Свештеник Владимир Вранић
Озбиљни научници из психологије данас упозоравају на феномен који се зове радикални друштвени конструктивизам (делом марксизам, делом постмодернизам), односно теорија да је идентитет друштвена конструкција. Теорија каже да се биолошки пол, полни идентитет, родно изражавање и сексуална оријентација разликују независно једно од другога. Сва озбиљна научна истраживања су, до пре неколико година, указивала на то да 99,7% људи има полни идентитет који је идентичан са биолошким полом. И скоро сви мушкарци и жене који су то биолошким полом и полним идентитетом, облаче се на тај начин, што у суштини и јесте родно изражавање. И ако се на све то дода и чињеница да је 97% људи у свету хетеросексуално, онда се види колико је ова теорија усиљена и научно неутемељена. Ипак, кроз државно законодавство, она постаје законска доктрина.
Свако друштво би требало да има вредности које су заштићене законом. Но, вредности које су заштићене против мешања државе кроз „повеље о правима“ ипак нису ослобођене политичког процеса. Стога, одређени број држава у свету јесте направио изузетак у својим моралним законима и укључио у своје законодавство одредбе о истополним нагонима. Али, на основу тога се не може рећи да је недискриминаторно изузеће за свакакве људске нагоне уставом загарантовано у свакој држави, о чему најбоље сведочи Устав Сједињених Америчких Држава. Устав Сједињених Америчких Држава ниједним словом не помиње геј бракове ни абортус, а да не помињемо трансродност и сл. Зато Врховни суд својом најскоријом одлуком није наметнуо закон који обавезује све федералне државе, већ је оставио питање абортуса свакој држави на одлучивање.
Чувени судија америчког Врховног суда, на питање о уставности абортуса и геј бракова, одговара:
Моја диплома правне школе на Харварду не даје ми никакво знање о томе да ли су абортус и геј бракови морално оправдани. Устав Сједињених Америчких Држава ништа не говори о абортусу и геј браковима, ни за, ни против. Врховни суд од неколико судија нема право да донесе одлуку у име целокупног друштва о томе да ли је нешто морално или није. Дакле, та и таква питања треба оставити друштву сваке државе да о њима демократски одлучује и гласа. Ја јесам добар адвокат, али мене као адвоката и судију ништа посебно не квалификује да одлучујем о томе шта је добро за друштво а шта није, или шта је морално, а шта није. Мој посао као судије је технички, да прочитам већ донесени закон, а не да га стварам.
А, Европска унија себе још увек види само као асоцијацију држава чланица, те је логично да законски буде неизводљиво да намеће одређене вредности или идеологије свим државама. Без обзира на већ поменуто, оно што треба нагласити јесте да – уколико би се ипак приступило прављењу уступака сваком људском нагону и свакој људској идеји као идентитету, што је потенцијално бесконачан број – то онда значи да је свака људска идеја и сваки људски нагон закон за себе. На тај начин се озбиљно урушава идеја о демократији, јер у том случају појединци процењивали и одлучивали о друштвеној важности закона, или чак постају закон за себе.
Али, погледајмо апсурд у данашњем српском законодавству. Једнакост данас значи да можете подржати трансродне особе јер су трансродне особе, али не можете учинити обрнуто, јер у том случају кршите људска права. У Србији данас можете да будете политички подобни и уздигнути на највише место, не упркос томе што сте припадник ЛГБТ+ групе, већ само зато што сте припадник те групе, али не смете бити критиковани или одбијени зато што сте припадник ЛГБТ+ групе. Дискриминисати значи разликовати и третирати другачије. Данашње законодавство очигледно или затвара очи пред чињеницом да је ово књишки пример дискриминације, или свесно мења законодавство. Ни једно ни друго није добро.
Због тога што верују и говоре „неподобне“ ствари, људи се „канцелују“ („поништавају“) и читаве каријере им се уништавају. У арени савремене секуларне религије, они су својеврсни јеретици.
Септембар 2023, УНС, Округли сто "Рат против породице" у организацији "Породичног сабора", први са десне стране Миша Ђурковић
Али, људска права су настала како би штитила грађане од државне надмоћи и то забраном произвољног осуђивања, хапшења, притвора и мучења. Данас се, међутим, људска права отимају контроли и приморавају појединце и приватна предузећа да прихвате прогресивну политичку идеологију. Савремена људска права, дакле, само ограничавају слободу друштва, а неограничено проширивање штићеника под људским правима води друштво у најбољем случају у хаос, а у најгорем, у потпуно укидање слободе, правни колапс и темељно уништење друштва. Прогресивна идеологија је уграђена у модерно законодавство о људским правима, а незаинтересованост и немогућност већине људи да то препозна штити непријатељски status quo.
Правна доктрина је као вирус. Ако је пуштена у живи систем она се шири и има ефекат, а ефекат ће бити последица философије која је уграђена у закон. То је најбоље објаснио Александар Солжењицин у свом делу Архипелаг Гулаг. Ту Солжењицин говори о томе како су се хипотетички хумане доктрине, које су уграђене у радикални марксизам крајем 1800–их, развиле у совјетском друштву и уништиле га, заједно са многим другим друштвима. За ово дело, Солжењицин је, ни мање ни више, освојио Нобелову награду.
Мислили смо да смо нешто научили из историје. Тренутно на делу видимо уграђивање прогресивне идеологије у правне доктрине српског друштва, које разарају српско друштво. Др Миша Ђурковић је у својим професионалним залагањима, у име читавог српског друштва покушао, да укаже на опасности када се одређена идеологија угради у правни систем једног друштва. Уместо награде, српско друштво му прети судом. Историја се ипак понавља, а ми као друштво постајемо саучесници када дозволимо да најбољи међу нама страдају.
Извор: Стање Ствари
Фото: УНС
