Данас Света Црква Православна прославља свог великог светилника, победника над папистичком свејереси, светог Марка Ефеског. Пажњи читалаца нудимо његову окружну посланицу против грко-латинских унијата и одлука Флорентинског сабора...
1. Окружна посланица светог Марка Ефеског против грко-латина и одлука Флорентинског сабора.
За своју примарну обавезу свети Марко Ефески сматрао је да свима православнима упути своју окружну посланицу у којој упозорава вернике од лукавстава од стране унијата (грко-латина) и позива их да чврсто држе Православну веру и ни у ком случају да не ступају у општење са одступницима од Православља.
Судећи по садржају посланице, није могуће прецизно одредити када је написана. Сматрамо да је ова посланица морала бити упућена свим православним хришћанима још пре времена прогонства светог Марка на острво Лимнос. Под један, она је својим садржајем тесно повезана са осталим догматским делима светог Марка – „Исповедањем вере“ које је свети Марко написао још з време Флорентинског сабора и које је морало да постане наслеђе верника несумњиво пре периода утамничења светог Марка. Вео ма је могуће да је свети Марко послао своју окружну посланицу одмах након што је сазнао о објављивању уније у Константинопољу од стране новоизабраног патријарха Митрофана, а ово се догодило у јуну или јулу 1440. године, док је свети Марко већ био у Ефесу. Промулгација или свечано објављивање уније у Константинопољу несумњиво је изазвала неопходност за истовремено супротстављање, заправо да се као одговор на Окружну посланицу новог патријарха која је обавештавала о склапању уније са Римом, упути своја Окружна посланица у којој ће се показати истинито лице уније и верници упозорити на лукавства унијата. Знамо да свети Марко није губио време када је требало подићи глас за Православну веру, о чему сведоче многи његови трактати које смо раније наводили и који су се појављивали одмах када је за то постојала потреба. На крају, императоров гнев на Марка Ефеског и наређење властима да га ухапсе, као и двогодишње утамничење (или прогонство) на острву Лимносу могу се објаснити управо незадовољством императора због његове активне и опасне борбе против одлука Флорентинског сабора. Ова борба, пак, није могла другачије да се изрази, осим у облику ширења посланица светог Марка у којима је свети Отац позивао све вернике да не прихватају унију. У коликој су мери оваква дела светог Марка била опасна за унију може се видети из чињенице да је одмах као одговор на Окружну посланицу светог Марка уследило „оповргавање“ (геfutatio) његове посланице од стране протосинђела Григорија Маме, о којем смо већ више пута говорили и чијем перу припада слично „оповргавање“ „Исповедања вере“ светог Марка Ефеског. Оба оповргавања објавио је Ј. Хергенрајтер у сто шездесетом тому грчке серије Мињове Патрологије. Нема сумње да постоји унутрашња повезаност између „Исповедања вере“, „Изложења историје Флорентинског сабора и његовог учешћа на њему“ и „Окружне посланице“ светог Марка, које и треба датирати у исти временски период, ставивши „Исповедање вере“, наравно, пре осталих, али све заједно треба их датирати у период пре утамничења светог Марка на Лимносу.
Осим тога, у Окружној посланици налазимо мишљење које је изражено скоро истим речима и које је пропраћено истим поређењима о недопустивости компромиса у вери као и у посланици светог Марка Георгију Схоларију које је била написана у Ефесу, како се то показује из наслова посланице Георгија Схоларија Светом Марку.
Дакле, на основу свега што је речено, сматрамо да је Окружна посланица светог Марка Ефеског била написана у јулу 1440. године.
Без обзира што припада прошлости и што се односи на прошле догађаје, ова Окружна посланица светог Марка ипак није изгубила свој значај, с обзиром на то да нам са кристалном јасношћу осликава опасност од уније која је склопљена на основу компромиса у догматима и принципима Цркве.
Ово дело светог Марка сачувано је у низу рукописа: Parisinus 1218, fot 498-502, Parisin. 1286, fot 184-190, Ambros. 899, fot 143-148, Monacens. 145, fot 195, Monacens. 256, fot 281-287, Paris. 1191, fot 29, Paris. 1295, fot 156-159, Parisin. 1327, fot 244, Parisin. Suppl. graec. 619, fot 95.
Оно се такође налази и у сто шездесетом тому грчке серије Мињове Патрологије, као и у још неколико издања. Објављено је и од стране Аврама Норова.[1]
Монсињор Луис Пти, из чијем издања узимамо предложак за наш превод, наводи Окружну посланицу светог Марка на основу првог рукописа који смо навели, у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 460-464.
СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА КОЈИ СУ НА КОНТИНЕНТУ И НА ОСТРВИМА – МАРКО, ЕПИСКОП ЕФЕСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ – РАДУЈТЕ СЕ У ХРИСТУ!
1. Они који су нас заробили злим ропством, који су хтели да нас одведу у Вавилон латинских догмата и обреда, наравно, нису успели да ово до краја испуне, одмах схвативши да је то мало вероватно, па чак и немогуће. Међутим, зауставивши се на некаквој средини, како сами ови, тако и они који су њима следовали, нису остали ни оно што су били, нити су постали нешто друго. Јер напустивши Јерусалим који је, заиста, био попут „крајеугаоног Камена“[2] и Гору Сион, утврђену и непоколебиву веру, али, са друге стране, будући не у стању и не желећи да постану и да се назови Вавилонцима, они су себе, и то с правом, назвали „грколатинима“, а у народу их називају „латинствујућима“. Дакле, ови недоследни људи који попут митских кентаура заједно са Латинима исповедају да Дух Свети исходи од Сина и да је Син Узрочник Његовог битовања (јер ове речи су садржане у њиховој Саборској Одлуци (Акту) уније), а заједно са нама исповедају да Он исходи од Оца. Они заједно са њима кажу да је додатак у Символу вере унет законито и благословено, а заједно са нама не дозвољавају да се он изговара (у Символу вере). Међутим, ко би одбацивао оно што је законито и благословено?! Они заједно са њима кажу да је бесквасни хлеб Тело Христово, а заједно са нама се не усуђују да га прихвате. Зар ово није довољно да се покаже њихов дух и да се нису удружили са Латинима у трагању за Истином коју су; имајући је у својим рукама, издали, него из жеље да се обогате и не да склопе истиниту, него лажну унију.
2. Међутим, треба размотрити на који начин су се они ујединили са њима: јер све оно што се уједињује са нечим другим, уједињује се посредством нечег средњег међу њима. Дакле, они су замислили да се уједине са њима преко схватања у вези са Светим Духом, изражавајући заједно са њима мишљење да Он има битовање и од Оца. Али све остало код њих је различито и ничег код њих нема ни средњег ни заједничког и, као и раније, изговарају се два међусобно различита Символа вере, као што је било и пре овога. Служе се две различите и међусобно несагласне Литургије: једна на квасном, а друга на бесквасном хлебу. Различита су и крштења: једно се врши трократним погружавањем, а друго обливањем главе, за једно је потребно миро, а за друго није. И сви обреди су у свему различити и нису међусобно сагласни, а такође и постови и црквени пореци и све остало. Какво је то јединство када нема његовог очигледног и јасног показатеља?! И на који начин су се они с њима ујединили, желећи и своје да сачувају (јер у овоме су били једнодушни) и да истовремено не следују предању Отаца?
3. Међутим, какав је њихов „мудар“ суд? „Никада“, кажу они, „Грчка Црква није говорила једноставно да Свети Дух исходи од Оца, с обзиром на то да она не искључује учешће Сина у исхођењу Светог Духа“. Зато и раније и сада ми представљамо једно, кажу они. Авај, какво безумље! Авај, каква заслепљеност! Ако је Грчка Црква, примивши од Самог Христа и свештених Апостола и од светих Отаца на Саборима, говорила да Дух исходи од Оца, али никада није говорила (јер ни од кога није то примила) да Дух Свети исходи од Сина, што би то могло да означава, ако не да је она потврђивала да Свети Дух исходи само од Оца. Јер ако не исходи од Сина, очигледно је да исходи само од Оца. А знаш шта се говори и у вези са Рођењем? „Од Оца“, каже се, „рођеног пре свих векова“. Зар неко овде додаје речи „само од Оца“? Међутим, ништа се друго не додаје, управо како то и ми схватамо, и, ако постоји потреба, изражавамо: јер научени смо да се Син не рађа ни од кога другог, осим од Оца. Због тога и Јован Дамаскин у име читаве Цркве и свих хришћана каже овако: „Ми не кажемо да је Дух Свети од Сина“.[3] А ако не кажемо да је Свети Дух такође и од Сина, очигледно је да тиме тврдимо да је Дух само од Оца. Због тога нешто даље он каже следеће: „Сина не називамо Узрочником“[4], а у следећој глави овако: „Једини Узрочник је Oтaц“.[5]
4. Шта још треба рећи? „Никада“, кажу они, „нисмо Латине сматрали јеретицима, него само шизматицима“. Међутим, ово су они преузели управо од њих самих (тј. од Латина), јер ови, немајући за шта да нас оптуже у нашем догматском учењу (ή δόξα) називају нас шизматицима због тога смо одбили да им се покоримо, што је, према њиховом мишљењу, обавезно. Међутим, нека буде размотрено следеће: да ли ће бити правично да и ми укажемо њима љубазност и да их ни за шта не оптужимо у вези са вером? Узрок раскола су они пружили, отворено уневши додатак (Filioque) који су до тада изговарали тајно. Ми смо се, пак, од њих први одвојили, боље рећи, изопштили смо их и одсекли од заједничког Тела Цркве. Због чега, реци ми? Да ли због тога што они имају исправну веру или што су православно унели додатак у Символ вере? Али ко би ово могао да каже, осим онај чије је разматрање веома сумњиво. Ми смо се одвојили од њих због њиховог апсурдног и безбожног размишљања и што су неочекивано унели додатак. Дакле, ми смо се окренули од њих као од јеретика и због тога смо се дистанцирали. Шта је још потребно учинити? Побожни закони кажу овако: „Јеретик је и подлеже законима против јеретика онај ко и у малом скреће од Православне вере“.[6] Ако Латини ни у чему нису одступили од Православне вере, онда их, по свој прилици, узалуд одбацујемо. Међутим, ако су у потпуности одступили, и то у односу на теологију о Светом Духу на Кога хула представља једну од највећих опасности, јасно је да су јеретици и да их одбацујемо као јеретике. Због чега помазујемо светим миром оне које од њих долазе к нама? Није ли јасно да то чинимо због тога што су јеретици? Јер седми канон Другог васељенског сабора каже следеће: „Оне који приступају Православљу и уделу спасаваних од јеретика примамо према следећем чину и обичају. Аријанце, македонијане, саватијане, новацијане, који себе називају чистима и најбољима, четрдесетодневнике или тетрадите и аполинаријевце, када дају писмену заклетву прокуну сваку јерес која не исповеда онако како исповеда Света Божија Католичанска и Апостолска Црква, примамо запечаћујући их, тј. помазујући светим миром најпре чело, затим очи, нос, уста и уши, и запечаћујући их говоримо овако: печат дара Духа Светога“. Видиш ли коме прибројавамо оне који нам долазе од Латина? Ако су, пак, сви они (који су поменути у канону) јеретици, јасно је да су и ови (тј. Латини) јеретици. А шта мудри патријарх Антиохијски Теодор Валсамон пише о овоме у одговору Марку, Свјатјејшем патријарху Александријском? „Заробљени Латини и други, који долазе у наше Католичанске цркве, траже да се причесте Божанственим Светињама. Желимо да знамо да ли је ово дозвољено? (Одговор:) „Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа“.[7] С обзиром на то да је пре много година чувени удео Западне Цркве, заправо Римски престо, био одвојен од заједнице са остала четири Свјатјејша патријарха, одвојивши се обичајима и догматима који су страни Католичанској Цркви и православнима (управо из овог разлога папа није био удостојен заједничког помињања имена патријараха на Божанствених свештенодејствима), Латине не треба освећивати Божанственим и пречистим Даровима који се дају из руке свештеника, ако он (Латин) најпре не одлучи да се удаљи од латинских догмата и обичаја и буде оглашен и прибројан православнима“.[8] Да ли си чуо да су они застранили не само у обичајима, него и у догматима који су страни православнима (а оно што је страно православнима, наравно, представља јеретичко учење) и да, према канонима, морају бити оглашени и присаједињени Православљу? А ако их треба огласити, јасно је да их треба и помазати миром. Због чега су се они одједном учинили нама православнима, они који су током толико дугог временског периода и по мишљењу тако великих Отаца и Учитеља сматрани јеретицима? Ко их је тако лако „учинио“ православнима? Злато ће и твоју жеђ привући, ако пожелиш да признаш истину. Боље је рећи да ништа није њих учинило православнима, него је тебе учинило попут њих и одвукло те у удео јеретика.
5. „Међутим, ако бисмо смислили“, кажу они, „некакву средину (компромис) међу догматима, захваљујући томе и са њима (Латинима) бисмо се сјединили и наш посао дивно бисмо завршили, не у ком случају не приморани да кажемо било шта осим онога што одговара обичају и што је предато од стране Отаца“ Управо је ово многе од старих времена обмањивало и уверило да следују онима који су их одвели на стрму падину безбожности. Поверовавши да постоји некаква средина између два учења која може да помири одређене противречности, они су се изложили опасности. Међутим, иако је можда могуће наћи известан прелазни суд између два мишљења које бих у подједнакој мери изражавало, ипак за супротстављена мишљења о одређеном проблему немогуће је пронаћи средишњи суд. Ако ово није тачно, онда постоји некаква средина између правде и неправде, између тврдње и негирања. Али, наравно, ово није тачно: јер у одређеном случају може доћи само до потврђивања или негирања. Дакле, ако је истинит латински догмат да Дух Свети исходи и од Сина, тада је неистинит наш догмат који каже да Дух Свети исходи само од Оца (а управо је ово и био разлог нашег одвајања од њих). Ако је, пак, истинит наш догмат, нема сумње да је лажан њихов. Каква се средина може наћи између ова два суда? Не може се наћи никаква средина, осим некаквог мишљења које одговара и једном и другом суду, попут чизме (ό κόθορνος) која одговара обема ногама. Дакле, да ли ће нас она ујединити? И шта ћемо чинити када се будемо међусобно строго испитивали ради упоређивања мишљења и судова (сваке стране)? Или ћемо можда и једне и друге, који су међусобно различитог мишљења, истовремено назвати православнима? Наравно, ја овако не мислим, ово је плод твог мишљења које све меша и лако стварима мења имена. Да ли желиш да се поучиш од Григорија Богослова који сам о средини пише следеће: „То је лик који је видљив на све стране за све који пролазе поред њега, чизма која одговара обема ногама, њихање на сваком ветру, онај који своја права заснива на новонаписаном лукавству и на клеветама против истине, јер речи „одговарајући је, по Светом Писму“[9] формално су православне, али су пред стављале мамац који прекрива удицу безбожности“.[10] Дакле, ово је он у своје време писао о измишљању „средине“ (компромиса). А самом сабору који ју је измислио он каже још и овако: „Да ли је то Халански стуб који је у своје време разделио језике (о, да је разделио и њихове језике, јер њихова сагласност је на зло), да ли је то Кајафин скуп на којем се осуђује Христос, или како другачије назвати овај сабор који је све извитоперио и довео до забуне? Он је разорио старо и побожно исповедање Тројице, подривши и као оруђем за ломљење стена потресавши Једносуштност, а истовремено отворивши врата безбожности кроз средину онога што је написано и казано овако: „Мудри су да зло чине, а добро чинити не умеју“[11]. Ово нам је довољно о средини, јер он је у довољној мери показао да за средину нема места и да је тражење нечег оваквог безбожно и страно Цркви.
6. Али, неко ће рећи, како да се односимо према оним умереним грколатинима који, придржавајући се средине, неке од латинских обреда и догмата отворено одобравају, друге, иако одобравају, сами не би прихватили, а треће у потпуности одбацују? Од њих треба бежати као што се бежи од змије, као што се бежи од самих оних (тј. Латина) или можда од много горих од њих, као што се бежи од оних који Христа продају и купују. Јер, како каже апостол, они су „који мисле да је побожност извор добитка“[12], за које он додаје и следеће, говорећи овако: „Бежи од тога“[13]. Јер они не прилазе њима (тј. Латинима) да би се научили (нечему од њих), него да би нешто добили. „Јер какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником?“[14] Заједно са Дамаскином и свим Оцима ми не кажемо да Дух исходи од Сина[15], а они заједно са Латинима кажу да Свети Дух исходи и од Сина. Ми заједно са Божанственим Дионисијем исповедамо да је Отац једини Извор натприродног Божанства[16], а они заједно са Латинима говоре да је и Син извор Светог Духа, очигледно тиме искључујући Духа из Божанства. Ми заједно са Григоријем Богословом разликујемо Оца од Сина појмом својства да је Отац Узрочник[17], а они их заједно са Латинима спајају у једно појмом својства да буду Узрочници. Ми заједно са преподобним Максимом и Римљанима оног времена и Западним Оцима „не правимо од Сина Узрок Духа“,[18] а они, у Саборској одлуци (Акту уније)[19] исповедају Сина „на грчком језику Узроком, а на латинском Начелом“ Светог Духа. Ми заједно са философом и мучеником Јустином тврдимо да „као што је Син од Оца, тако је и Дух од Оца“,[20] а они заједно са Латинима кажу да Син произилази од Оца непосредно, а Свети Дух посредно. Ми заједно са Дамаскином и свим Оцима исповедамо да нам није познато у чему се састоји разлика између рађања и исхођења[21], а они заједно са Томом (Аквинским) и Латинима кажу да се разлика састоји у томе што се рађање догађа непосредно, а исхођење посредно. Ми тврдимо, у складу са Оцима, да су воља и енергија нестворене и Божанске природе нестворени, а они заједно са Латинима и Томом кажу да је воља идентична са природом, а да је Божанска енергија створена, било да се она назива Божанством или Божанственом и нествореном Светлошћу или Духом Светим или нечим другим сличним. Управо на овакав начин ова ниска створења „поштују“ створено Божанство и створену Божанску Светлост и створеног Духа Светог. Ми кажемо да ни свети још не примају Царство у неизрецива добра која су им припремљена, нити да су грешници још послати у пакао, него да и једни и други очекују свој удео који ће примити у будућем веку после Васкрсења и Суда. Они, пак, заједно са Латинима желе да одмах након смрти приме према својим заслугама, а прелазнима, тј. онима који су се упокојили у покајању они дарују чистилиштни огањ који су измислили (и који није идентичан са огњем пакленим), да би се, како они кажу, очистивши им душе после смрти, и они заједно са праведницима наслађивали у Царству (Божијем). Ово је садржано и у њиховој Саборској Одлуци (Акту уније). Послушни апостолима који нам дају заповести, ми се одричемо јудејског бесквасног хлеба, а они, у истом овом Акту уније, објављују да оно што свештенодејствују Латини представља Тело Христово. Ми кажемо да се додатак у Символу вере појавио незаконито и у супротности са Оцима, а они тврде да је он законит и благословен. У толикој мери они не знају да буду сагласни са Истином и са самим собом! За нас је папа један од патријараха, и то када би био православан, а они га са великим значајем представљају као Христовог Викара, Оца и Учитеља свих хришћана. Нека они буду срећнији од Оца, уосталом, нека буду попут њега: јер ни он није у великом благостању, имајући антипапу који му причињава велике непријатности. Они нису расположени да подражавају Оцу и Учитељу.
7. Дакле, браћо, бежите од њих и од заједнице са њима, јер они су „лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И то није никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим“[22]. На још једном месту исти апостол о њима каже следеће: „Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него свом трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих. Али тврдо стоји темељ Божији, имајући овај печат“[23]. А на другом месту он каже овако: „Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних“[24], а затим, на следећем месту још и ово: „Али ако вам и ми или анђео са неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“[25] Видите ли пророчке речи, да „ако и анђео са неба проповеда другачије“, како нико као своје оправдање не би наводио нарочито висок положај. И љубљени Ученик каже следеће: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“[26]. Дакле, с обзиром на чињеницу да вам је ово било заповеђено од стране самих Светих Апостола, стојте, чврсто се држите предања које сте примили, како писаних, тако и усмених, да не бисте остали без своје чврстине ако будете нападнути заблудама безаконика. А Бог је свемогућ, нека учини да и они познају своју заблуду и нека нас, ослободивши нас од њих као од лошег кукоља, сакупи у Своју житницу као чисту и угодну пшеницу, у Христу Исусу Господу нашем Коме приличи свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Свесветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“
НАПОМЕНЕ:
- А. Норовь, цит. дела, стр. 22-42.
- Пc. 28, 16; 1. Пт. 2, 6.
- Joann. Damasc. PG 1. 94, c. 832.
- Ibid.
- Ibid. col. 849b.
- Nomocanonis tit. XII, C. 2. Pitta, Juris ecclesiastici Graecorum, t. II, p. 600.
- Mт. 12, 30; Лк. 11,23.
- Theodori Valsamonis Responsa ad interrodationes Mansi n. 15, PG t. 138, col. 968.
- Cир. 5,11.
- Gregor. Naz. Orat. in S. Athanasium. pa t. 35, col. 1108.
- Jep. 4, 22. Ibid. col. 1105.
- 1. Тим. 6, 5
- 1. Тим. 6, 11
- 2. Кор. 6, 14.
- Joann. Damasc. PG t. 36, c. 252.
- Dyonis. PG t. 3, c. 641.
- PG t. 36, c. 252.
- PG t.91,col. 136.
- Овде се сусрећемо са непреводивим обртом речи. Свети Марко не назива Акт уније речју „ο ορός“, него речју „ο ορός“, што означава „реп“, на основу чега он гради своју шалу, говорећи овако: „Јер оваквим именом треба назвати њихов „ο ορός“, јер они су га и саставили тако што су подвили репове“.
- Just. Mart. pa t. 6, col. 1224.
- PG t. 94, col. 824.
- 2. Кор. 11, 13-15.
- Рим. 16, 18 и 2. Тим. 2, 19.
- Флп. 3, 2.
- Гал. 1, 8.
- 2. Јн. 1, 10-11.
