О. Дарко Ристов Ђого
Прошао је још један празник Св. Јована Богослава, управо оног апостола чије су ријечи прве преведене на словенски језик (превођење су Света Браћа Кирило и Методије вршили према богослужбеном поретку, према коме се на Васкрс чита пролог Јовановог јеванђеља. То значи да су прве ријечи које је икада у себе примио словенски те тиме и српски језик биле „εν αρχή ήν ο Λόγος“, „искони бѣ Слово“ – „исконски, у почетку прије свих почетака бјеше Ријеч, Смисао, Слово“). У потпуном контрасту са празником словенскости прошла је она друга прослава, сходно стиховима једног од сада већ покојних честитача сецесије од себе самога: бјеше то прослава к`о прослава, и шта да се прича/парада пијанства и кича/и непозната цура у црвеном…
У том потпуном ракурсу празника и Смисла и представе бесмисла, поцјепана па зашивена застава made in Ljubuški (јер „неће нама попови из Фоче говорити шта да мислимо док наша браћа из Црне Горе развијају заставе направљене у западној Херцеговини, посестрини ове наше битније нам браће!“) толико је комичан и баналан моменат да слика заиста вриједи више од сваке ријечи.
Оно што је писцу ових редова, ипак, суптилније упало у очи код немалог броја познаника (пријатељи дукљанске провинијенције су ме углавном прекрижили за вријеме литија, а комуникација са понеким од њих престала је и на моју иницијативу након њиховог „честитања“ смрти Блаженоппчившег Митрополита Амфилохија) који су јуче славили јесте инсистирање на порукама дана: Crna Gora je moj dom! Crna Gora – jedina je moja domovina! И тако даље. Заиста: српску ријеч отаџбина (старији су и мени дражи облици „отачаство“ и онај формиран према руском фонетском обрасцу „отечество“) готово да су нестали из crnogorskog језика.
Језик није случајан, ни када испољава оно што је у људима, ни када се језичким политикама конструише оно што у људима има и може бити. Ова, наизглед, мала језичка диференцијација српског језика и онога који, како рече Матија Бећковић, не треба Crnogorcima јер имају исти такав, није тек неко омакнуће. Ријеч је о метафизици простора који доживљавамо као простор Смисла: начин на који описује свештену географију нашег идентитета, онај комад земље за који осјећамо да смо ту своји, много говори о нама самима.
Наиме, српски језик такође познаје домовину. Нису ли Ршумовићеви стихови, којима учимо дјецу да би од њих били људи, најљепше одређење и човјека и домовине: „Домовина се брани животом и лепим васпитањем“. Домовина је оно гдје нам је дом, а дом није само кућа, стан, зграда, већ оно што унесемо у један простор од бетона, да би тај простор био простор смисла. Бар малог, нашег, животног смисла. И не сумњам да сви који су јуче славили заиста у својим кућама имају и домовину. Многи, опет, знају да се домовина – оно гдје ти је дом – може и помјерити, па савију своју домовину далеко од отаџбине. И тако: једну домовину у Црној Гори данас воле само људи које је Мило Транзиција (из државног у његово) оставио као типичне губитнике транзиције и повлаштена класа оних који су добитници транзиције. Зато је увијек помало тужна та „домовинска“ захвалност, пропраћена домобранским симболима. Језичка новоуспостављена блискост crnogorskog и hrvatskog језика није само пројекат већ помало и плод једног свјесног семантичког наслањања два јужнословеснка идентитета без отачке историјске дубине.
Српски језик и српска свијест познају, поред домовине, и отаџбину. Отаџбину су ти подарили и оставили ти је да је браниш, волиш, да за њу живиш и очеви и оци. Имамо два облика множине: један за оне који су нас родили тијелом и лицем, образом људским и другу за оне који су нас родили водом и Духом, образом богочовјечанским. И очеви и оци улазе у нашу Отаџбину, јер она овдје је мали комад, предукус оне Небеске. Опет: оне су неким тајновитим путевима Једно. Ако ниједна од многих српских држава није била исто што и Небеска Србија, свака од њих се ипак сјећала да су јој ноге на земљи, у домовини која је отаџбина, а она сама – наша небеска Отаџбина, комад Царства Небеског у коме ћемо се наћи, ако издржимо поглед Христов, поглед Лазарев и Милошев, поглед Св. Савé и св. Василија, Св. Петра Цетињског и св. Николаја Жичког. Поглед момишићких и пребиловачких и старобродских и јасеновачких мученика. Јер и очеви и оци нас гледају. Наш одговор на њихов поглед – то је оно што, осим људске пристојности домовине, чини и нашу вијековима стару, егзисетнцијалну етику Отаџбине.
А од Отаџбине сецесије нема, ако хоћеш да останеш човјек. Можеш, попут неких Николића, брисати српство са предачких каменова. Ђед те чека па чека. Отац те гледа па гледа. И нећеш се од Отаџбине сакрити у љубави према domovini.
Извор: ИН4С
Фото: Снимак екрана
