноћ и дан он мора имати само једну мисао, само један циљ - неумољиво уништење... Ако настави да живи у овом свету то је само да би био сигуран да ће га што више уништити."106(cvi)
Али око 1870. Бакуњин је открио да је Нечајев, док се претвара да је његов највећи посвећени ученика, све време био члан неког другог још тајнијег друштва чије унутрашње тајне никада није открио Бакуњину.
Бакуњин је писао свом пријатељу: "Нечајев... је посвећени фанатик, али у исто време и веома опасан фанатик, онај са којим савез може бити само катастрофалан за свакога. Зато што је: прво био члан неке окултне групе која је заиста постојала у Русији. Овај одбор више не постоји; сви његови чланови су ухапшени. Нечајев је сам, и само он представља оно што он назива одбор. Руски организација је уништена, он покушава да створи нову у иностранству. Све ово би било сасвим природно, легитимно, и веома корисно, али начин на који он приступа послу је одвратан. Импресиониран катастрофом која је управо уништила тајну организацију у Русији, он је постепено дошао до закључка би формирао озбиљно и неуништиво друштво мора узети као основ Макјавелијеву политику, и усвојити у потпуности систем језуита - телесно насиље и лажљиву душу.
„Истина, узајамно поверење, озбиљна и тешка солидарност постоји само између десетак појединаца који чине најужи управљачки круг друштва. Све остало мора да служи као слепи инструмент и као ствар коју треба експлоатисати у рукама ових десет људи који су стварно солидарни. То је дозвољено, па чак би било и наређено, да их треба варати, обећавати им, красти од њих, па чак ако треба и уништити их - они су храна за заверу ... "
„У име сврхе мора добити у посед целу особу без њеног знања. Да би то урадили они ће вас шпијунирати и покушати да се домогну ваших тајни, и стога, у вашем одсуству, остављени сами у вашој соби, они ће отворити све фиоке, прочитати сву вашу преписку, и када писмо изгледа интересантно за њих, то јест, компромитује са било које тачке гледишта вас или неког од ваших пријатеља, он ће га затворити и пажљиво дражит као документ против вас или вашег пријатеља ... Када је због овог осуђен на генералној скупштини, усудио се да нам каже: "Па, да, то је наш систем. Ми сматрамо непријатељима, које је наша дужност да преваримо, све оне који нису потпуноса нама“... „Ако сте га упознали са пријатељем, његова прва помисао ће бити изазивање раздора, оговарања и сплетке између вас - једном речју, да се посвађате. Твој пријатељ има жену, ћерку, он ће покушати да је заведе, да јој направи дете, да би је одвукао од јавног морала и бацио у стање присилног револуционарног протеста против друштва. Све личне везе, сва пријатељства они сматрају за зло и њихова је дужност да то униште, јер све ово представља снагу која, будући изван тајне организације, умањује јединствену силу организације. Не мислите да ја претерујем; све сам ово ја довољно развио и доказао.“107 (cvii)
Бакуњин сам, међутим, није неко ко би требало да га критикује због његове филозофије јер му је био веома сличан; само што он није био толико темељан као овај Нечајев. Он је писао у свом Револуционарном катихизису: „Наш задатак је страшно, тотално, неумољиво и универзално уништење.“ 108(cviii)
Онда каже: „Хајде да дамо наше поверење вечном духу који уништава и поништава, само зато што је он неистражив и вечно креативан извор свог живота. Страст за уништењем је такође креативна страст."109 (cix)
А једном када су га питали шта би он урадио да је револуција била успешна и нови поредак његових снова настао, рекао је: „Онда би требало одмах почети уништавати поново све што сам ја направио." 110 (cx) У њему видимо исконски људски нагон за уништавањем и побуном. Ово је страст за побуном коју чак видимо код модерних писаца попут Камија, егзистенцијалисте који каже да је једина ствар која доказује да ја постојим, чињеница да имам вољу да се буним.
Бакуњин, када хвали пролетаријат у 1871. години, потом названи „Комуна“ у Паризу, назвао га је "модерни сатана, аутор узвишене побуне Комуне." 111(cxi) Даље, расправљајући о крају револуције 1871. године, он каже: „Циљ је изгубљен...Чини се да Французи, сама радничка класа, није много дирнута овим стањем ствари. Ипак, како је страшна ова лекција! Али то није довољно. Они морају да имају веће несреће, суровије потресе. Све упућује на предвиђање да они не желе ни једно ни друго. А онда ће се можда демон пробудити. Али докле год спава не можемо учинити ништа. Било би заиста штета да морају да плате за разбијено стакло... Наш задатак је да се ураде припремне радње, да се организују и рашире како бисмо се држали у приправности када се демон буде пробудио."112 (cxii)
Морамо разумети да је ова жеља за побуном веома важан део овог револуционарног покрета а не само неки њен случајни део. Револуцију не изазивају докони сањари који само желе да прокрче свој пут у бољи поредак ствари, или да ревидирају владу, најдубљи мотив за побуну, као што јасно видимо код ових радикалних мислилаца у последњем делу XIX века, је стварно идеја да све мора бити уништенo. Они нису много размишљали о томе шта ће се догодити након тога. Имали су ђаволску инспирацију за уништењем.
Видимо касније да се у уметности, 1914. појавио покрет под називом Дада који се сматра веома поучним за касније уметнике. Ови уметници би залепили делове новинских огласа у колаж или уређивали копије старих мајстора окренуте наопачке - само да изгледа бизарно. Али постоји дубље значење иза свега овога. Филозофија уметности Дада је сажета у једном од њихових манифеста: "Нека све буде збрисано; нема више ништа. Ништа.Ништа.Ништа."113 (cxiii)
Ово се назива нихилизам, жеља да се избрише Бог, власт, морал, уметност, култура, цивилизација – све што је већ постављено у филозофији Вајхаупта и Илумината: комплетно збацивање цивилизације. Оно што после тога долази, како ћемо видети, је нешто потпуно друго.
Али и ово је филозофија. Потребно је видети како је она ступила на снагу. У ствари, да нисмо видели у последњих сто година како је кад она ступи на снагу, не бисмо разумели шта је ова филозофија. Ми бисмо и даље мислили да су то били изоловани инциденти неких лудих људи. Али нарочито у 1871. ова филозофија је почела да се проводи у пракси.
Када је Наполеоново царство, Треће царство збачено након катастрофалног пораза од Прусије 1870, револуција је поново избила у Француској. Прво избија у провинцији. И Бакуњин који је тада био у Италији вратио се најбрже што је могао у Лион на југу како би учествовао у њој. Он и његови ученици су били главни у овом раду. Он је позајмио нешто новца, наравно, да би стигао тамо и јавио се у грађански центар где је нова револуционарна влада установљавана и нико није имао јасну представу о томе шта жели да ради. Тамо су били организовани јавни скупови на којима је вршено невероватно насиље, у којима су се истакли најкрвавији покрети масе, прихваћени са ентузијазмом.
И то, наравно, било оно што Бакуњин волео. „28. септембра, на дан његовог доласка, људи су заузели Хотел де Виле," грађански центар. „Бакуњин се поставио тамо; онда је критични тренутак дошао, тренутак који је он чекао толико година, када је Бакуњин био у стању да оствари највиши револуционарни акт који је свет икада видео. Он је наредио укидање државе. Али државе, у облику и врсти два буржоаска предузећа. Кроз задња врата ушла је Народна гарда и најурила га."114 (cxiv). Ипак, идеја да укине државу је ту.
Онда је револуција избила у Паризу и Прва међународна интернационала под Марксовим вођством је покушала да диктира развој револуције из Лондона. Али они нису били у стању да то ураде добро, тако да је револуција у Паризу кренула својим током који је постајао све више и више насилан. Цркве су затваране и претваране у клубове, свештеници су хапшени и убијани на најкрвавији начин, а институције прве револуције из 1793. су поново успостављене. Револуционарни календар је обновљен, па је објављено да је ово 79 година новог поретка; Комитет за јавну безбедност терора је обновљен; крст на врху цркве Пантеон био сломљен и на његово место је стављена црвена застава, а храм је био посвећен „великим људима свих узраста." Ту је био и обелиск, велики стуб висок 150 метара, по величини сличан оном у Вашингтону, на тргу Вендоме која је првобитно подигнут у знак сећања на Наполеона који је имао сцене из његових великих победа и на врху велику статуу Наполеона у тоги. Они су закључили да је то симбол прошлог поретка, па су одлучили да га сруше. Већ дуже време су размишљали како ће то да ураде. На крају су одлучили да би најједноставније било да га исеку при дну и оборе попут дрвета. Направљен је био од цемента и бронзе или нечег сличног и они су засекли на једној страни, исекли на другој страни и припремила велики дан када ће га оборити и тако окончати стари поредак. Они заиста нису имали појма шта ће се догодити, неки су мислили да ће изазвати земљотрес; тежио је хиљаде тона. Други су рекли да би могао да пропадне кроз земљу скроз у канализацију и потпуно уништи канализацију Париза. Али су мислили да је идеја била вредна тога. Стога су ставили тоне и тоне сламе да би се направио меки лежај за њега и у три поподне су сви дошли заједно, стајали на постољу за посматрање и наредили да се повуку конопци. Повукли су их и из првог покушаја није успело; неколико људи је страдало у процесу и неко је повикао: „Издаја, издаја“. Поново су покушали и на крају је цео тај стуб разбио на комаде и статуа Наполеона је била сломљена. И то је био симбол њихове победе над старим поретком - што је потпуно бесмислена ствар, али, са њихове тачке гледишта, то је био симболичан чин који показује да ће бити уклоњени сви утицаји из прошлости. Ухапсили су надбискупа Париза; касније је убијен.
Револуција је постајала све више и више насилна. Чак су покушали да ухапсе сликара Реноара који је био заузет скицирањем неких бродова на Сени, а они су рекли да је шпијун. Одмах су га ухапсили и хтели да га стрељају јер је принцип био: ухапсиш шпијуна и одмах га погубиш. Десило се да је шеф тајне полиције био његов стари пријатељ; видео је да је Реноар ухапшен, загрлио га је и пустио га, иначе Реноар никада не би насликао све те слике које су нам тако познате. Било је много радикалних сликара као на пример, Густав Курбе који је био један од вођа комуне и једна од његових идеја била је да се скине овај стуб, јер је то назвао „увреда за уметнички осећај.“
Када је Републиканска војска напала Париз - јер у том тренутку није било више монархије и Наполеона - то је сукоб републиканаца и присталица комуне и сада је страшно насиље владало на обе стране; и једни и други су се клали са великом радошћу. Када су комунисти видели да је револуција изгубљена, да су губили улицу по улицу у Паризу, одлучили су да униште Париз. Тако су пре свега огромну количину динамита и барута поставили на Туилерима, краљевској палати у којој је био Наполеон III. Разнели су је, након чега су тврдили, „Последњи остаци краљевства су нестали.“ 115 (cxv) Онда су наставили према следећем. Они су дигли у ваздух Хотел де Виле, зграду из тринаестог века, где је био грађански центар, а потом су отишли да дигну у ваздух катедралу Нотр Дам, али су открили да је одмах поред катедрале била болница за њихове људе па су одлучили да је поштеде.
Тада су неке подивљале жене попут оних које су узимале учешће у првој револуцији 1973, почеле су да иду кроз улице са запаљивим материјалима и подмећу пожаре. Целе авеније у паризу су гореле. Ноћу је изгледало као да цео Париз гори (постоји и књига која се зове Париз Гори). Оно што треба разумети је да ово није неки изузетак већ део истог духа који је покретао Бакуњина, „хајде да уништимо стари поредак“ 116 (cxvi) чак и ако не знају шта ће га наследити. Касније ћемо видети да се овај дух није завршио 1871.
Инспирација и главни бранилац Комуне, за коју је рекао да је велико дело Црвене револуције, у ствари је био Маркс. „Ово је стандард шта треба да радимо у будућности. Људи су сада узбуђени и то је оно што нам треба да изазове револуцију.“ 117(cxvii)
Од тада па до 1917. револуција је почела да има веома насилне облике иако је још увек било више или мање погодака и промашаја. У Русији је 1881. године убијен цар; у Америци, председник Гарфилд је убијен од стране Црвених револуционара; 1901. Меккинли је убијен од стране неке врсте анархиста. У ствари, све атентате на америчке председнике су извели или анархисти или комунисти. Председник Француске је убијен 1890. године и било је много покушаја атентата на кнежеве у Русији и краљеве и председнике на Западу. Све је изгледало као да је без видљиве намере, само са идејом ослобађања од старог поредка. То је дух чији је веома јак представник био Бакуњин али који сада постаје наслеђе целог револуционарног покрета: уништити стари поредак.
Прудон
Постојао је још један писац, филозоф, анархиста овог периода кога треба укратко да проучимо, зато што је он представио неколико идеја које чине ову филозофију разумљивијом. Он се зове [П.Ж.] Прудон. Био је активан средином века. Учествовао је у револуцији 1848. Његова је позната фраза: „Власништво је крађа“, cxviii коју је сматрао својим главним доприносом револуционарном покрету, иако је заправо веома сличну ствар рекао Русо и мислиоци осамнаестог века.
Особит је због најмање три ствари. Прво, објавио је да револуција није атеистична, већ анти-теистична.Рекао је: „Револуција није атеистична у строгом смислу речи.... Она не пориче апсолут; она га елиминише“. сxix „Прва човекова дужност“, каже он, „да би постао интелигентан и слободан, је да непрекидно истерује идеју Бога из свог ума. Јер, ако постоји, Бог је суштински непријатељ наше природе. Сваки корак који предузмемо унапред је победа којом смрскавамо Божанство“.cxx „Бог, ако постоји Бог, је непријатељ човечанства.“ cxxi Бакуњин је такође рекао нешто слично: „Да Бог стварно постоји, било би неопходно уклонити Га“. ccxxii Сада видимо да у Русији након шездесет година, влада није заиста атеистична, она је анти-теистична; бори се против Бога.
2. Призвани сатана. „Бакуњин је рекао да је на страни сатане, вечитог побуњеника, првог слободног мислиоца и ослободиоца светова. ccxxiii Ниче је себе прогласио антихристом. Песници, декаденти и авангарда уопште, су од романтизма били веома задивљени сатанизмом, а неки су покушали да од њега створе религију. Прудон је многим речима заправо призивао сатану: „Дођи ми, Луцифере, сатано, или ко год да си! Ђаво коме се вера мојих отаца супротстављала Богом и Црквом. Бићу твој представник и ништа нећу тражити од тебе“.cxxv Овде видимо да револуционарни покрет свесно постаје сатанистички.
Трећа Прудонова идеја, која је врло необична, је да на крају он одлучује да треба да задржимо католичанство онаквим какво је, односно, католичке верске обреде, само да им дамо ново значење. Под спољашњим изгледом католичанства, ми ћемо имати револуционару поруку једнакости, сатанизма итд. Овиме он, наравно, само преноси идеју Сен Симона који је тражио ново хришћанство, односно, да задржи форму старог хришћанства правећи од њега нешто ново. Данас видимо веома јасно како социјализам и католицизам, заправо постају ближи. Овај дубоки револуционар види да је идеја комунизма, социјализма, анархизма, на неки начин религијска идеја која заузима место религије.
Видимо да је до краја деветнаестог века револуционарни покрет постао изричито и отворено немилосрдан и крвав. Већ је било неколико примера, посебно Комуне 1871, где је идеја општег уништења и окрутног убиства већ почињала да се примењује. Особа врло свесна струја које се дешавају у свету, је могла већ крајем деветнаестог века да предвиди да ће двадесети век бити нешто застрашујуће јер ове ствари, идеје, нису просто припадале неколицини лудих људи, већ улазе у крв Европљана и произвешће ужасне последице, када све продре до најнижег нивоа, до обичних људи. Заправо је Ниче чак и рекао: „Када моје идеје, идеје нихилизма, продру до последњег мозга последње особе, онда ће наићи таква олуја какву свет никада није видео“. cxxvi
Сионски Протоколи
Има још један документ који треба да размотримо из овог периода с почетка двадесетог века, а пре великих револуционара нашег века, који је доста контроверзан. Зове се „Протоколи сионских мудраца“ и, пошто је представљен у форми јеврејског документа, проузроковао је велике расправе. Ако прочитате било коју историјску књигу, посебно о два светска рата; у ствари, било коју историјску књигу написану пре Другог светског рата, уочићете у њима скоро универзалан исказ да су „Протоколи сионских мудраца“ смишљена измишљотина да би се посрамили Јевреји, да су потпуно фантастична ствар која нема везе са реалношћу, и истиче се да је сама особа која их је открила била нечији агент и стога намерно измислила протоколе, или – како наводи један извор – да ју је преварила царска полиција, која је просто хтела да измисли протоколе да би створила изговор за елиминацију Јевреја у прогонству. Има и других који схватају документ толико озбиљно да су склони да оду у другу крајност и да свуда виде јеврејску заверу, толико да не могу да ништа да ураде. Морамо покушати да сагледамо овај документ донекле објективно да бисмо видели шта је заправо у њему, како је пронађен и који је његов значај.
Са православне тачке гледишта, интересантно је како је он представљен свету први пут. Пронашла га је дама, не знамо ко, дала га особи која га је одштампала, претпоставља се да потиче са Запада и да је написан на француском па је преведен на руски. Међутим, особа којој је предан овај документ је била мушкарац који се звао Сергеј Нилус, и одштампао га је заједно са другим, тада пронађеним документом „Разговори Мотовилова са Св. Серафимом“. Он је представио ова два документа свету истовремено да би показао:
1) шта је истина православља и стицања благодати Светог Духа, и
2) која је сатанина завера да збаци православље.
Штампани су 1905. (1903.?). Сам Нилус је био веома поштован духовни писац, популарни новинар који је отишао у Оптину и чак живео тамо, као и на разним другим местима; он није имао никакве везе са измишљањем кривотворина, у то се не сумња. Он је прихватио овај текст као крајње легитиман и представио га свету као упозорење. Видећемо да текст има две нове ставке које се нису појављивале у претходним револуционарним документима. Осим њих, међутим, идентичан је филозофији Бакуњина, Вајсхаупта и оваквих других мислилаца. Неки кажу да документ није сасвим оригиналан – да је плагијат итд. – и вероватно је тако, јер су све те идеје циркулисале, а конкретно овај документ – у ствари, видимо да један писац [Вебстер] упоређује с једне стране страницу из „Протокола“, а с друге Вајсхауптов текст написан 1785. Филозофија је иста. Тако да, највероватније да је ово легитиман документ, нека врста забелешки записаних током прогона људи за које се испоставља да су Јевреји и они представљају филозофију на веома јеврејски начин, као што је раније било људи који су представљали револуцију као тријумф пан-Немачке, а други су представљали идеју да ће цео свет постати нека врста француске републике и ово је узело облик јеврејског масонства или илумината, који представљају револуцију као своју заверу.
Овде има неких идеја врло значајних за нас. Да ли су оне одговорне за Француску револуцију, као што кажу и да ли су биле толико значајне - ко то може рећи? Видели смо да су сва та тајна друштва толико мала, толико раздељена, толико тајна, толико пуна тајних знакова и руковања и невидљивог мастила итд., и ко икако може да дешифрује ко је заправо одговоран за шта? Наш став је да је ово тако симптоматично за филозофију која се одвијала у ово време. Касније ћемо видети да је нарочито овај документ имао одлучујућу улогу у Немачкој.
Филозофија описана у овом документу је најсуровија у остваривању револуционарне владе и у средствима коришћеним да се она успостави, у искоришћавању људи (као што је Маркс искористио Бакуњина), крајњем лицемерју, убијању својих непријатеља, ширењу порнографије да би се искварила омладина, проузроковању револуција, најпре преузимању првих владара, потом социјалиста, потом либерала, демократа; преузимању било чега да би се прогурао сопствени став и евентуално стекла моћ. Они причају о контроли штампе, контроли новца итд. Следи навод неколико одломака ради приказивања суштине овог документа:
„Онај ко жели да влада мора да прибегне лукавству и лицемерју.“
„Не смемо стати пред подмићивањем, обманом и издајом, уколико ће нам послужити да достигнемо свој циљ.“ Управо оваква филозофија се може наћи у Талмуду, у ком пише да је све могуће; можеш да обманеш било кога ко није Јевреј, ко је „Гој“, ради својих циљева.
„Циљ оправдава средства. Да бисмо остварили своје планове морамо обратити пажњу не толико на оно што је добро и морално, колико на оно што је неопходно и профитабилно.“
„Према штампи ћемо се односити на следећи начин... Опремићемо је и руководићемо је чврстом уздом; такође ћемо морати да стекнемо контролу над свим другим издавачким кућама....“
„Све вести прима неколико агенција, где се оне прикупљају са свих страна света. Када стекнемо моћ, ове агенције ће припасти нама у потпуности, а ми ћемо објављивати једино оне вести за које дамо дозволу....“
„Нико жељан да нас нападне својим пером неће наћи издавача....“ cxxvii
Занимљиво је напоменути да су, од свих народа на свету, Јевреји најјачи у овој грани, јер је немогуће поменти Јевреје и у најмање критичном тону, а да вам не дође у посету представник Антидефамацијске лиге. Зато су православни издавачи веома опрезни да не кажу нешто о Јеврејима, јер знају да ће неко доћи и почети да их проверава и ако има нечега што им се не допада, почеће да спроводе кампању клеветања и побуњивања јавног мњења и разне ствари против вас. Има људи који причају о „јеврејској опасности“. Наравно, претерују о томе – као Џералд К. Смит, чији је главни нагласак на јеврејској опасности, он је залуђен њоме.
„Наш програм ће проузроковати настанак треће врсте светине за надгледање осталих, из чистог осећања обавезе и из принципа добровољне службе влади. Неће се сматрати нечасним да се буде шпијун; напротив, сматраће се похвалним.“
„Трансформисаћемо универзитете и реконструисаћемо их у складу са нашим плановима. Руководећи кадар на универзитетима и њихови професори ће посебно бити припремани за средства детаљних тајних програма акције....“
„Намеравамо да се представимо као да смо ослободиоци човека радника.... Предлагаћемо му да се придружи редовима наше војске социјалиста, анархиста и комуниста. Ове последње ћемо увек штитити, претварајући се да им помажемо из братских принципа и генералног интереса за човечанство, изазваних нашим социјалистичким масонством.“
„Међу државама које се сматрају водећим, раширили смо ненормалну, прљаву и одвратну литературу.“
„На место постојећих влада поставићемо чудовиште, које ће се звати Администрација над-владе. Њене руке ће бити растегнуте као клешта која досежу далеко, и имаће такву организацију у свом руководству да неће бити могуће да оману у покоравању свих држава.“
„Имаћемо међународну над-владу.“ cxxviii
Ово се односи и на Вајсхаупта, Француску револуцију и идеју интернационализације.
„Уништићемо породични живот Гоја...“
„Такође ћемо им скретати пажњу разним врстама забаве, игара, доколице, страсти, јавних кућа, итд.“
„Хришћански људи, збуњени алкохолом, њихови млади полудели због класика и разних разузданости на које су их наводили наши агенти... наше жене на местима забаве...“
„Масонска организација по целом свету несвесно има улогу маскирања наше сврхе.“
„Већина људи који уђу у тајна друштва су авантуристи, који некако желе да створе свој животни пут и који су неозбиљни. Са таквим људима ће нама бити лако да следимо свој циљ и да их натерамо да покрену нашу машинерију.“ cxxix
Наравно, ово је идеја која стоји иза многих оваквих људи и организација, „ми имамо право тајно друштво и манипулисаћемо свим овим другим људима“.
Комунисти непрестано инфилтрирају анархисте, анархисти социјалисте; социјалисти све друге; и нико више нема поверења; нико не зна ко стоји иза чега.
„Ми у својим службама запошљавамо људе свих мишљења и партија; људе жељне да обнове монархије, социјалисте итд.“
„Много смо се побринули да обезвреднимо свештенство Гоја у очима људи и тиме смо успели да покваримо њихову мисију, која би могла много да нам засмета. Утицај свештенства на људе се смањује свакодневно. Данас слобода религије преовладава свуда, али само је неколико година удаљен тренутак када ће хришћанство да се распадне на делиће.“
„Морамо ишчупати сам концепт Бога из умова хришћана....“
„Морамо уништити сво поштовање вере.“
„Морамо убедити Гоје да ће либерализам да им донесе краљевство разума.“
„Убризгали смо отров либерализма у државне органе....“
„Реорганизоваћемо изборе... за председника, чија је прошлост упрљана неким „панамским скандалом“ или другим сумњивим скривеним послом.“ cxxx
Настављају да причају о свом стварању универзалне новчане кризе, користећи масонска седишта.
„Не смемо обраћати пажњу на бројне жртве које ће морати да се принесу да би се стекао будући напредак.“ сxxxi
Постоје две нове ствари у целокупном плану. Наравно, они приписују све ово јеврејству и моћи; и несумњиво постоје јеврејске групе попут оних које мисле да ће освојити свет. Било како било, две нове идеје међу њима, су:
1) нису атеистични. Верују у једну светску религију.
У У 14-ом протоколу кажу: „Када уђемо у своје краљевство биће непожељно за нас да постоји било која друга религија сем наше о једном богу, са којим је наша судбина привезана нашом позицијом као одабраног народа и кроз кога је наша једна судбина уједињена са судбинама света. Стога морамо почистити све друге облике веровања. Ако се појаве атеисти попут данашњих, неће се мешати са нашим погледима пошто ће то бити само пролазно стање, али ће послужити као упозорење оним генерацијама које ће слушати наше проповеди о религији Мојсија, која је својим стабилним и разрађеним системом допринела да нам се сви људи у свету подреде. Тако ћемо нагласити његову мистичну правичност....“ cxxxii
Наравно, ово је у складу са дубљим револуционарима који су видели да револуција мора постати религијска на крају. Атеизам је само прелаз да се отресу претходни религијски ставови.
„У међувремену, док преваспитавамо омладину новим традиционалним религијама, а након тога нашим, нећемо отворено дизати руку на постојеће цркве, већ ћемо се борити против њих критикама које ће циркулисати да би проузроковале раскол.“ cxxxiii
Други новитет у овом револуционарном предлогу је тај да ће постојати један светски владар.
Трећи протокол гласи овако:
„Све од оног периода смо водили људе од једног до другог разочарања, да би се на крају они и од нас окренули у корист Краља Деспота сионске крви, за кога припремамо свет.“
„Вероватно да је свету свеједно ко је његов врховни владар, било да је он главни католик или Владар сионске крви. Али ми, одабрани народ, смо далеко од равнодушности.“ cxxxiv
Овде видимо да је он већ ривал папи као светски владар.
Десети протокол: „Признавање нашег Владара ће вероватно доћи пре уништавања држава; тренутак овог признања ће доћи када људи потпуно онемоћају због неуређености и неспособности – што ћемо ми уредити – њихових владара, и када узвикну: „Склоните њих и дајте нам једног краља над целом земљом, који ће нас ујединити и отклонити узроке раздора – границе, националности, религије, државне дугове – који ће нам дати мир и тишину, које не можемо наћи под сопственим владарима и представницима.“
„Када краљ Израела стави на своју свету главу круну коју му понуди Европа, постаће патријарх света. Незамењиве жртве, које ће он понудити као последицу њихове адекватности, никада неће достићи број жртава поднетих током дугих векова због маније величине, ривалитета међу владама Гоја.“
„Наш краљ ће бити у сталном јединству са народом, путем својих јавних говора, које ћемо ми тренутачно емитовати по целом свету.“ cxxxv
„Врховни владар, који ће заменити све постојеће владаре“, пише у 23. протоколу, „ће продужавати њихово постојање међу друштвима које смо ми деморалисали, друштвима која су порекла чак и Божији ауторитет, из чијег средишта са свих страна извире ватра анархије, и он ће морати, пре свега, да обузда овај свепрождирући пламен. Стога ћемо ми бити приморани да уништимо та постојећа друштва, иако он треба да их накваси својом крвљу, да би могао да их васкрсне у облику регуларно организоване трупе за свесну борбу са сваком инфекцијом која би могла да прекрије државно тело ранама.“
„Овај изабраник божији је одабран одозго да поруши бесмислене силе покретане инстинктом (не размом, већ дивљаштвом), а не оне хумане. Ове силе сада тријумфују испољавањем разбојништва и свих врста насиља под маском принципа слободе и права. Оне су одбациле све облике друштвеног поретка да уздигну на [разрушени] трон Краља Јевреја; али њихова улога ће бити одиграна оног тренутка када он уђе у своје краљевство. Тада ће бити неопходно да се оне склоне са његовог пута, на коме не сме бити остављен ни чвор ни трн.“
„Тада ће нама бити могуће да људима овог света кажемо: „Захвалите Богу и савијте колена пред оним који испред себе носи печат предодређеног човека, на кога је сам бог ставио своју звезду, да ниједан други не може да нас ослободи од свих горе поменутих сила и зала.““
Све ово је у дубоком слагању са филозофијом Талмуда, са жељом Јевреја за месијом од овог света; и не изненађује да ће тамо постојати нека врста јеврејске организације са овом филозофијом. Филозофија је заправо Марксова: бруталност, искоришћавање свих зарад свог циља, успостављње једне светске власти – све сем чињенице да Маркс није веровао у Бога.
Занимљива ствар са овим документом је та што му је дат историјски [значај?] у двадесетом веку. Један човек који се зове Розенберг, дошавши из Русије у Немачку након револуције, понео је ову књигу са собом и показао је Хитлеру, који је одмах у овоме видео нешто што може да искористи са две тачке гледишта:
1) показавши ово људима, запалио би њихову мржњу према Јеврејима – јер покушавају да успоставе светску монархију; и све проблеме Немачке може да припише њима – новчану кризу, кризни период, незапосленост итд. – и каже да је то тајно друштво које покушава да завлада Немачком, и
2) признао је да је књига веома добро написана, „искористићу то за моју филозофију владања.“ cxxxvi На тај начин је овај документ постао један од врло важних извора Хитлеровог националног социјализма, који је себе поставио на место светског владара Јевреја.
Сада ћемо размотрити три велика покрета у двадесетом веку, која доказују да сви ови филозофи нису прости беспослени мислиоци; они су говорили о стварима које залазе у реалност – три велика тоталитарна система двадесетог века.
Један од њих није нарочито битан за нас, а то је систем Мусолинија, фашисте. Можда се не цени много то што је у младости Мусолини био марксиста; учествовао је у много марксистичких демонстрација; причао је о „диктатури пролетеријата“, доласку комунистичке државе, нестанку државе и био је типично радикалан, попут сваког другог марксистичког демонстранта. Када је добио шансу да стекне моћ, видео је да комбинујући разне друштвене елементе и шаљући једну поруку једном а другу другом, може стећи моћ на сцени која је мало другачија; тако је развио фашизам, што је идеалистичка врста социјализма, чак је придобио и краља на своју страну, склопио конкордат с папом и тиме постао диктатор на основи која није апсолутно комунистичка, али се заснива на истој бруталној диктатури.
Тако, ово није пример немилосрдног комунизма као таквог, него исте врсте човека произведеног комунистичком филозофијом. Чињеница да је био уједињен са такозваним силама десног крила је узгредна. Његов идол је био Лењин, јер је Лењин био тај који је имао моћ и завладао; стога је засновао свој систем на Лењину, односно, практичном систему начина стицања моћи.
Бољшевизам
Други велики покрет, и заправо највећи у двадесетом веку, који тренутно обухвата скоро половину света, је бољшевизам. Марксизам у Русији нас више од свега уверава да су ове идеје од Вајсхаупта па све до Протокола врло реалистичне, да је хришћански свет заиста рушен и да би нешто ново могло да успе. За разлику од свих претходних револуција прошлог века, ова је била успешна током скоро шездесет година. То је немилосрдно искорењивање старог поретка, уништавање цркава, убијање свештеника, до те мере за коју се до тада није знало. У свим претходним револуцијама било је само неких пола милиона људи убијено, можда милион све укупно. Сада долазимо до тога да је, према проценама, неких шездесет милиона људи убијено директно као последица револуције. Тако да, идеја која је изражена у „Злим дусима“ (Достојевског, прим. прев) о убијању сто милиона људи, уопште није недостижна. Комунистички систем је био мало ублажен потребом да се влада људима и стога комунизам у Русији није савршена примена Вајсхауптових или Марксових принципа. Идеја слободне љубави, на пример, је испробавана док није увиђено да није баш практична, и поново су установили брак, чак са неком врстом лажне церемоније. Видели су да кад људи живе као пси на улицама, долази до нереда у друштву; револуција се не може наставити. Зато су брзо почели све да доводе у ред, односно, да изнова представљају идеју брака, иако без икакве идеје о светости, наравно. То је опште познато, као што нам је један дечак који је био у Москви рекао, да можеш наћи девојку јефтинију од шољице кафе. Тамо нема никакве идеје о моралу.
Лењин је био велики обожаватељ Нечајева, најреволуционарнијег човека и није био мотивисан никаквим принципима сем победом комунизма. Његов идеал је био најпре успостављање диктатуре пролетеријата у складу са Марксом.
Према Лењину, његова диктатура је: „Доминација неспутана законом и заснована на насиљу“. cxxxvii Према Лењиновом идеалу, „пре него што се диктатура пролетеријата заврши, цело друштво ће постати једна канцеларија и једна фабрика са једнаким послом и једнаком платом, и неће бити начина да се то избегне. Неће бити прибежишта“. сxxxviii
У комунизму видимо веома насилну револуцију чије се жртве броје у милионима, чак и када нема практичне потребе за тим. Овде треба размотрити један Марксов и Лењинов став, који нам указује на то шта се дешава са човеком који ступи у револуцију.
Насиље револуције и ова љубав према насиљу, паљењу и уништавању – није само у сврху рушења старог поретка. Постоји и друга сврха. Маркс каже: „И за масовну производњу ове комунистичке свести и за успех самог циља, потребна је масовна промена људи; промена која се може десити практичним покретом, револуцијом: ова револуција је неопходна, стога, не само зато што владајућа класа не може бити збачена на неки други начин, већ зато што и класа која збацује може једино путем револуције успети да се очисти од епохалне прљавштине и постане одговарајућа за настало друштво.“ „У револуционарној активности, промена себе се подудара са променом околности.“ cxl
- Бронштајн (Троцки).
Другим речима, људска врста некако мора бити промењена. А ми знамо шта човек постаје у револуцији: постаје звер, потпуно обузета вирусом жеље за крвљу, за уништавањем. Ово је нешто врло застрашујуће; демони су пуштени на слободу и особа постаје демонизована. То је оно што Маркс жели: да човек постане нешто ново, неспособан да воли породицу, државу, да има нормалан морал, да има љубав према Богу, да има све оне нормалне ствари које нормално друштво прихвата као норму понашања. Постојаће неко нов, потпуно уништен, човек од тренутка, неко коме можете рећи: „Иди побиј милионе људи“; и он ће отићи и урадити то без икаквог размишљања. Ово је та врста новог човека кога комунисти хоће да створе.
"Ми треба да претворимо Русију у пустињу, насељену белим црнцима, којима ћемо дати такву тиранију, какву нису сањали ни најстрашнији деспоти Истока" - Бронштајн (Троцки).
Наравно, ово стварање новог човека није само резултат комунистичког деловања. Преовлађивањем радикалних филозофа, атеистичких филозофа, видимо опадање морала, распуштеност филозофије живота на Западу, где нема комуниста да преузму вођство – исто обликовање човека који је немилосрдан, који нема контакта са традицијом, са прошлошћу, са Богом...
Један савремени писац на ову тему, Ерик Кахлер, је рекао нешто интересантно: „Моћан тренд ремећења и онеспособљавања појединца... очигледно представља најразноликију струју модерног живота – економску, технолошку, политичку, научну, образовну, психичку и уметничку – која делује тако надмоћно да смо наведени да је видимо у правој мутацији, трансформацији људске природе“. cxli
Оставићемо ово за следеће предавање, када ћемо размотрити друге људе који су прецизно разрадили питање о томе како ће људска природа бити трансформисана.
Хитлер
Сада ћемо наставити с Хитлером, о коме нећемо много рећи, па ћемо се вратити на заједничке црте нацизма и комунизма.
Целокупан Хитлеров систем националног социјализма, без помињања његове идеалистичке стране – његова љубав према Вагнеру, Божијег сутона, његовог романтизма – речју, његов систем је бољшевички, поново са неколицином компромиса попут Мусолинијевих, које је направио да би стекао контролу над владајућим елементима; међутим, његова филозофија је углавном бољшевизам прилагођен другачијем систему вредности. У бољшевизму се све тумачи у смислу економије и класе; постоји рат класа, нижих против виших. Код Хитлера је иста ствар, само што уместо рата међу класама, он има рат међу расама: Немачка против света. Његов систем је миленијумски и заправо је он сам назвао своје царство Хиљадугодишњи Рајх, царство од хиљаду година директно из Апокалипсе. Такође је узео Лењина за узора, јер је он био прилично немилосрдан, а ни његова филозофија се нимало не разликује. Он је типичан пример уништеног човека, без вере у Бога, без морала, без виших вредности. Он је осећао је дубоку наклоњеност према бољшевизму. Размишљао је о поновном успостављању Римског царства као Наполеон, али је такође као Наполеон схватио да времена нису погодна за то...
б. Јевреји: Протоколи, његови планови. Лењин, његов модел. Осећао наклоност према бољшевизму. Али је рекао: Будућност припада једино снажнијој нацији cxlii
ПОЧИЊЕ ТРАКА
...потпуно успостављање Римског царства може бити веома могуће. Његова веза са Јеврејима је врло интересантна јер је користио јеврејски проблем као жртвеног јарца, као што су бољшевци користили средњу класу, буржује. Сваки пут када нешто крене по злу, криви су буржујски саботери или крупни земљорадници, који су покушавали да збаце владу. Зато убијеш још милион и неко време си сигуран.
Са Хитлером је то имало облик Јевреја и целе романтичарске мистичне филозофије расе међу којима су Немци супериорни, супериорна раса, а други – разрадили су читаву њихову хијерархију – Цигани, Пољаци и тако редом, иду све ниже. Руси су негде на средини и прилично су ниско. Посматрала га је једна особа њему блиска, [Херман] Раушнинг, како је писао тридесетих и раних четрдесетих, побегао је око 1938.
Он је био је обичан мајор у Данцигу, и испрва је мислио да ће Хитлер очувати конзерватизам. Међутим, постао је веома близак с њим, водио с њим многе разговоре, и почео да увиђа да је овај човек луд. И да није био луд, имао је веома, веома јасну филозофију, потпуно до тада непознату. Он је био први који је приступио и почео да говори свету шта овај човек заступа, на основу њихових разговора.
Док је водио један разговор с њим, рекао је: „Зашто те толико узнемиравају Јевреји? Зашто мораш да будеш тако фанатичан по питању Јевреја?“ Он је рекао: „Шта карактерише Јевреје?“ Раушнинг каже: „Па, они мисле да су одабрани народ; имају некакав комплекс месије.“ cxliii Он каже: „Да, управо то. А шта је са Немцима? Ако смо ми водећа раса и ако ћемо да освајамо свет, како можемо допустити постојање другог народа који има идеју да је одабран? Уколико су Јевреји одабрани, Немци не могу бити одабрани. Стога морамо истребити Јевреје, да би Немци могли да заузму њихово место. Ја ћу бити њихов месија“, односно месија Немаца. На једном месту је чак рекао „ако тако желиш, ја ћу бити антихрист. За мене је све то исто“. cxliv
Хитлер је имао идеју, сам је био врло нерелигиозан, није имао ни Бога нити ишта слично, али је, као и Наполеон, био веома заинтересован за религијско питање. Рекао је: „Након што освојим свет, даћу свој највећи допринос човечанству. Решићу проблем религије“. cxlv
Није рекао како ће тачно то да уради. Рекао је да ће учинити да буде уздизан на свим високим местима, високим планинама по читавом свету, на телескопима и испод телескопа ће бити угравирано „Непознати Бог“. Наравно, да је освојио свет не би лако могао да одоли искушењу да помисли да је бог. Међутим, чињеница да је имао идеју решавања религијског питања, попут Наполеона, га ставља у групу претеча антихриста.
Мрзео је Западне демократије. Иначе, укинуо је сва тајна друштва. За њега је све била јеврејско-масонска завера. Масонима није било дозвољено да постоје, подразумева се, из истог разлога из ког су комунисти уништили сва тајна друштва и из ког је Наполеон уништио сва тајна друштва: зато што оном моћном не требају никаква тајна друштва. Она једино проузрокују, сам је то знао, пошто је прошао кроз разна тајна друштва, изазивање нереда.
Подразумева се да се борио против бољшевизма јер је схватио - ми смо ти који се боре за превласт над светом. Један од нас мора да га освоји. Када је дошло до последњих дана у Берлину, има његових белешки сачуваних из његових последњих дана. Видео је да ће изгубити. Није могао да поднесе мисао да су га Британци и Американци поразили, јер их је сматрао феминистима, слабима, уназађенима, застарелима. Тако је и рекао, као врсту свог последњег тестамента: „Будућност припада једино јачој Источној нацији“. cxlvi Као да је предао своје наслеђе бољшевизму, које показује да је у њему препознао исту моћ која је њега довела до моћи: почетну револуцију која ће освојити свет и уништити прошлост.
Хитлер је рекао, када је још увек стицао моћ и имао мисао о светском царству: „Можда ћемо бити уништени, али ако и будемо, повући ћемо свет са собом, свет у пламену“. cxlvii Ту видимо исти импулс као иза Париске комуне, која је хтела да уништи Париз. Последњих година рата, када је очигледно Немачка била окупирана са свих страна, а 14-огодишњи дечаци послани у борбу, крај је очигледно био близу. Немци су се борили до последњег момента.
Иначе, не смемо да мислимо да је Хитлеров Рајх требало да се упореди са бољшевицима, јер је у многим погледима Хитлер био много хуманији. Било је могуће разговарати са СС, са Гестапом. Било је могуће одговорити их од тога да вас пошаљу у логор. Могла се очекивати, до неке мере, нека правда од њих. Свако ко је живео под Хитлером и комунистима, рећи ће вам да није било избора. Увек су се враћали у Немачку сваки пут кад су се мењали фронтови. Познајемо много људи који су били у Немачкој током тог периода. Они кажу да је, наравно, то било лудо место, а Хитлер је био веома чудан. Ипак, нека врста нормалног живота је још увек била могућа; док је под бољшевицима тоталитаризам био потпуно апсолутистички.
У том смислу је Хитлер мања имитација бољшевика; још увек је био прилично у компромису са прошлошћу. Међутим, последњих година рата, његов министар пропаганде, Гебелс, је рекао на радију нешто што звучи врло марксистички, док су бомбе падале свуда около: „Терор бомбардовања не штеди боравишта ни богатих ни сиромашних; пред радним надлештвом потпуног рата, морале су да се сруше све последње границе међу класама... Заједно са споменицима културе, руше се и последње препреке за испуњење нашег задатка револуције. Сада када је све у рушевинама, приморани смо да изнова изградимо Европу. У прошлости су нас приватна власништва везивала буржујским стегама. Сада уместо да бомбе побију све Европљане, само су смрвиле зидове затвора који су их држали заробљенима... У покушају да уништи европску будућност, непријатељ је само успео у уништавању прошлости; тиме је све старо и изношено нестало.“ cxlviii
Тако је циљ нацизма, улога нацизма у историји света, био да уништи прошлост. Бољшевици, који су радили исту ствар у Русији, након тријумфа, имали су за циљ да пођу светом и униште прошлост. Чак су били и организовани као током последњих дана у Немачкој, у неку врсту вучјих чопора младих, који су ишли наоколо и уништавали зграде, односно, Немци су уништавали сопствене зграде да непријатељи не би имали ништа, да прошла цивилизација не би имала никакве остатке.
Сада се питамо шта је иза свега овога. Ако је ово нека врста универзалног уништења, ако је стара религија, стара уметност, култура, цивилизација требало да се уништи и да се униште саме зграде прошлости, која је идеја револуције о будућности? Видимо да постоји нека идеја о промени човека.
Погледаћемо два кратка цитата Ничеа, о коме ћемо расправити у следећем предавању, као о једном од главних пророка овог новог доба. Он помиње две ствари, јако занимљиве са ове тачке гледишта. Прво, он у својој књизи, „Воља за моћ“, каже: „Под одређеним околностима, појава екстремиста песимизма и правог нихилизма могу бити знак оштрог и најекстремнијег процеса развоја и прелаза људског рода у потпуно нове услoве постојања. Ово је оно што сам ја схватио.“ cxlix
Опет, када прича о свом концепту превредновања свих вредности, он каже: „Овом формулом против-покрет добија израз, и у односу на принцип и у односу на мисију; покрет који ће у некој далекој будућности сменити овај савршени нихилизам; који, било како било, посматра (нихилизам) као неопходан корак, и логички и психолошки, ка сопственом доласку, и који засигурно не може доћи, сем преко и из њега.“ cl
Имамо и врло занимљив Лењинов цитат. Представљајући свој идеал једне фабрике целог света, од које нико не може да побегне, он каже: „Али дисциплина ове 'фабрике', коју ће пролетеријат проширити на цело друштво након пораза капиталиста и збацивања експлоататора, је свакако наш идеал, наш крајњи циљ. Само је основа потребна за радикално чишћење друштва од свих ружноћа и гадости капиталистичке експлоатације, да би се напредовало.“ cli
Сам Лењин је, због свих својих аргумената против анархиста, коначно био присиљен да призна да је крајњи циљ комунизма идентичан крајњем циљу Бакуњина и анархиста: нека врста апсолутне анархије.
У следећем предавању ћемо размотрити о томе шта би ово могло да значи. То има пресудно значење у теологији револуције. Завршићемо кратким цитатом песника нашег века, В.Б. Јејтса, ирског песника поприлично умешаног у окултизам, који је основао своје седиште окултизма, саосећао је са Хитлером једно време, јер је изгледало да је уобличио неки нови принцип окултизма. У ствари, сам Хитлер је себе прогласио за првог диктатора Новог доба магије.
Јејтс је писао: „Драге птице грабљивице, припремите се за рат... Волите рат због његовог ужаса, да би веровање могло да се промени, да се обнови цивилизација... Веровање потиче од шока... Веровање се непрестано обнавља у кушању смрти.“ clii
У следећем предавању ћемо расправити о овој идеји, чије значење ни сами револуционари не схватају од свег овог уништавања. Све што они знају јесте то да желе да уништавају. Сви прошли стандарди су нестали. Нема више ничега да их задржи. Њихове страсти излазе ван. И они само уништавају, убијају – са нечим најужасавајућим. У ствари, никада нисмо имали тако крвав век као што је наш, када се наставила ова потпуно неразумна бруталност.
Солжењицинова књига, „Архипелаг Гулаг“, је заправо обавезно штиво за оне који желе да разумеју значење револуције, о томе како је могуће да људи који причају о либералности, слободи и братству могу да успоставе најстрашнију тиранију у историји људске врсте, не искључујући ту ни оне античке, Источне деспотије, ни Асираца, ни Египћана, нити било ког другог, најстрашнији деспотизам који је свет икада видео, најкрвавији режим људи који верују у слободу, либералност и братство, и како је то прилично постигнуто с намером да би се омаловажио и уништио човек.
Људи који подижу револуције обично не виде ово - шта је изнад свега тога. Али сви осећају да радећи то уништавају целокупну тежину цивилизације, религије, традиције. Када једном буду уништени, ми ћемо видети колико је времена за то било потребно, од периода када је почела Француска револуција. Све ове револуције су неуспешне, очигледно, јер је остао превелики терет из прошлости, превише је традиције остало, превише културе и цивилизације још увек има. Постоји само оно што су они уништили, и чак су од човека створили неку врсту новог створења, неку врсту особе која је навикнута на насиље.
На Западу видимо, ако погледате, децу како гледају телевизију. Она свакога дана гледају људе који бивају убијени. Она огуглају на насиље, на крвопролиће. Иста ствар се дешава и у слободном свету, да би људи постали неосетљиви на крвопролиће, на насиље – прилично неосетљиви. Једном када настане таква особа, доћи ће до новог религијског открића. Чак и В.Б. Јејтс каже да је све то позитивно. Треба да волимо цео овај процес револуције и рата и уништења, јер то значи да је почела да се рађа нова револуција. Сада ћемо морати да погледамо следеће предавање... Ова нова религија, сва прожета идејом анархије, представља крај револуције, коју је неколико проницљивих људи прозрело и говорило о њој.
- Наставиће се -
Превод и уређивање: Православна породица, фебруар 2017.
