Протојереј Јован Пламенац
Посао полицајца није сам по себи нечастан. Напротив. Али бити данас у Црној Гори полицајац, тужилац, судија и служити насиљу режима Мила Ђукановића – то је бешчашће
♦ ♦ ♦
У недјељу Свих Светих, 14. јуна, била је слава цркве на Великом Пијеску, при којој сам ја свештеник. Литургију је одслужио митрополит Амфилохије. Четири полицајца су снимила сваког ко је дошао на Литургију, и регистарске таблице свих аутомобила којима су дошли. Дошли су аутомобилом који није имао регистарске ознаке, на којем је писало „Форензика“. Истог дана увече била је литија у Бару.
На углу код прве од чувене барске Три куле стајала су два полицијска инспектора у цивилу. Један од њих је камером снимао учеснике литије, у којој су, због већ добро нам познате забране организовања јавних скупова са више од 200 људи, већином била дјеца која долазе у цркву, на вјеронауку и фолклор. Извадио сам из џепа телефон, укључио камеру и пришао им. Снимао сам им лице са удаљености од 20-30 сантиметара, док нијесу отишли. Познајем их. Ријеч моје хвале би им наудила, као што би их моја покуда уздигла код њихових шефова. Зато ћу се уздржати. Њих двојица су колатерална штета ове приче. Са тим снимањима црногорска полиција је превршила сваку мјеру.
Нико не може не само да дође на неки црквени скуп, него ни у цркву да уђе а да га они не сниме. Црна Гора јесте полицијска држава, још од доласка комуниста на власт. Комунистичка полиција народ је пратила прикривено. Полиција глобалистичког режима Мила Ђукановића то ради сасвим отворено. Не дају народу ни да ваздух слободно удахне. Наравно, они то раде сасвим намјерно – да заплаше народ, да људи виде да су их полицајци снимили и да очекују репресивне мјере, односно да што више људи поколебају у њиховим протестима против насиља режима који је озаконио отимање црквене имовине.
Видјели смо бруталност режима недавно на Бриској гори, када је Специјална антитерористичка јединица (САЈ) обезбјеђивала рушење конака манастира Светог Василија Острошког, а потом и оно дивљаштво у Будви, како САЈ са локалне власти скида демократски изабране представнике опозиционих партија и доводи представнике режима.
Мило Ђукановић, неприкосновени господар Црне Горе, изгубио је сваку самоконтролу и постао је највећи непријатељ црногорског народа. Опстанак на власти њему је питање живота и смрти и све ће учинити ради остварења тог циља. За њега и његову судбину везали су се они који чине црногорски режим. Црногорски режим не чини само политичка власт, него и законодавна и извршна, те полиција, тужилаштво и судство. Као спецификум Европе, или као дух Латинске Америке у Европи, саставни дио црногорског режима је и тзв. „организовани криминал“.
Тој спрези, која је нарушила све принципе демократије, закони, па ни сам Устав, нијесу устава, нијесу препрека у владању по правилу „како ми се хоће“.
Црногорском народу борба за слободу је у генима. Али, кроз сву своју историју Црна Гора обилује „плахима и лакомима“. Они су раније мијењали вјеру, остављали своју православну и примали ону коју им је наметао окупатор. Данас су црногорски „плахи и лакоми“ подупирачи режима. Црногорски народ данас је поробљен изнутра, од сопствене власти. Бранити слободу од окупатора лако је. Човјек брани своју отаџбину, свој народ. Али бранити слободу од унутрашњег поробљивача огроман је проблем. Ако на народ којем је питање слободе већ постало животно питање, питање опстанка, властодржац крене оружаном силом полиције и војске – та крв ће врети покољењима.
Зато је у борбу за слободу у Црној Гори неопходно ићи не срљајући, не главом о зид, него с мудрушћу, вјештином и трпљењем. Они имају оружје не само у полицији и војсци, а ми и ако га имамо не смијемо га употријебити. „Они“ су режим и његови подупирачи, „ми“ смо поробљени народ. Режим је пандемију болести ковид-19 злоупотријебио тако што је законодавну надлежност Скупштине, неразумно, пренио на Национално координационо тијело за заразне болести, састављено од својих послушника и полтрона.
Ово тијело је донијело прописе којима је режим дао снагу закона, чији је превасходни смисао да спријече народни бунт оличен у литијама. Из овог бесмисла добили смо кривична дјела која постојећи закони, као ни Устав, не препознају као таква. Народ не може натјерати режим да поштује законе које је сам донио. Такође, не може обеснажити ни незаконите прописе које је донијело НКТ. Ако их игнорише, одговараће кривично. Зато је потребно да на насиље режима одговори својом креативношћу. На примјер, када видите полицајце да вас снимају у литијама, на неком другом вјерском скупу, док улазите у цркву… снимите и ви њих. Унесите им се телефоном у лице, снимите им зенице и длачице из носа и у уху. Приђите вас десет, двадесет… и сви снимајте. Одмах те снимке пустите на друштвене мреже.
Сазнајте им имена и њих објавите. Снимите тако и полицајце у кордонима. Објавите ко су, од кога су, одакле су… Потрудите се да сазнате њихово имовно стање, снимите њихове евентуално нелегално саграђене куће и објавите то. Пратите их као што они прате вас! Не носите им више колаче, побогу. Они су ваши непријатељи, све док служе режиму Мила Ђукановића. Да, каже нам Господ да љубимо (волимо) своје непријатеље.
Али потребно је да их волимо тако што ћемо им помоћи да се извуку из својих недјела и у њима разбудимо осјећај покајања, а не тако што ћемо колачима да их држимо у заблуди да је у реду то што раде. „Они раде свој посао, имају дјецу коју морају да прехране“. Докле више те патетике која произилази из наивне добронамјерности? Па и ви можете да уђете у систем режима Мила Ђукановића и своју дјецу храните тим прљавим хљебом. Ако овим људима заиста желите добро, потрудите се да их извучете из блата нечасног посла Ђукановићевог полицајца.
Посао полицајца није сам по себи нечастан. Напротив. Али бити данас у Црној Гори полицајац, тужилац, судија и служити насиљу режима Мила Ђукановића – то је бешчашће!
Полицајци, тужиоци и судије своје људско достојанство могу сачувати само ако изађу из тог глибежа. Ако њихово служење режиму освијетлите сунцем јавности, многи ће „преломити у мозак“. И у тим службама је пуно честитих људи. Потребно је у њима побудити ендемску врлину црногорског народа. „Кора хљеба“ може да се заради и на други начин. Потребно је само не бити лијен. А улог је велики.
Када се стропошта режим Мила Ђукановића, сви који су му служили раштркаће се около као бубашвабе када им провалите склониште. Тражиће ново уточиште, али вашим објелодањивањем њиховог учешћа у сузбијању ваше слободе остаће заувијек бубашвабе. Својим дјелањем на будућност своје дјеце товаре бреме родитељске срамоте. А њихова архива снимака вашег учешћа у борби за народну слободу биће на понос вашем потомству.
И сам сам био и позицији сличној њиховој. Био сам новинар у „Побједи“. Када је својом уређивачком политиком почела да скреће ка овоме што је данас, напустио сам тај посао. Нијесам хтио да будем дио приче која се косила са мојим етичким начелима и са поимањем части које су имали моји отац и мајка, његови очеви и мајке… И, отишао сам – ниђе.
Жена није радила, дјеца су још била мала. Било је то 1995. године. Пуне четири године био сам без плате. Жена је сликала минијатуре и сваког дана љети у 17.30 из Вирпазара возом ишла у Сутоморе да би их продавала на улици. Враћала се возом у 23 сата. Ја сам имао повремено понеки хонорар за текстове које сам објављивао у више новина. У Бољевићима смо помагали мојим родитељима: гајили смо поврће, имали краве и свиње… И преживјели смо. Данас моје троје дјеце имају четири факултета, и у духу смо слободни људи. Мислите ли да бих могао сада да пишем ово што пишем да сам се тада убрљао?
Ненасилни отпор режиму може се остварити, на примјер, и тако што ћете изаћи на улице у вријеме литија а нећете прекршити „закон“ НКТ. Добро, нека у литији буде 200 људи. А ви остали се раштркајте по граду у групама не већим од двадесеторо (групе бројније од 20 људи они сматрају јавним окупљањем, које је потребно пријавити полицији). Тако, у малим групама, преплавите ваш град, идите тротоарима, мимоилазите се, и пјевајте и узвикујте оно што и на литијама. Ваш протест неће се чути само трасама којима иде литија, него и по читавом граду. О јаду ћете их забавити. Неће проћи пуно времена и они ће вас молити да се вратити у литије, није битно колико бројне. Ова наша дивна младеж, која је тако масовно устала против насиља режима Мила Ђукановића, креативна је, врцава, духовита. Сада не можемо ни замислити какве све облике протеста они могу да осмисле, а да не крше прописе НКТ, ма колико они били незаконити.
Могу да испоштују форму прописа а да отпор безакоњу режима не спласне. И, што је пресудно важно, неће се пролити крв улицама црногорских градова. Наравно, потребно је да, као и до сада, строго водимо рачуна да изолујемо полицијске провокаторе, ту багру коју ће убацивати међу нас. И морамо бити свјесни да од ове видљиве полиције имамо далеко озбиљнијег непријатеља, ону невидиву, тајну полицију, АНБ. Мило Ђукановић је изгубио осјећај за реалност, осилио је као да је фараон. У својим рукама има сву црногорску власт, лични иметак који је нама непојмњив, Црну Гору доживљава и држи као свој посјед а нас као браве на својој ливади.
Али, он је човјек помућене свијести и срља. То је озбиљна болест. Ово што ради злоупотребом полиције његови су аутоголови. Тај кабадахија уличних манира неће бити детронизован директно нашим протестима. Њега на власти држе глобалисти, криминалци банкарског капитала. Сва његова непочинства гутају као измет, али њима то није проблем, такви су. Глобализам је свијет претворио у страшну рану. Али та рана почиње да зацјељује. Суверенистички покрети широм свијета све јачи су отпор глобализму.
Европа је у власти глобалиста, Европска Унија је њихов пројекат. Пандемија болести ковид-19 показала је да је она данас живи леш. Тепих шарених лажи полако клизи испод ногу Мила Ђукановића. Он може да оде на робију, утекне из Црне Горе, заврши на Јељцинов или неки други начин када га глобалисти, забављени својим јадом, пусте низ воду јер је један од тегова који их вуче у пропаст.
Али Мило Ђукановић може да оде на ђубриште црногорске историје и нашим трудом, да се не уздамо у ћудљиви свијет. Потребно је да дух мирних протеста одржимо до политичких избора крајем љета. У свом лицемјерју, они ће опет рећи да се Црква „бави политиком“. То је идиотска конструкција коју смо и ми у Цркви добрим дијелом прихватили. У ствари, Црква се бави политиком у мјери колико је она наш живот, бави се животом својих вјерника. Режим Мила Ђукановића ригидно је угрозио живот Цркве, божанске институције коју чине свештеници и народ.
Црква је присиљена да се брани, да се бори да опстане. У нашим креативним и мирним протестима потребно је да што већи број људи у Црној Гори који имају право гласа нађе себе, да назре један другачији живот. Не мора живот да нам зависи од степена оданости и сервилности групици људи који су се обогатили тако што су на криминалан начин присвојили наша заједничка материјална добра и који то богатство увећавају разним облицима криминала.
Са добрим, нехалапљивим домаћином Црна Гора са својим становништвом које није бројније од једног омањег града у свијету, могла би да буде рај на земљи. Потребно је одржати дух литија које су црногорском народу показале да је слобода личности могућа.
Такође, потребно је предочити људима који својим гласовима одржавају на власти режим Мила Ђукановића да су и они учесници криминала, насиља и свег безакоња тог режима. Ако су спремни да из тог зла у којем обитава Црна Гора изађу, потребно је да то ураде већ на првим наредним изборима. Крајње лицемјерно је да се послије правдају да су морали или да нијесу знали.
Праведно ће бити да када се стропошта режим Мила Ђукановића и они сносе посљедице злочина који је он починио.
Скидање са власти на изборима режима Мила Ђукановића релаксираће Цркву, али и сав црногорски народ, па и онај његов дио који га сада подржава. Негласање и гласање за тај режим није само одабир између части и бешчашћа, него и одабир између учешћа у борби за слободу Црне Горе и учешћа у њеној издаји.
Извор: ИН4С
