Високопреосвећени Анастасиј (Грибановски), Митрополит Источно-Амерички и Њујоршки
Навршило се седам година од дана кончине наших Царских мученика и ми на овом свесветском олтару приносимо бескрвну жртву у њихово сећање.
Молитва љубави је наш непрекидни дуг пред њима и њиховим великим страдањима, која су се завршила бруталним погубљењем читаве Царске породице на данашњу крваву ноћ у Јекатеринбургу.
Још није прекинута велика борба добра и зла која од Русије захтева толико тешких жртава, и име покојног Господара и даље стоји пред нама, попут пророкованог знамења.
Док једни од самог помена тога имена проливају сузе туге и састрадавања, друге обузима бес и с жестином одапињу отровне стреле према њему.
Да можда ови последњи не негодују толико на замученог Цара, због тога што, проливши његову крв, никако не могу да оправдају злочин који су починили?
Све досетке убица Господаревих биле су немоћне да помраче његов морални лик – тај лик који служи као истинско мерило људског достојанства.
Познато је да се људи, попут драгоцених метала, препознају у огњишту ватрених искушења. Покојни Господар је прошао кроз обе врсте главних искушења којима се подвргава човек на земљи: искушење висине, славе, среће, и искушење понижења, лишавања, телесних и духовних страдања. Тешко је рећи који је од та два пута искушавања опаснији за нас. Није лако човеку да истрпи свест о свом превасходству пред другим људима и одупре се пред опијајућим дејствима величине, славе, богатства, који му скоро увек долазе у пратњи свога сверазвраћујућег сателита у виду саблазни гордости. Ништа нам мање моралних напора није потребно ни да би сачували смирену величину духа у тешким тугама и невољама које нас обузму, када се људско срце и нехотице озлоједи према целом свету или упада у униније. Положај венцоносца и притом самодржавног, самим тим у себи крије још више духовних опасности, јер је у његовим рукама усредсређена пуноћа власти и моћи и са њима повезаних осталих земних блага која прелешћују већину људи.
За господара милиона људи скоро да не постоји реч „немогуће“, његова наређења имају стваралачку силу. Не приписују ласкавци узалуд тим славним и силницима земље, скоро Божанска својства.
Искушења царске власти су толико велика, да је у древној Визаантији постојао мудри обичај: међу буком и бљеском свечаности крунисања, када усхићени народ аплаудира, као неком полубогу, своме венчаном владару – доносе последњем парчиће мрамора да би он унапред одабрао од тих материјала гробницу за себе или му дају у руку кесу са пепелом, како би га подсетили да ће и он некада постати земља и пепео као и сваки од смртних.
Престол Руског Цара у то време када га је наследио Император Николај II стајао је тако високо да је био видљив целом свету; међутим, његов бљеак ни за тренутак није заслепео почившег Господара. Он се није опијао вином власти и није се бавио својом правасходном величином; напротив, он је пре тежио да буде последњи и није могао преовладати урођено у себи осећање скромности, које му је често сметало да пројави своју власт у таквом степену у коме је то било понекад потребно, због околности тога времена. Од детињства нахрањени умирујућим духом Православља, Цар-мученик је увек био кротак и смирен срцем; он ни згажену трску неће сломити, и фитиљ који тиња неће угасити. Мир и љубав чинили су главну стихију његовог духа; позивом целом свету на мир, он је започео своје безметежно, рекло би се и благословено царствовање и када је први пут видео себе принуђеног да исуче мач ради заштите Русије, прво од спољних а потом и унутрашњих непријатеља, његово срце се и нехотице стезало од бола.
Још без довољно искуства, Господар је постојано туговао због тога што су се његове великодушне намере разбијале о несавладиве противуречности живота. Власт се пред њим отварала не толико као радосна могућност да се добро охрабри, колико као сурова неопходност да се бори са злом (Римљанима 13, 1-4), и он је, страдајући изнутра, са трпељивом покорношћу носио њено бреме као дуг који је на њега свише наложен.
Минуте одмора Господар је проводи у кругу вољене породице, живећи скромим древно-руским начином живота међу спољним бљеском који га је окруживао.
Високо жртвено расположење које се загорело у срцу руског народа на почетку Светског рата, поново је окрилатило Господара. Запаљен тим истим свештеним огњем он се духом сјединио са својим поданицима и поставши израз општенародних осећања, постао је истински Вођа Отаџбине.
Били су то несумњиво једни од најсрећнијих дана његовог царствовања, када су се пред њим отворили завети родне историје и када је он у свом срцу осетио тајанствени глас који га зове на остварење високог призива руског народа. Са трпљењем је превазилазио све недаће рата, бодро идући у сусрет том светлом долазећем дану тријумфа истине и мира. Али авај! Приближило се испуњење времена само зато да би се показало колико мало смо ми били припремљени за прихватање улоге која нас је очекивала. Народ није до краја претрпео велико искушење и зато се није венчао венцем победе. Привучен духом илузија и саблазни, народ је сишао са тесног пута подвига на који је био постављен руком Промисли и устремио се на широке путеве самовоље и безакоња. У своејврсној опијености безумљен он је почео беспоштедно да руши све раумне темеље заједничког живота и тада је од њега био узет онај који Задржава, то јест Цар, као извор власти и главни стуб поретка у држави.
Попут Јова, у чији је дан по вољи Божијој било суђено Господару да увиди овај свет, он се у једном магновењу лишио и славе и богатства и царства и пријатеља.
Само најближа му лица су желела да са њим испију чашу страдања и остали су му верни до краја; други, иако су саосећали са његовом несрећом, али нису се осмелили да то јавно изразе да не би били одстрањени од већине; већина његових претходних пријатеља, према којима је често био благородан, сасвим су га се одрекли страха ради јудејскога и уместо утехе су свом доскорашњем покровитељу упутили прекоре да је сам заслужио своју судбину.
Господ ће Страстотерпцу Господару оставити само једну утеху у поређењу са Јовом – његову вољену и до самопожртвованости одану породицу, али авај – она је и сама морала са њим да дели понижења и тугу и због тога је некада за њега била и нехотични извор нових страдања.
Најтежа од свих невоља које су изненада пале на главу Господара целе Русије, било је несумњиво лишавање личне слободе – тог драгоценог блага које су стекли милиони његових поданика и које Бог није желео одузети највећем старозаветном страдалцу – патријарху Јову. Закључан под стражу, Господар је морао окусити сву горчину невоља и сву бруталност људске незахвалности. Људи који су још до скора дрхтали од једног његовог погледа и који су ловили његов осмех, као живоносну сунчеву зраку, сада су га подвргли најгрубљим увредама, изругивали се не само над Њим и Имератрицом, него и над њиховом младом децом која су још мирисала нежном младалачком чистотом, чија је душа посебно морала патити због првог додира са злом и неправдом живота. Сваки дан, сваки час, ти брутални мучитељи су смишљали нова морална мучења за незаштићену Царску породицу, но, ни једна реч роптања на своју судбину није изашла из уста Царских страдалника. Они су подражавали Онога за Кога је речено: Он вређан, не узвраћаше увредом, страдајући није претио (1 Петрова, 2, 23). Само Богу су предочавали своју тугу и само су пред Њим изливали своје срце. Осећај напуштености који је угњетавао њихову душу, није охладио њихову љубав према Русији; заборављајући сопствена искушења Царски затвореници су до краја живота наставили да страдају неразделно са својим народом.
Већ сами акт одречења од Престола представља израз високог саможртвовања Господара ради Отаџбине коју је ватрено волео.
У то време инострани венцоносци (у Енглеској и Француској), који су вољом Промисли прошли по том истом крсном путу, нису желели да се без борбе и крвопролића раставе са својим троном, дотле је наш покојни Господар био далеко од мисли да заштити своју власт само из жеље за владањем. „Да ли сте Ви уверени да ћете послужити за добро Русије?“ – упито је Господар оне који су наводно у име народа захтевали од њега одречење од својих наследних права. Добивши потврдан одговор, истог часа је са себе скинуо бреме Царског владања, плашећи се да на њега може пасти макар и једна кап руске крви у случају изницања братоубилачког рата.
Тим мудрим од сада историјским питањем, Господар је заувек скинуо са себе одговорност за одлуке које је предузео и она је пала на главу оних који су први подигли на њега бласфемијску руку.
У мери приближавања свом исходу, сва породица племенитих страдалника са истинском царском величином све више и више се уздиже над земљом и достиже, како о томе сведоче последња писма њихова, исповедничку чврстоћу вере и мученичке незлобивости и свепраштања према својим непријатељима.
Њихова смрт затекла их је потпуно сазрелим за Вечност; међутим, саме околности њиховог неочекиваног погубљења морале су им причинити нова тешка, иако већ последња, страдања. За младу Царску децу која су увела у самом расцвету живота, облик насилне смрти је био посебно ужасан јер су се они са њом први пут срели лицем у лице, и само један поглед бездушних џелата морао би потрести њихову нежну душу. Срце њихових родитеља кидало се на комаде само од те једне мисли да су ради њих приведена на заклање ни за шта крива деца и да су прошли крог огањ смрти неколико пута умирући истовремено са сваким од својих чеда.
Историја ће у своје време рећи за нас још непознате појединости те страшне ноћи и сузе тихог умиљења ће се не једном пролити над подвигом нових великих страстотерпаца које је Господ истопио као сребро које су окусила седморица, како би их обрео достојним Себе и увенчао их сјајнијим дијадемама него што су венци царски.
Цео свет је уздрхтао од ужаса Јекатеринбуршког злочина. Једино су још сами кривци још дисали осећањем неутољиве злобе и настављали чак и после погубљења да прогоне своје жртве, плетући око њиховог имена трње отровне клевете. На срећу, време је неумољиви судија људских дела и оно сваки дан разобличава ту клевету показујући лик почившег Господара и Господарице у њиховом истинском светлу. Сада се већ нико не сме дрзнути да каже да су они чак и у мислима били способни да издају Русију или да је светиња породичног огњишта била затамњена макар и најмањом сенком. Нико данас не сме импутирати кривицу самом Императору Николају II и све те невоље и ужасе у које је уронила данас наша многострадална Отаџбина, јер је за то крив цео наш народ и свко од нас појединачно.
Тај уистину страдалник-Господар не може бити одговоран за то што му је судбина доделила да управља тако великом државом на прелому његове вековне историје, када никаквих природних људских снага није било довољно да би се супротставиле злу које се надвило са рушилачком стихијом, сакупљеном гресима читавог низа покољења и незадрживом попут лаве која изнедри вулкан.
Свише је била одређена и та мера духовних дарова којом је он овладао приликом пролажења свога високог служења пред Богом и људима. Нико од људи није обавезан да се роди као геније, но свако треба да се труди и умножава, у мери својих сила, своје од Бога му дароване таленте. Ко може прекорити Цара који почива у Бози због тога што није испунио ту Јеванђелску заповест? Ко не зна да је он био неуморни делатник на трону који је увек бринуо о успеху своје државе, који је чувао њено достојанство и безбедност током 23 године свог царствовања, док он на крају није за њу положио и своју душу.
Ако Господар, који је увек стремио високим циљевима, није некада налазио одговарајућа средства за њихово остварење, ако је он мислио о својој околини боље него што су они заслуживали, и повремено испитивао осећања збуњености и неодлучности пред лицем опасности која се надвијала, то само доказује да је он био човек и да му ништа људско није било страно.
Ко има право да му суди за ове или оне људске немоћи, за његове вољне и невољне грех, осим Онога Који му је уручио Царство и послао му тако велика очишћавајућа искушења, да су она у стању да превагну над песком морским (Јов, 6, 3)?
Великомученички подвиг Руског Цара Николаја II скоро да нема равног себи у историји последњих векова и само овде, на овој трепетној и тајанственој Голготи ми схватамо скривени смисао Крста положеног на њега свише и заједно са њим на целу породицу његову. Голгота је свесветски жртвеник и уједно свесветско судилиште.
Од оног времена када се овде заједно сјединила Божанска љубав и истина да би поцепале рукописане грехове човечанства, са врха Голготе се за нас открива судбина Божанског Провиђења, вагајући судбину појединих људи и читавих народа. Отуда свака мученичка крв вапије на Небо и низводи гњев Господњи на једне и благодат на друге. Одавде се изриче суд и помиловање народима.
Испуњени тужном неверицом, некада су овде стајали Пресвета Богородица са женама мироносицама и светим Јованом Богословом, гледали су на распетог на Крсту Цара славе. Са тугом проникнутом у срцу и ми погледујемо са висине овога светога места на распету, поругану и окрвављену Русију и као од лица читавог руског народа питамо Тога у Чијој је руци сва власт на земљи: Господе! Уколико је за очишћење читавог народа била неопходна жртва првог од синова његових и самог Вожда Руске земље, то је она сада и принесена. Ако је за изглађивање наших заједничких грехова морала бити проливена невина крв, то се она још дими пред Тобом из рана закланих, младих и чистих, као непорочни јагањци, Царске деце и других њима подобних страстотерпаца, њихова имена Ти извагај. Приносимо Теби на искупљење узносимо и уздахе и вапаје свих руских људи који се сада муче у смртним мукама и те руске сузе умиљења које су се током векове лиле на Голготи.
Уздамо се на милосрђе Твоје и позивамо на вечну правду Твоју, комбиновану са неизрецивом тајном Крста који је подигао Божански Син Твој.
Васкрсни, Боже, суди земљи, јер Ти царствујеш во веки! (упореди са: Псалм 81, 8)
Амин!
