Протојереј Генадиј Беловолов
Напомена уредника «Саборника» и преводиоца текста: Поштовани читаоци, већ смо преносили текст оца Генадија Беловолова о чуду у Зочишту, овај дивни пастир заслужује да се пре публикације новог текста о њему напише неколико речи.
Отац Генадиј данас је клирик Санкт-Петербуршке епархије РПЦ, настојатељ храма св. Апостола Јована Богослова (историјско подворје Леушинског манастира светог Јована Претече)
Оснивач је и директор Меморијалног музеја-стана св. прав. Јована Кронштатског у Кронштату (отворен 1999 г.), а такође и Музеја игуманије Таисије при Леушинском подворју. Иницијатор је три духовна путовања у знак подршке Беслану (2004 г.) Косову (2008 г.), Цинхвалију (2009 г.). Приликом посете Србији, храму Светог Саве поклонио је предивну икону Пресвете Богородице «Благодатно небо».
Награђен је орденом св. благоверног кнеза Александра Невског 2 степена (2007 г.), медаљом св. Јована Кронштатског
(2008 г.). Лауреат премије Клуба Православних журналиста "За радове о св. Јовану Кронштатском" (2008). Лауреат Сверуске историјско-литературне премије св. Александра Невског (Удружење књижевника Русије) за стварање Меморијалног музеја-собе св. прав. Јована Кронштатског (2009).
Важи за једног од најбољих познавалаца живота и дела светог праведног Јована Кронштатског. Mилошћу Господњом, имао сам част да овог дивног свештеника упознам у Петрограду...
О великом Сверуском пастиру који се није уплашио колере, говори и овај текст. Дакле, свети Јован Кронштатски се није уплашио колере него је (без маске!) сишао међу болеснике и на палуби се после молитви његових светом Пантелејмону, десило право чудо. Ово може бити и поука нашим пастирима, наравно да не може свако бити Јован Кронштатски, али православни свештенослужитељи су свештеници Бога Живога који треба да дају пример вере, а не маловерја. Причешћивање са маском на Царским Дверима, брисање кашичице после сваког причасника, свакако није пример за верујуће. Нека би дао Господ да после упозорења са горењем епископа на Царским Дверима и наши клирици престану да се угледају на безбожну Европу која ставља разум изнад вере...
♦ ♣ ♥
У кризним тренуцима историје, у тражењу одговора на изазове времена, често се јавља жеља да се представи себи како би у таквој ситуацији поступали ови или они историјски хероји. У данашњој коронавирусној 2020-ој години појавило се много нових проблема за Цркву, како служити, како се причешћивати, како се обезбедити од вируса. У Меморијалној соби светог Јована Кронштатског имао сам прилику да слушам различита мишљења поклоника, да отац Јован никада не би причешћивао пластичним кашичицама за једнократну употребу, да не би умакао кашичицу у алкохол. Други говоре да баћушка није био формалиста и за њега спољашња страна није била важна, он је није увек поштовао, на пример, вршио је општу исповест или често причешће.
Да би се адекватно одговорило на ово питање, мора се наћи слична ситуација из живота подвижника и погледати како се он понашао у тој ситуацији.
Недавно сам добио одговор, притом на неочекиван начин.
У Меморијалној Соби ми много година скупљамо књиге, фотографије, личне ствари Сверуског пастира. Обично их људи лично доносе. Но, овај пут су ми написали преко интернета.
Крајем новембра на мој налог у «Вконтакте» стигло је писмо од Наталије Корткерос: «Умро нам је отац (Владимир), прегледали смо његову библиотеку и тамо смо нашли једну невелику брошуру о светом Јовану Кронштатском. Шаљем фотографију те брошуре. Уколико Вам је она интересантна – молим Вас, напишите... Можда је она за Вас (или за Музеј) важна?»
Одговорио сам јој да је све што је везано за име св. Јована Кронштатског нама драго и интересантно, да ћемо са захвалношћу примити брошуру о оцу Јовану. После неколико дана наша сестра-сарадница се срела са Наталијом и добила од ње на поклон књигу.
Био сам у прилици да је ускоро видим и прочитам. Та предреволуционарна књига садржала је текстове-успомене о Јовану Кронштатском, који су публиковани одмах после његове кончине у часопису «Ведомости С.-Петербургского градоначальничества». Био је то један од крупнијих часописа у престоници који је «увек радо публиковао успомене из живота о. Јована Кронштатског». Иако је књижица била невелика, испоставило се да су успомене у њој биле вредне и мало познате.
Буквално на првим страницама прочитао сам историју на тему која ме интересује, о томе како се о. Јован понашао за време колере у Кронштату. Радило се о епидемији колере у Русији са почетка 1890. године, која је појачана гладним 1892-1893. годинама. Само у те две године регистровано је 620 хиљада болесних од којих је половина умрла.
Наводим дословно то интересантно сведочанство, које је записао капетан I класе „К“:
„У Русији је била епидемија колере. Од страшне болести умрло је много народа. Морска команда је предузела све мере да се колера не пренесе у Кронштат, плашећи се за животе наших славних морнара. Са Петроградом скоро да је било прекинуто општење, а сви комерцијални бродови који су долазили из Балтичких лука Шведске, Данске и Финске, подвргавани су карантину и команда није дозвољавала излазак на обалу до одобрења команданта луке.
Једном приликом стигао је шведски брод – велики теретни пароброд „Густав Адолф“ – и зауставио се на великом сидришту. Са пароброда су сигнализирали да „имају заражених колером“.
Отац Јован је случајно сазнао за то и када је чамац са лекарима и санитетом био спреман да се одвоји од пристаништа и 
крене ка Купечејској[1] луци, на обали се појавио баћушка:
- Станите! Сачекајте мене!
- Куда ћете ви баћушка? Ми идемо на пароброд у коме има болесних од колере!
- Идем и ја са вама.
То је било речено тако одлучним гласом који не дозвољава противљење, да су медицински службеници морали примити у чамац и тог дивног лекара и духовних и телесних болести.
Тежак призор дочекао нас је на страном пароброду... Болесни од колере грчили су се у конвулзијама... Код неких су ноге биле тако савијене да су коленима скоро додиривали подбрадак. Заразна бљувотина била је разбацана свуда по палуби и у кабинама.
На брзину бацивши поглед на застрашујући призор, отац Јован се оштро обратио руским лекарима:
- Ко од вас говори шведски?
Нашао се доктор који је једно време живео у Стокхолму.
- Ја говорим шведски баћушка...
- Онда, идемо!... Реци капетану, да он нареди да све болеснике изнесу на палубу!
Наређење је било извршено...
Отац Јован се осенио крсним занмењем и пришао болесницима.
- Преведи! – заповедно је рекао лекару који га је пратио.
– Свети исцелитељу Пантелејмоне, моли Бога за ова страдална чеда.
Дуго се молио отац Јован...
Доктор, испрекиданим од ридања гласом, преводио је на шведски речи његове молитве, клечећи на коленима.
...Болесни, без обзира на своје несносне муке, постепено су почели ослушкивати речи молитве и, неприметно за њих саме, но на очиглед здравих, њихови грчевито савијени удови почели су се исправљати, престало је кашљање… Утихнуло је храпаво дисање и стењање…
И у побожној тишини чуо се метални глас оца Јована и испрекидани, узнемирени глас случајног преводиоца...
Отац Јован је, благословивши све болесне, напустио пароброд и, повинујући се савету лекара, провео одређени му рок у карантину, у морској болници.
Како је потом било утврђено од стране поморских власти и власти Кронштатске тврђаве, на пароброду „Густав Адолф“ није било ни једног случаја смрти од колере за време њиховог боравка у пристаништу.
Отприлике после четири месеца, капетан пароброда Липанен је послао оцу Јовану писмо и молбу да пошаље портрет баћушке са својеручним потписом. Отац Јован је испунио жељу шведског морепловца и послао је портрет. Руски потпис је сам ставио, а поздрав на шведском језику је написао тај исти преводилац-доктор.
Често се на Морском официрском сабрању говорило о том догађају, и многи од младих су говорили:
- Како је тако ризиковао наш баћушка!!!
- Не заборавите, да је он отац Јован! – одговарали су стари морски вукови». (Сс 4-7)
Своје приповедање мемоариста завршава речима: «Нама савременицима живота високопоштованог оца Јована тешко је и преурањено износити своје мишљење о свему што је он урадио. О томе ће у довољној пуноћи рећи историја».
Видимо, припало је нашем времену да историја каже своју реч. Кронштатски пастир нам предаје пример чврсте и храбре вере при вршењу пастирског дуга свештеника. Он је схватао сву опасност од посете брода (после је чак боравио и у карантину у Морској болници), но, ипак је испунио свој дуг, сведочећи иновернима Истину Православља. То чудо Драгог Баћушке јача све верујуће у временима садашње пандемије.
[1] Купеческа – трговачка (примедба преводиоца)
Текст је први пут публикован на страници оца Генадија на друштвеној мрежи «Вконтакте».
Саборник текст превео са: Руске Народне Линије
Фото: РУНЕТ
