Свештеник Георгиј Максимов
Зашто је друга недеља Великог поста посвећена светом Григорију Палами? То је логичан наставак онога на шта је указивала прва недеља Великог поста, посвећена Торжеству Православља. Као што је познато, то празновање је установљено у част победе над иконоборачком јереси и ето, после иконоборачких спорова, већ у четрнаестом веку су се појавили спорови у којима је свети Григорије Палама успео да одбрани православно учење од лажних учења и јереси. Тако да се овде може видети и хронолошка наследност, али се поред тога указује и на још дубље значење, повезано са учењем које је бранио свети Григорије. То је у непосредној вези са оним што за нас представља Велики пост. Јер Велики пост представља могућност да хришћанин мобилише свој духовни живот и да се уз помоћ аскетских напора приближи Богу. Наш циљ јесте сједињење са Богом, за хришћанина је Господ открио такву могућност и управо то је заштитио светитељ Григорије Палама.
Свима нама позната је реч „благодат“. Световни људи том речју просто објашњавају неко добро стање, а хришћанин је схвата као дејство нетварне Божије енергије на човека. Свети Григорије Палама је објашњавао да преко онога што се десило са апостолима на гори Тавору, када је Господ повео три апостола са Собом и они су видели како је Он засијао. Наравно, то није написано ради тога да бисмо ми прочитали Јеванђеље и рекли: „Како се посрећило тој тројици апостола и како ми немамо среће, што се и ми нисмо тамо међу њима нашли!“ Не, ми се можемо наћи међу њима! То што је Господ открио за њих, откривено је као могућност за све истински верујуће Његове ученике – чланове Његове истините Цркве.
Да ли се сећате како је апостол Петар рекао: „Добро нам је овде бити“, и притом тако добро, да није желео да то престане, па је чак понудио да се подигну шатори. А то што им је Господ показао светлост када је засијао пред њима, кроз то им је открио ко је Он одувек био Бог. И та светлост за њихове очи је била видљива пројава нетварне енергије, то јест, благодати, и преко тога су они осетили додир Бога на себи. Није чудо што су то они доживели као блаженство, то јест, срећу. За Православну Цркву је важно што ми можемо не само да мислимо о Богу, него што можемо доћи и у додир са Богом и Бог нас може дотаћи. Као што је писао свети Николај Србски, „Исток је увек веровао у додир, него Запад, а то значи да је он веровао више у близак додир човека с човеком, душе са душом и Бога са човеком, него у голу реч“.
Ако одбацимо све о чему је говорио свети Григорије Палама, онда ће се испоставити да ми можемо само мислити о Богу, али никада не можемо преживети додир са Њим и заједницу са Њим. И тако Свети Николај истиче да је жеља у Православној Цркви да се целивају свете иконе, крстови, мошти – у ствари пројава жеље да се додиром светиње дотакне Бог. И он указује да је то узајамно кретање, - Господ такође жели да нас дотакне: „Додиром Христос исцељује све који Му верују и воле Га. Додиром је извршио спасење рода људског. Није се гнушао да дотакне мртво људско тело. Није се стидео, као Бог и Син Божији, да се и Сам обуче у тело, да хода у телу, да комуницира са људима. И само по себи оваплоћење он описује као „дивнији од свих и најспасоноснији додир вечног Бога са светом телесним, материјалним… и ето, Он нам је оставио завет да никада не прекидамо сусрете са Њим“.
И прелазећи на то шта је писао светитељ Григорије, ми видимо ту исту тему када је он писао да је „свако јединство могућно преко додира“. А наш циљ је – управо јединство са Богом, то хришћанство разликује од ислама, јудаизма и других религија, где човек овде, на земљи седи, а Бог је – негде далеко. И ти у најбољем случају просто чини то што ти је Он рекао – но, између човека и Бога постоји непремостиви зид. Хришћанство говори о томе да је Бог тај зид због нас срушио и могућно је не само ослобођење од греха, него и наше јединство са Богом, наш сусрет, додир. И ето, свети Григорије Палама пише, да се „свако јединство остварује додиром: чулно – у чулном, умно – у умном, пошто постоји јединство са тим зрачењима, онда је и додир могућ, управо умни, или тачније духовни додир човек и Бога, а суштина Божија је неприкосновена сама по себи“.
Ми не можемо бити причасници саме суштине Божије, она је неспознатљива, али је могућно сјединити се са Њим кроз енергије Божије. Реч „енергија“ дословно се са грчког преводи као „дејство“, то јест, може се рећи да се то Бог обраћа свету, Својој творевини. А ово унеколико ново учење донео је свети Григорије! То је оно о чему читамо од давнина – Неопалимаја купина, светлост којом је сијало Мојсијево лице, светлост коју је видео апостол Павле на путу за Дамаск, светлост коју су видели наши светитељи, светлост коју је св. Серафим Саровски показао Мотовилову – то је све светлост Божије благодати - нетварне.
У томе је била суштина спорова, јер су тадашњи јеретици говорили да је светлост на Тавору и другим местима била чудесна, али ипак тварна. Ето, ми овде код нас имамо лампу, која, на пример, светли тварном (материјалном) светлошћу, тако је и благодат Божија, по њиховом мишљењу, била тварна, то јест, део Богом створеног света, а не Бога. Међутим, ако ми кажемо да је благодат Божија материјална, и светлост којом је светлио Христос на Тавору да је била тварна, то онда значи да се ми не сједињујемо са Богом, не можемо Га додирнути, он остаје за нас недостижан. Тада испада да се додир са благодаћу Божијом ни у чему принципијелно не разликује од додира, на пример, ове чаше, која је такође тварна. Испада да је благодат – део материјалног света и додирујући је, ми не додирујемо Бога, ми се опет налазимо са друге стране пропасти која нас удаљује од Бога. Ето ту јерес је оповргао свети Григорије Палама.
По мом мишљењу то је за нас веома важно, јер то објашњава чему ми тежимо, у том смислу и уз помоћ Великог поста. Ми се можемо додирнути са самим Богом! Господ нас може додирнути и то је изузетно важно. Наше јединство са Богом није нешто што смо ми сами за себе измислили, него је то већ нешто што се заиста може десити и заиста се догодило у животима наших светих.
28. март 2021. г.
Храм прп. Сергија Радоњешког на Ходинском пољу.
