Свети владика Николај
Напомена: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо још једну , колико знамо до сада непубликовану песму светог србског златоустог владике Николаја. Песма је нађена у ризници манастира Војловица где је владика био у једном периоду Другог светског рата у некој врсти заточења, а до уредника "Саборника" је стигла захваљујући доброти брата у Христу Владимира Ђукића. У прилогу су и фотографије оригиналног рукописа светог владике Николаја и прекуцани тект на писаћој машини...
♦ ♦ ♦
Узроци мога живот далеке су претече његове. Они су плели колевку моју и просецале пут мој далеко пре него ме је мајка осетила у утроби својој.
Нема тачке у васиони, на коју бих могао упрти прстом и рећи: ту је зачетак мој и пре тога нема ни слутње о мени.
Рекох лептиру што сеђаше на ивици океана, како си немоћан, о мали лептире! Одговори мали лептир: Тако немоћан, да ме цела васиона не може ни створити, ни уништити.
Залутало јаре вречаше у планини: тешко мени осамљеноме и остављеноме!
Осмехну се млади пустињак у планини, сусед борова и звезда, па проговори јарету ове речи утехе: Не бој се шарено јаре, твоја врека чује се на два краја васионе, тамо где те тобож, нигде није било и тамо где те тобож, нигда бити неће.
Коњ вуче кола и ћути, а точкови шкрипе и препиру се, ко од њих вуче кола.
Лелујаше се лист на трешњи. Упитах га за узрок. Он указа на грану, грана на стабло, стабло на корен, корен на земљу, земља на сунце, сунце на звезде, звезде на васиону, а васиона се стресе у страху и ћутке указа на Тебе, Господе.
