"ГЛЕДАЈТЕ ДА СЕ НЕ УПЛАШИТЕ" - ПЕТ ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА

МИТРОПОЛИТ ПЕТРОГРАДСКИ ЈОВАН (СНИЧЕВ)

maxresdefault Ово је запис предавања митрополита Петроградског и Ладожског Јована (Сничева), које је он одржао у сали Петроградске духовне академије и богословије током свог последњег сусрета са епархијским свештенством, студентима и предавачима Петроградских духовних школа, 6/19. октобра 1995.године т.ј. тринаест дана пре своје блажене кончине. Зато се ово предавање може са правом сматрати духовним завештањем митрополита Јована...

У свом предавању, он је иступио са разобличавањем екуменистичког покрета, разобличио је пет видова лажи екуменизма и доказао лаж јеретичког учења екуменизма са богословске тачке гледишта, као и неприхватљивост екуменизма за Православну цркву.

Предавање је такође објављено у књизи: Митрополит Јован Сничев „Руска симфонија. Нацрти руске историософије“, издавач „Царско дело“, Санкт Петербург 2015. год, стр. 503-512, овде се навод се по издању из 2010. године.

Ово је запис предавања митрополита Петроградског и Ладожског Јована (Сничева), које је он одржао у сали Петроградске духовне академије и богословије током свог последњег сусрета са епархијским свештенством, студентима и предавачима Петроградских духовних школа, 6/19. октобра 1995.године т.ј. тринаест дана пре своје блажене кончине. Зато се ово предавање може са правом сматрати духовним завештањем митрополита Јована...

snichev globalizm ekumenizm У таквим условима је неопходност обраћања најбогатијем опиту, који је руски народ примио од својих великих предака, неоспорна и очевидна. Одговорни грађанин, који размишља о проблемима државног устројства савремене Русије, не може да заобиђе природне особине руског бића, које су се више пута пројавиле на хиљадугодишњем пространству руске историје. И најпре, мора се признати чињеница да се руска државност увек изграђивала и делала као хришћанска државност, која је у православном учењу црпла идеале и смисао свог постојања.

Катастрофичност руске историје је опште позната. Не једном и не двапут се чинило да су смутње и метежи, агресије и ратови уништавали нашу државу. Али ипак, милошћу Божијом, Русија се сваки пут обнављала јер су духовни механизми самозаштите хришћанске државности – механизми саборности, без обзира на све, обезбеђивали „регенерацију“ растрзане Русије, очување свенародног, општенационалног јединства, јединственог погледа на свет друштва и његовог морално-религиозног здравља.

Данас су чак и верујући људи, не говорим овде о политичарима и администраторима, у својој већини, изгубили поимање саборности као свеукупности конкретних практичних механизама, који су способни да исцеле раздор и превазиђу кризу. Савремена свест саборност смешта на „почасно“ место, негде између плуга и лучи, у најбољем случају сматрајући саборност за архаичну форму „стихијског колективизма“ или „примитивне демократије“.

Ја сам већ писао да се саборно начело пројављује у руској историји, пре свега као религиозна и политичка метода за очување и препород духовног заједништва народа. Смисао тог заједништва је у служењу вечној истини, оној Истини, која је за себе рекла у Јеванђељу: „Ја сам пут и истина и живот“ (Ин. 14, 6). Ту је смисао живота у служењу и пожртвованости, која има конкретан циљ – да се по својим силама приближи Богу и да оваплоти у себи моралне идеале хришћанства.

Управо на таквој идеолошкој основи, хиљаду година је расла и јачала руска држава. Управо је она из века у век одухотворавала руску државност. Управо њу ми треба да обновимо данас, ако желимо да превазиђемо свеопште расуло.

“Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде“ (Мт. 24, 6) - учио је Христос некада своје ученике, упозоравајући будуће човечанство на невоље и смутње, које га очекују на „крају времена“. У току две хиљаде година хришћанске ере, процес апостасије је непрестано напредовао. Данас се чини да је он близу победе – у безбожном (чак и отворено богоборном) свету, остала су само мала острвца искрене и дубоке побожности, па и она су све више на јаросном удару тамних стихија, које дивљају међу народима, који су остали без вере.

Не чуди да је управо саборност једна од првих мета сатанских сила, главни објекат напада богобораца и христомрзаца. Покушаји да се изопачи саборно начело људског постојања нису се прекидали у току целе светске историје. Па ипак, ти покушаји су нарочито у нашем веку постали изразито упорни и опасни, префињени и прецизни – пошто је рушење православне руске државности уклонило главну преграду на путу светске апостасије, оступања од истина вере.

У складу са двема главним ослонцима, главним усмерењима саборног јединства – религиозним и светским, црквеним и земним, општеграђанским – формирале су се и рушилачке технологије богобораца, који су тежили да униште то јединство. Свети оци су више пута говорили да је ђаво – „Божији мајмун“. Будући да није у стању да створи ништа самостално, сатана само „опонаша“ божанствени поредак ствари, празитирајући на благодатним енергијама, извраћајући их, трудећи се да сазда свој „паралелни“ свет, потчињен законима таме и злобе.

У таквом свету постоји и његов „аналог“ саборности – ђаволски сурогат, који отвара пут антихристу, који долази, и који припрема сједињење света без вере, не под покровом закона Божијег, не под окриљем спасоносне Истине Христове, већ под игом „човека греха, сина погибли“ (2 Сол. 12, 4), којег ће „Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства“ (2 Сол. 2, 8).

У религиозној области, то зло дело се прикрива лажним учењем о неопходности сједињења свих вероисповести (без обзира на истинитост или погрешност неког од њих) – то јест екуменизмом.

У државној области, оно се прикрива лажним учењем о неизбежности будућег сједињења човечанства у једну над-државу на челу које ће бити један светски владар (глобализам).

Оба ова лажиучења су процветала у ХХ веку јарким бојама. Она су оба погубна и за свет и за људску душу. На путу оба ова лажиучења, данас је скоро последња препрека остала Русија, ослабљена, обескрвљена, али која се ипак не предаје, не покорава се.

Прикривајући се „благородним“ циљевима „уклањања међурелигиозних сукоба“ и „сједињења свих верујућих у једну братску породицу“, теоретичари екуменизма заборављају да помену оно главно: да ће при једном таквом „сједињењу“ бити изгубљена највећа вредност – истина Закона Божијег, која ће бити погребена под гомилом људског лажног мудровања. Као и свака јерес, екуменизам лаже, предлажући да „братски сједини“ Истину са лажју, лукаво се претварајући да не схвата противприродност таквог сједињења, надајући се да људи, опчињени племенитошћу слогана, неће приметити страшну превару.

dr4 u36x0aenan

Ако то погубно слепило завлада у Русији, тиме неће бити само безнадежно повређена чистота православне вере. Под питањем ће се наћи и сама могућност препорода руске државности, јер је устројство државе незамисливо без јасно изграђеног морално-религиозног идеала, без јасне раздвојености добра и зла, без свенародног саборног јединства око светиње живе вере.

А онима, који по незнању или по злој намери, желе да замуте те светиње, да замагле Истину Христову, свети првоврховни апостол Павле је још пре две хиљаде година рекао: „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? И какво је слагање храма Божијег са идолима?“ (2. Кор. 6, 14-16).

Све то треба памтити кад проповедници екуменизма говоре о његовом „миротворачком“ карактеру или се труде да га представе као изразито унутар-религиозно питање, које нема директан однос према животу друштва.

А сад пажљиво слушајте шта је лажно у том екуменизму.

Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „разједињењу цркава као историјској последици“. Црква, коју је основао Христос и која је имала пуноћу спасоносне Истине, кажу екуменисти, временом се поделила на разне гране. Те гране: православље и католицизам, протестантизам и његове многобројне различитости – у потпуности су равноправне. Поделе су резултат љуских делатности, последице политичких и националних несугласица и зато су све подједнако несавршене. Сада је, коначно, дошло време да се та вештачка размимоилажења одстране и да се различите конфесије сједине, вративши се првобитном, ранохришћанском јединству.

Лукавство сличних расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава никада није ни било. Историја хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се заправо радило о постепеном отпадању, а не подели, тачније - о отпадању западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Та Црква неповређено постоји и данас, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.

Било које непристрасно историјско истраживање ће показати да Православље уопште није „једно од“ многобројних исповедања. Оно је управо оно ранохришћанско, Апостолско исповедање, од кога су после, вођени сопственом гордошћу и лажним разумом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. А намера да се Руска Православна Црква „изједначи у правима“ са неком простестантском сектом, није ништа друго него покушај да се Русија увуче у тај погибељни процес духовне деградације, који је данашњи Запад претворио у бездушно и обезверено „потрошачко друштво“.

Друга лаж екуменизма је логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од раздељених цркава има свој део Божанске Истине, и нико не може да тврди да поседује пуноћу те истине“.

„Еда ли се Христос раздјели?“ (1. Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова апостол Павле, укоревајући оне, који су покушавали да незаконито објаве своје претензије на поседовање црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко умножио. Притом сви они из неког разлога стидљиво заборављају да напомену да су њихове претензије заправо претензије самозванаца, који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених измишљотина.

Овде је умесно још једном да укажемо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, не само за Православље и православне, него и за руску државност уопште, за наше друштво у целини. Данас је сваком политикологу очигледно да је оздрављење државног бића незамисливо без консолидације друштвеног система вредности и без умирења свести народних маса. Са друге стране, такво умирење је могуће само у оквирима јасне и разумљиве национално-државне идеологије, која у себи мора да садржи фундаменталне моралне вредности и моралне орјентире - идеале народног бића. Ти идеали су неизбежно укорењени у религиозној области човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, управо религија одговара на питања о добру и злу, о врлинама и пороцима, о смислу човековог живота.

Народ, који је изгубио веру, губи своју способност за живот. И све те тврдње да све „конфесије“ имају исто право на Истину – објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је у свом животу из века у век, покушавао да спроведе управо православни морално-религиозни идеал.

Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао управо онако како и до данас верује Православна црква. Притом је разне покушаје кварења тог учења Црква одсецала са свом строгошћу, јер су они претили да наруше чистоту и целовитост Божанског Откровења. Тек почевши од XI века, након што је Запад отпао у јерес католицизма, почело је растакање хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма траже да се њихова лажна учења признају за „равноправна“ са истинама Светог Православља.

Трећа лаж екуменизма је лаж да је његова морална основа љубав, по чијем зову, у области религије, екуменисти настоје да укину све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.

Љубав је прва и главна врлина хришћанина.

Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1. Кор. 13, 1-3)

Без ње није могуће постојање света, без ње човечији живот губи смисао. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, према тим Божанским Истинама и благодатним Откровењима, које омогућују човеку да победи грех и задобије за себе вечни и блажени живот у рајским обитељима.

„Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест.“ (Мт. 22,37) – учио је Христос Спаситељ Своје ученике. Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви, до доследњег даха, бори са јересима, које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисао да је могуће изједначити истиниту Цркву Христову са погибељним јересима, преиспуњеним погубним људским заблудама. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, којима они прикривају своје нечасне циљеве.

Истинито хришћанство, испуњено живом вером, бесконачно је далеко од мутних „хуманистичких“ веровања интелектуалаца из црквених кругова, који данас чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, и управо је на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике да воде непрестану борбу са погубним заблудама рекавши: „Нисам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт. 10, 34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки хришћанин и да га одлучно користи у случају да види да су нападнуте светиње отачаства. У борби са неправдом, имамо отворену заповест Господњу: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк. 22:36)

Тако да избегавање заштите светиња вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди! Ко се повлачи из те борбе под изговором лажно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника.

Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана тврдња о његовој „аполитичности“.

Плашећи се да ће противдржавна и противнационална суштина екуменизма привући пажњу патриотски мислећих политичара, његове присталице непрестано наглашавају „аполитични“ карактер свог покрета. У ствари, њихова жеља да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву, има условни карактер, и није у стању да издржи ни површну проверу чињеница.

Прво, сама по себи, „једна светска религија“, заједничка за сво човечанство – а управо то и јесте крајњи циљ свих напора екумениста – није ништа друго него идеолошка основа глобализма, идеолошки темељ „Новог светског поретка“. Заправо, та јединствена лажна религија треба да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и уједињење целог човечанства у једну супер-државу, са Светском владом на челу.

Данас ни за кога више није тајна да после распада СССР, Запад на челу са САД, отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, сада се већ потпуно јасно назиру одређене структуре Светске владе у изградњи, која се у својој делатности ослања на колосалну војну моћ НАТО. Уништење Ирака, распад Југославије, варварско бомбардовање православних Срба – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „Новог светског поретка“.

Неоспорне су, такође, и везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас зашто се мешамо у спорове религиозне природе; у којој мери питање уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити интерес масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан...“

Са хришћанске тачке гледишта, покушаји стварања „универзалне“ религије оцењују се једнозначно – као припрема за зацарење антихриста. Није за чуђење што су многи православни јерарси веома оштро говорили о екуменизму.

„Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него надјересју“ – изјавио је 1972. године Александријски патријарх Николај VI. „То је сасуд свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом. Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са безверјем наше епохе, која обоготворава привезаност за материјално и задовољства.“ Пре неколико година, блажени Патријрх Дијадор, поглавар Јерусалимске Православне Цркве, објавио је прекид свих екуменистичких активности.

А Руска Загранична Православна Црква је званично унела у богослужбени чин Синодика, који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Онима који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и онима, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је пројављивањем братске љубави и уједињењем раздељених хришћана – анатема!“

У вези са тим, нарочито јасно се показује неспособност данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж – тврдњу да они остају у оквирима екуменистичког покрета само ради тога да би сведочили инославнима о истинама Православља. Такво сведочење представља целокупан живот Православне цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна црквена благодат, привлачила је себи десетине и стотине милиона људи, жедних да спасу своје душе и да пронађу виши смисао живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање за грехе, добра воља и ништа више.

Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на Конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему опширно изнели своје мишљење многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се помиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе – пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио, као и скретање на нехришћански пут, да екуменистички покрет не спроводи уједињење цркава благодатним средствима“.

Резолуција је закључила: „Треба изаћи из екуменистичког покрета“. Под тим документом прво стоји потпис патријарха Московског и све Русије, а после њега следи још једанаест потписа православних првојерараха. До сада нико још није чак ни покушао да оспори канонски значај тог документа. Истина, у исто време са Хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на Њено свештеноначалије, са циљем увлачења Московске патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске цркве за своје спољно-политичке планове, не узимајући у обзир мишљење верујућих.

Данас се питање односа према екуменизму поново отвара у пуној снази. Та духовна агресија, која је распаљена последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наше најгоре страхове: оштрица њеног главног удара је, као и раније, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно подвргнути сва питања, која обеспокојавају свештенство и мирјане наше цркве у вези са њеним учешћем у екуменистичком покрету, пажљивој богословској, пастирској и историјској анализи и поновном осмишљавању“.

Наравно, то је само почетак пута који нам предстоји да прођемо до краја, уколико не носимо узалуд хришћанско име. Наравно, тај пут ће бити трновит и тежак, узимајући у обзир реалност садашњег положаја Русије. Наравно, он ће захтевати од нас храбрости и мудрости, смирења и разборитости, стрпљења и истрајности. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема!

Господе благослови!

Уредник "Саборника србско-руског" са Олегом Платоновим на гробу Јвана Сничева у Александро-Невској лаври, у петрограду. Митрополит Јован је благословио Олега на стварање "Института руске цивилизације" који је за тридесетак година рада издао преко 500 капиталних књига...

ДОДАТАК:

Ја разликујем лажни, погубни екуменизам од дозвољеног екуменизма, који је Црква благословила. Дозвољен је само онај, који се схвата као екуменизам сведочења истине Православља, са жељом да се сви присаједине његовим животворним светињама. У Светском Савету Цркава, на свим тим безбројним конференцијама и сабрањима, католици, баптисти и остали говоре: „Хајде да живимо у љубави, да тражимо јединство. Нека се и разликујемо у догматским и другим питањима, али ипак је основна – љубав. Треба знати заповести!“ Лукави су – заповести да, али по коју цену? Још је пре хиљаду и по година, највећи светитељ, „уста Христова“ - Јован Златоусти рекао да нам побожан живот сам по себи неће донети никакве користи нити спасење, ако се притом наруше догмати Православља!... Ван православља нема истине! То је више пута потврђивало саборно самосазнање Цркве Христове на Васељенским саборима. Тамо су недвосмислено осуђена сва та лажна учења, која данас, после хиљаду година, хоће да нам подметну као „нову реч“ у религиозној мисли...

Одломци из књиге владике Јована Сничева: „Превазилажење смутње“.

Извор и превод: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА