Епископ Николај (Велимировић)
Напомена уредника-преводиоца: Поштовани читаоци, настављамо са публиковањем ексклузивних материјала - ради се о текстовима светог владике Николаја који нису ушли у "Сабрана дела". Благодарећи доброти Мира Роглића, већ помињаног у оваквим приликама када се објављују текстови србског златоустог владике који нису ушли у Сабрана дела, Вашој пажњи нудимо текст о православном поимању појма узрочности. Овај изузетно важан и изузетно значајан богословски текст србског светитеља, уредник Саборника превео је из часописа "Богословский Сборник", број 2 за 1954. годину, који су приређивали предавачи у Свето-Тихоновској духовној семинарији Руске Православне Цркве Заграничне, Саунт Каанан, Пенсилванија. У поменутој семинарији предавао је и наш светитељ...
♦ ♦ ♦
Православно учење о узрочности
Једна од основних одредби којом се наша православна вера разликује од свих филозофских система, као и од неких секташких учења, јесте појам узрочности.
Она учења која се налазе изван Цркве, спремна су да нашу веру оквалификују као мистицизам, а нашу Цркву - као Цркву мистика. Неправославни богослови нам то замерају, а атеисти нам се чак и подсмевају. Пошто ми никада себе не називамо мистицима, то се и наши учени богослови не баве тим проблемом и на тај начин нити одбацују, нити потврђују то звање које нам се пришива. Због тога, ми ћутећи ослушкујемо збуњено, очекујући од неправославних научника тачну дефиницију појма „мистицизам“.
Како они дефинишу наш мистицизам? Неправославни богослови га дефинишу у својству неке врсте источног квитеизма, или, једноставно, пасивног погружавања у созерцање „божанственог“. Савремени атеисти Совјетске Русије, Југославије и других земаља, сваку религију називају мистицизмом, подразумевајући под тим појмом – сујеверје. Ми ослушкујемо обе стране и - одричемо као лажне, обе дефиниције нашег православног мистицизма.
Истина, созерцање се изоштрава у нашем духовном животу али не у облику квитеизма, и не у својству општеобавезујућег правила. Јер, у нашем црквеном календару, међу великим светитељима, не налазе се само присталице созерцатељског живота који се подвизавају у пустињи и самоћи, него такође и многобројни ратници, добротвори, мисионари, свети писци и уметници, као и многи други представници потпуне посвећености друштвеној делатности хришћанског живота. Какав је наш одговор атеистима који нашу веру називају сујеверјем? Они имају најмање права нашу веру називати сујеверјем, јер су управо они, - одричући постојање Бога, душе и свих разумних духова – представници бесмисленог и фаталистичког сујеверја, какво никада није постојало у историји човечанства.
Дакле, ако они који говоре о нашем мистицизму нису у стању да дају задовољавајућу дефиницију тог појма, онда се ми сами морамо удубити у то и потрудити се да га расветлимо са наше тачке гледишта.
* * *
Наш религиозни мистицизам нема у себи ништа магловито, мрачно или „мистификовано“. То је наше јасно, неизмењено учење о узрочности. Ако би ми морали то учење о узрочности назвати било каквим „измом“, онда би га назвали персонализмом.
Увек и свуда може се чути како се говори о узроцима. „То и то је узрок тога и тога“. Ако је пао камен и обогаљио дете, онда људи кажу да је „камен био узрок тог случаја“. Ако је ураган одувао кућу, рећи ће да је узрок томе био ураган. Ако житарице у пољу донесу већи принос, онда се та чињеница објашњава тиме да „узрок томе треба тражити у рационално организованом раду и погодним временским приликама“. И тако даље… Другим речима: најближа ствар која претходи појави, - случају, факту или догађају – представља узрок најближе ствари која је уследила – случаја, факта или догађаја.
Међутим, то је површни и кратковиди приступ појму узрочности. Не треба се чудити ако се та површност јавља код људи који нису упознати са темом, посебно код вечито заузетих становника великих градова, који немају слободног времена за спокојније дубоко размишљање. Међутим, та површност чуди код учених и филозофски настројених људи, какви су материјалисти, натуралисти, па чак и деисти. И као одговор на то што ми њихову теорију узрочности називамо наивном и фаталистичком, они нас називају мистицима.
Ми сматрамо да су сва та учена или неучена лица, која верују у детерминистички карактер природних и физичких узрока - фаталисти. И материјализам и натурализам уче о слепом фатализму, који не дозвољава никакав излаз ка области сунчане светлости слободе. Ми, православни хришћани, дужни смо супротставити се том слепом фатализму, као што су то, уосталом, дужни да чине и сви хришћани, штитећи наше разумно учење о личносној узрочности света и у свету.
Појаснићемо шта православно вероучење подразумева под појмом „личносне узрочности“ (персоналистички каузалитет).
То значи да сви узроци имају личносни карактер. Не само да је први праузрок света персоналистичан (како мисле деисти), но, персоналистични су сви узроци свих ствари у свету. Када ми говоримо „лични“, подразумевамо „интелигентни, свесни и интенционални“[1]. Да, ми тврдимо да нека врста „личности“ све условљава или тачније, представља узрок свега. Ето шта значи реч „личносни“.
Знам да ће поводом горе реченог, неки секташи подсмешљиво приметити: „То учење ви вероватно изводите из ваше обилне православне традиције, која нас не интересује, а не из Светог Писма које ми прихватамо као једини, непогрешиви извор свих истина“. На то ја одговарам: - Не, апсолутно не! То учење је толико очигледно из самог Светог Писма, од прве до последње странице, тако да мени у овом случају апсолутно нису потребна позивања на нашу традицију.
Сада вас молим саслушајте!
* * *
На првој страници свете Библије лични Бог се дефинише као Првоузрочник[2], или боље речено, као Првосаздатељ света, видљивог и невидљивог. Сада, пошто је Бог Творац личан, то се утврђује и чува у својству догмата, не само у свим хришћанским вероисповедањима, него, такође, и у неким другим религијама. Међутим, ми хришћани имамо предност спознаје унутрашње суштине Бога, то јест, Бога као Тројице у Лицима и Јединице у природи. Ми смо ту тајну спознали кроз Божанствено откровење Новог Завета. Догмат о Оцу, Сину и Светом Духу значи да је Бог триипостасан, у вишем степену личан.
Но, није само Бог личност. Личности су и анђели, личност је и сатана са његовим збориштем демона, и на крају, личност је и човек. Ако ви пажљиво читате Библију, без предрасуда о такозваним „природним законима“ и наводним „случајним узроцима“, ви ћете наћи сва три узрочна фактора, и сва три ће бити личности. То су – Бог, сатана и човек. Разуме се само по себи да они нису једнаки у својим личносним атрибутима, међу њима нема једнакости. Сатана је изгубио све позитивне црте анђела светлости и постао је главни непријатељ Бога и човека, но, упркос свему, он је сачувао карактер личног живота, премда усмереног ка чињењу зла. Човек је, од времена грехопада, помрачио своју славу и унаказио образ Божији који је имао. Ипак је он остао личност - свесна, разумна и циљано усмерена – која се колеба између Бога и сатане, са слободом избора између спасења уз помоћ Првог и уништења - посредством другог.
Наш Бог постоји – то је удар по атеистима!
Наш Бог дејствује – ето удара по деистима!
Да, Бог је сама Активност. Он не само да с времена на време узима учешће у животу народа и одређених људи, него постојано и непрекидно пребива у делању – чувајући и оживотворавајући своју творевину. Будући „недалеко од сваког од нас“ (Дела апостолска 17; 17) и „знајући чак и мисли човечије“ (Псалм 93, 11; Марко 9, 8; Јован 2, 25) – Он узима ватрено учешће у делима људским: даје или задржава добре приносе, одобрава или прети, шаље доле мир верним и подстиче рат против поклоника сатане. Он влада свим стихијским елементима, ватром и водом, градом и олујом – у корист угњетених праведника или на штету и кажњавање безбожника. Он назива скакавце, гусенице и црве – „својом великом армијом“ и наређује им да једу храну грешника. Он може „погубити душу и тело у паклу“. Он зна „број длака у коси“ на нашим главама и без Његове воље и знања „ни једна птица не пада на земљу“ (Матеја 10, 28-30). Све то има своју потврду у многим сведочењима Библије. Но, то још није све. Нема странице у Светом Писму која се не односи на Бога, и то личносног Бога, на Његову вољу и деловање. Сва Библија потврђује да Бог није само Прво лице света, него да је Он све време Сведржитељ света – као што то ми исповедамо у нашем Симболу Вере.
* * *
Други узрочни фактор је противник Божији – сатана – са мноштвом његових палих духова. Он је лични кривац за свако зло. Од времена пада Денице – с висине славе «помазаног херувима» у тамну преисподњу пакла – он непрекидно покушава да сеје зло и поквареност међу сваком Божијом твари, посебно међу људима. Завидећи Богу и човеку – он мрзи оба. Христос га је назвао «човекоубицом од почетка» и такође «лажовом и оцем лажи» (Језекиља 28, Исаија 14, Јован 8, 44). Он је моћни владар зла и мрака, али ипак потчињени – премда супротно својој вољи – свемогућем Богу. Само по Божијем допуштењу он може узнемиравати људе и наносити им болести, смутње, бол, немир, смрт и уништење. Што више човек или народ греше против Бога, то већу власт над њим задобија сатана. Уочи доласка нашег Господа Исуса Христа «сав свет је лежао у злу» као последица тога што се сатанизовано човечанство налазило у страшном загрљају ђавола. Зато се сатана и усудио да предлаже Христу «сва царства света и славу њихову» (Прва Јованова 5, 19; Матеја 4, 8) – као своје власништво. Лопов и лажљивац!
* * *
Трећи узрочни фактор, сагласно Библији, јесте човек. А шта је човек, то ви богослови знате боље од других. Уз све своје ништавности и слабости, човек сам по себи представља велику ловину за коју се неуморно и очајнички бори сатана и ради које је Бог од почетка био спреман чак и да умре. Колебајући се између Бога и сатане, човек се одржава Богом и обмањује сатаном, обраћа се тамо и овамо, опипавајући тежи светлости, животу и срећи у кратком магновењу свог постојања на земљи. Ипак, без обзира на своју видљиву незнатност у том неизмерљивом космосу, човек може да га преображава и мења својом делатношћу. Чак је и кинески мудрац Конфучије рекао: „Облаци проливају или не проливају кишу – у зависности од дела људских“. Ово разматрање нам изгледа још правилнијим у хришћанству – са његовом вером у личнога Бога, Дародавца кише.
Захваљујући вери и доброти, посебно преко послушања Богу, човек поново стиче владавину над целом материјалном природом, како му је то Бог, стварајући га, наменио (Прва књига Мојсијева, 1, 28). Међутим, својим отпадијем и исквареношћу он је сам себе низвргао са тог престола и потпада под власт физичке природе. Од владара њом - постао је њен роб. Уместо да заповеда немој природи, он јој постаје послушан и води борбу за постојање, како то ми још и сада, у нашој епохи, посматрамо. Уместо да Јединога Бога има за свог Владику, човек има два господара над собом: сатану и природу, који га заједно муче.
Вером и добротом човек би могао померати горе, руководити дивљим зверима, побеђивати противника, заустављати невоље, исцељивати болесне, васкрсавати мртве. Но, због својих грехова и порока, и пре свега услед свог отпадија од Бога - свог јединог моћног Пријатеља који га воли, он је могао бити само узрок уништења градова и цивилизација, земљотреса, потопа и поплава, зараза, помрачења сунца, глади и свих неизбројних невоља - радујући сатану и огорчавајући Бога.
На тај начин, следећи Богу – човек постаје благ, а следујући сатани – сам постаје ђаво. Но, било са Богом, било са Божијим противником – човек од почетка до данас представља средиште света, један од три најважнија узрочника догађаја и промена у васељени. И зато, све што се одиграва на светској сцени, чини се било по Божијем извољењу, било по злој вољи сатане, било по вољи човека који слободно бира између добра и зла, правде и неправде.
* * *
Међутим, када говоримо само о три узрочна фактора: Богу, сатани и човеку, ми не треба да мислимо просто и само о три личности, већ и о страшним силама које стоје иза њих. Са Богом су - безбројне војске светлих анђела – јер, не само сваки народ већ и сваки човек има свога сопственог анђела чувара. Иза сатане стоји огромна војска злих духова, којих је толико много да је цео један легион мучио само једног јединог човека — Гадаринског бесомученика. Са човеком се - од победе Христа над адом и Његовим Васкрсењем које је уследило – сада налази небројено мноштво и хиљаде хиљада људских душа, које му са онога света, из тријумфалне Цркве, помажу посредством заступништва и љубави. Огроман број верујућих у Христа још увек се бори са сатанским силама — за Христа и за наше спасење. Јер наша главна борба у овом свету није против природних физичких недаћа (та мала борба пре је својствена животињама него људима), већ како каже апостол Павле, „против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света“ (Ефесцима 6, 12), тј. ђаволских сила зла. И ми, хришћани, увек смо били и увек ћемо бити победници над тим сатанским силама, кроз Исуса Христа, нашег Спаситеља. Зашто кроз Њега? Зато што је љубав моћнија од свих других власти, видљивих и невидљивих. Христос је сишао на земљу и спустио се доле, у само адско гнездо ђаволских присталица да их уништи, да људе ослободи и спасе – у име саме љубави према људима. Зато је Он и могао рећи на крају своје победоносне мисије: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи" (Матеја 28, 18). Кад каже свака власт Он мисли буквално на сву власт, пре свега власт над сатаном и његовим силама, затим власт над грешницима, грехом и смрћу. Зато се и јавио Син Божји, „да разори дела ђавоља" (I Јованова 3,8). Зато се ми радујемо, верујући да је наш Господ Исус Христос - непобедиви Господ! Ми потврђујемо ту веру на свакој литургији, стављајући печат на свештени хлеб за Свету Евхаристију речима: ИС—ХР НИ—КА.
Можете читати и прочитати Свето Јеванђеље колико хоћете пута, нећете наћи у речима Христовим ни најмање назнаке на природне и физичке узроке било чега што је постојало или што сада постоји. Откровење и учење Христово је јасно као сунце: у овом свету се јављају само три узрочна фактора: Бог, човек и сатана. Главна мисија и послушање Исуса Христа изражена је у испуњењу воље Оца; Његово главно дело љубави било је лечење људских душа и тела; Главно у Његовом изобличавању фарисеја било је Његово истеривање демона из ђавоиманих и власт да опрашта грехе. Што се тиче природе и такозваних природних закона, Христос је показао пуно господарство и власт над њима. Он је упорно инсистирао и убеђивао своје ученике да они „нису од овога света“, говорећи: „нисте од света него вас Ја изабрах од света" (Јован 15, 19). Онда је разумљиво да, пошто „нису од овога света“, хришћани очигледно не могу примити имперсоналистичко учење људи „овога света" о слепом, неразумном и случајном закону узрочности у свету ствари и догађаја.
Такође, и у нашим молитвеницима и другим богослужбеним књигама (служебник, требник, октоих, триод итд.) ми налазимо те исте личносне узрочне факторе, као и у Јеванђељу. Исто се односи и на житија светих. Такво је убеђење и схватање у православним народним масама.
Зато, онај ко говори о безличном узроку ствари, догађаја и промена у свету — тај ограничава власт Божију, превиђа мрачне силе и потцењује улогу и значај човека. Наша света књига Старог и Новог Завета - не зна и не помиње никакве безличне и слепе, случајне узроке било чега у свету. Напротив, она нас учи апсолутно јасно да сви узроци свих ствари, чињеница, догађаја и промена — имају за свој извор виша лична бића и олицотворене разумне силе. И ми се држимо тога учења наше Свете књиге. Зато ми не чинимо никакве уступке секуларним и научним теоријама и имперсоналистичком, несвесном и неразумном, ненамерном или случајном закону узрочности у свету.
Кад кажем ми, ја не мислим само на велике Оце Цркве, докторе богословља, учене наставнике веронауке, него и на масе нашег православног народа по целом свету. Наш православни народ не каже: вук је узрок смрти нечије овце, или — одрон камења је обогаљио дете, или — ураган је био узрок због кога се та кућа срушила, или - лепо време је било узрок доброг рода. Него наш народ, кроз завесу физичког света прозире у духовне области и тамо тражећи истинске узроке тих појава, говори: „Бог је казнио некога" или „Бог је послао добру летину", или „Слава Богу, невреме је прошло", или „Слава Богу, успео сам...“, итд. У свету физичких појава он увек види персоналне узроке. Међутим, без обзира што је то апсолутно сагласно са учењем Библије, неки људи који се налазе изван наше Цркве, називају нас мистицима, а нашу веру мистицизмом или сујеверјем. У стварности, наш мистицизам није ништа друго него још дубљи продор у свет духовних реалности и разумних сила, које лично узимају учешће у свим догађајима и тако их условљавају, користећи природне стихије и елементе као своје оружје, инструменте, канале, символе и знакове.
* * *
Све горе речено доводи нас до следећих закључака: Као прво, Хришћанство није толико религија принципа, правила, прописа и историјских података, колико — пре свега и изнад свега — нежно-љубљених, личних односа ка Личности нашег Господа Исуса Христа, и - кроз Њега и у Њему - ка другим члановима Његове Цркве, живим и умрлим; Као друго, наше персоналистичко православно учење о узрочности у природи и светској историји, без икакве сумње представља учење Библије. Оно је у потпуности примљено и развијано од стране наших Отаца Цркве и свето се чува у свести православног народа.
* * *
Корист коју извлачимо из оваквог персоналистичког учења о закону узрочности — велика је и разноврсна. Из тог учења ми црпимо мотиве како би кроз видљиве догађаје јаче продрли разумом у област невидљивих сила, које условљавају и руководе драмом васељене. То учење изоштрава нашу моћ мишљења, наш лични интелект, више од било чега другог.
Захваљујући њему, ми са једне стране непрекидно боравимо у присуству нашег Пријатеља, Христа Спаситеља, Коме се молимо, а са друге стране нашег непријатеља сатане, коме смо дужни да се супротстављамо.
То учење нам неизмерно помаже у развијању и образовању јаког, личног, индивидуалног карактера.
Оно нас надахњује духом оптимистичког хероизма у страдањима, самоосвећењу[3], у трпљењу неописивих мучења Христа ради, о којима сведочи историја наше Цркве.
Све ово и још много других позитивних утицаја, немају и не доживљавају следбеници имперсоналистичког каузализма: Они су лишени највеће користи – спознаје истине.
Николај, Епископ Охридски и Жички
Превод са руског: Ранко Гојковић
[1] Интенционални – на нешто усмерени (примедба преводиоца)
[2] Основни, исходни узрок било чега (прим. прев.)
[3] Самопосвящение - Наша свесна одлука да се крене новим животним путем (примедба преводица)
Прва страница текста "Боословског зборника" из 1954. г., Свето-Тихоновске духовне семинарије РПЦЗ у САД