Свештеник Георгиј Максимов
О мучеништву као путу за све хришћане (На Марко, 8:34 и 9:1)
Драга браћо и сестре, приликом данашњег читања Јеванђеља чули смо строге речи Господње „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима“ (Марко, 8: 38). а у другом Јеванђељу наводе се те речи у овом облику: „А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем својим који је на Небесима“ (Матеја, 10: 33).
Данашње читање представља једно од многих места у Светом Писму које говори о неопходности хришћанина да буде спреман на мучеништво. У наше време то посебно актуелно звучи, јер су се многа наша браћа и сестре у другим земљама сада нашли у таквим условима, када их терају да иду против истине Божије, против савести, против црквених правила која су установљена Духом Светим на Саборима, приморавају да раскину јединство са Мајком Црквом. То се догађа у Украјини и у Литванији. Није тајна, да су у таквим околностима многи одлучили да не поступе онако како их призива Господ и како призива Црква устима својих светитеља. Многи су одлучили да попусте пред овим безаконим захтевима, а понекад, дешавало се, нису ни чекали захтеве, већ су сами журили да учине ово или оно безакоње да би спасли себе, своје животе, животе своје породице, својих парохијана - тако оправдавају своје поступке.
Али у том истом Јеванђелском зачалу, које смо и ми и они данас читали, Господ каже: „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати“ (Марко, 8: 35). свети Оци су објаснили да се овде говори управо о тој логици „жртвовати оданост Богу да би спасао свој живот“. Хришћанство није религија оних који по сваку цену желе да спасу свој земаљски живот. У многим местима у Јеванђељима Господ говори да „ће вас предавати судовима и по синагогама биће вас“ (Марко, 13: 9) и „да ће сваки ко вас убије мислити да службу Богу приноси“ (Јован, 16: 2). на свакој Литургији ми слушамо: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене“ (Матеја, 5: 11). То је супротно савременој логици овога света која говори „да су несрећни они које гоне!“ А Господ говори – радујте се, ви сте срећни.
Ми чујемо испуњење ових речи на апостолима, када је у књизи „Дела Апостолска“ речено да су их претукли због имена Христовог, а они су „отишли из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име Његово“ (Дела Апостолска, 5: 41). И ти хришћани, који се томе не радују, већ напротив, покушавају да пођу путем сагласности са захтевима гонитеља, заборављају ову истину. Многи заборављају и мисле да је мучеништво – само за одабране. Погледајте житија мученика – тамо нису сви само монаси или свештенослужитељи, него и мирјани, све до деце. Мучеништво – то је норма за хришћане, то је захтев Христов, директно записан у Светом Писму: „Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота“ (Откровење, 2: 10). Господ није додао „са изузетком оних случајева, када ти је страшно за твој живот или благостање, или за живот својих ближњих“. Страх је за хришћанина неоснован, није руководство за деловање, јер је у том истом Светом Писму речено да је „страшљивима…, удео у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт“ (Откровење, 21: 8). И сам Господ Исус Христос говори „ко претрпи до краја, тај ће се спасити“ (Матеја, 24: 13).
И зато морамо да памтимо и да чврсто држимо у својим мислима и срцима да не можемо да се одричемо Господа и Његове Свете Цркве, јер је Црква Тело Христово (Прва Ефесцима, 1: 22-23 ). Ко се одваја од Тела Христова, тај се одваја и од Христа. Узалуд неки покушавају да се оправдају „икономијом“ – то је такав термин који значи снисхођење у случајевима када се не мора строго поштовати овај или онај канон. Међутим, икономија је оно што дозвољава људима да остану у Цркви. У случају јереси, као и у случају раскола, никакве икономије не може бити, зато што у том случају долази до одвајања човека од Цркве, долази до отпадања од Христа.
Али чим се некоме то напомене, одмах се зачују гласови: „Лако је то вама говорити, ви се не налазите у таквим околностима као они!“ Међутим, истина не зависи од тога у каквим се околностима налази онај који је то изговорио. Претпоставимо да је неки злочинац заробио групу математичара и под различитим претњама их натерао да пред камером кажу да је два пута два – једнако пет. Зар после тога сви остали математичари не могу рећи да је два пута два једнако четири? Зар ће их почети одвраћати: „Ви ћете имати право да то кажете тек пошто се нађете на њиховом месту и кажете да је два пута два четири!“? Наш задатак је да понављамо истину Божију, која је од Њега, а не од нас, која је вечна и због тога не зависи од наших привремених околности.
Још покушавају да зачепе уста позивајући се на то да не треба осуђивати људе. Ви знате да у Светом Писму постоје речи Господа: „И не судите, и неће вам се судити“ (Лука, 6: 37). Али тамо постоје и друге Његове речи: „Праведан суд судите“ (Јован, 7: 24). Дакле, када ми не смемо да осуђујемо, а када морамо да судимо? Ми не смемо да осуђујемо човека, али судити о овим или оним дејствима, износити суд о томе шта је добро а шта лоше за хришћанина, шта је правилно, а шта неправилно – ми смо не само дужни, него смо и у обавези. То је заповест Божија.
Наравно, некоме је сложено да види разлику. Али ако ми говоримо да је красти грешно, то не значи да смо ми осудили све лопове. И не значи да ми, под изговором заповести „не судите“, нисмо дужни да говоримо о томе да је грех красти. И када подсећамо на ту истину да не смете жртвовати Цркву, њено јединство, да не смете ићи против хришћанске савести из страха за своје земаљско благостање, па чак и за свој живот и здравље, онда не осуђујемо оне који нису пошли путем верности Богу.
Ми, као прво, подржавамо оне који су пошли тим путем – а таквих људи има.
Међу нашом браћом и сестрама има оних који су остали верни Цркви, нису прегнули колена пред Ваалом и чврсто стоје у истини. Није им лако и потребна им је подршка. А када сви ћуте о овој истини мучеништва, постаје им тешко, ђаво почиње да им намеће помисли: „Видиш да ниси у праву, глуп си, погледај колико је около паметних твојих дојучерашњих браће и сестара, како су се лако скрасили, не треба ни ти да страдаш, да се мучиш, погледај на њих!“ За све такве људе велика утеха и потврда представља када их неко подсети: „Не, ви нисте погрешили, ви правилно поступате, ваше страдање има смисла , и ваш пут је – истински хришћански“.
Као друго, поред њих, постоји не мали број оних који се још колебају и не знају како правилно поступити, и њих такође треба укоренити. И када чују о томе да је правилно чувати јединство Цркве Христове без обзира на све, то им помаже да се уздрже од греха и крену путем правде.
Такође, то је важно и за нас саме. Да би нас припремили, када се нађемо у таквим околностима, а нико нам не гарантује да се нећемо наћи у таквим околностима. Неопходно је да припремамо себе како би поступили достојно ради Христа и због тога треба напомињати да је пут мучеништва – у ствари пут хришћанина, јер је то пут сведочанства његове вере. Сама реч мучеништво, грчки «μαρτυρία» буквално се преводи као «сведочење». Ко је веран до смрти, сведочи о својој вери у Христа. А онај који се плаши, тај сведочи о свом неверју. Тако да, како не би испали они који су се уплашили, морамо и сами себе подсећати шта је црно, а шта бело. А уколико сви заћутимо о тој неугодној истини Јеванђеља, како онда сами да нађемо прави пут у тренутку искушења?
Због тога, наравно, пале људе – тако је Црква називала оне који нису могли да се одупру у време гоњења – не треба осуђивати, треба за њима туговати, молити се за њих, и ако постоји нешто што се може помоћи, треба помоћи. Али истина се мора чувати без икаквог извртања, чувати и другима преносити. И молите се да нам Господ подари да стојимо у овој истини. Јер све што чинимо за Господа почиње у нашем уму и срцу. Ако у нашим мислима имамо нарушену представу о томе шта је право хришћанство и какво треба да се понаша прави хришћанин током искушења, онда нећемо моћи да поступамо исправно на богоугодан начин.
Чак и по питањима која се тичу породице и блиских, што је најтеже – верујући човек схвата да је све у животу добио од Бога и да су сви његови блиски у Божијим рукама, што Богу буде угодно, што Он буде сматрао корисним, то ће дозволити, а што не сматра корисним, неће дозволити, ма шта радио цео свет. То је вера која је живела у мученицима и нека остане у нашим срцима без обзира на све немоћи наше. Тако да, посебно у Крстопоклону Недељу, када сви видимо Крст Господа нашег Исуса Христа, треба да схватимо да хришћанство није религија оних који по сваку цену покушавају да избегну смрт за Христа, да избегну страдања или чак просто само нелагодност. То није религија кукавица, спремних да због страха жртвују своје принципе.
Нек нам је Господ у помоћи, а посебно свима онима који сада пролазе кроз тај огањ искушења, да сачувају у чистоћи своју хришћанску савест.
19. март 2023. г.
Храм Свих светих у Кулишки.
