Напомена уредника: Са тугом у срцу обавештавам све оне којима је братска Русија ближа од зликовачког Запада, да се упокојио велики српски пријатељ Иља Числов, преводилац многих изузетних дела са српског језика на руски. Имао сам част да Иљу упознам и са њим се дружим током Свесловенског конгреса 2017. године, на броду "Кнегиња Анастасија" који је данима пловио од Москве до Петрограда возећи истакнуте представнике словенскких народа. Том приликом Иља ми је поклонио његов превод на руски језик књиге проте Саве Јовића о страдањима Срба на Косову и Метохији. После тог вишедневног дружења, са сигурношћу могу рећи да је заволео српски народ ништа мање од свог руског, да је био узоран православац и изузетан познавалац не само српског језика него и српске историје и културе уопште. Као генерални секретар "Свесрпског словенског покрета" у име свих оних који су познавали брата Иљу, изражавам искрено саучешће породици и пријатељима великог сина руског народа Иље Числова. Вјечнаја памјат драги Иља, нека Господ молитвама руских и српских светитеља упокоји твоју широку словенску душу и насели је међу праведницима...
Ниже преносимо текст са сајта радио Светигоре познате руске новинарке Ирине Ушакове, блиске сараднице Иље Числова, у преводу Марије Живковић.
СОКО ХОЋЕ ВИСОКУ ЛИТИЦУ
Ирина Ушакова
Москва, Свесловенски конгрес 2017, с десна на лево: Анатолиј Степанов, Ирина Ушакова, Ранко Гојковић
Пријатељи!
Данас је у слoвенском свијету туга. Послије тешке болести, у расцвјеталој снази отишао је један од водећих руских србиста, познати књижевни преводилац, члан Савеза писаца Русије, предсједник Друштва руско-српског пријатељства, главни уредник Сабраних дјела Светог Николаја Жичког на руском Иља Михајлович Числов (14.03.1965– 16.12.2019).
Христов ратник је прво што ћу рећи о њему. До смрти се борио за чистоту православља, за истину Божју и народну истину.
Велики је допринос И.М. Числова србистици и славистици уопште, као и руском новинарству. Његови мајсторски умјетнички преводи препознати су у професионалном окружењу као најбољи. Главно дјело његовог живота је превод дјела Светог Николаја Српског, као и поеме „Луча микрокозма“ највећег српског и највећег јужнословенског пjесника, митрополита и владара Црне Горе Петра Другог Његоша, који је по свом пјесничком дару једнак нашем Пушкину. Десетине пјесничких збирки најбољих српских пјесника које је Числов превео, Антологија српске поезије коју је он саставио, такође су непроцјењив допринос словенској филологији.
Током 1990-их и 2000-их, као моћни позив на јединство руског народа звучали су новински чланци Иље Числова „Србија као изазов космополитизму“, „Краљевина Србије“ и „Српски примјер (поводом питања славенског јединства у савременом свијету)“,„Шта је Србија за нас“,„Радован Караџић“,„Босна и Херцеговина – српска земља“,„Балканска правила“ и многи други. Познати вајар Вјачеслав Кликов, са којим је Иља Михајлович био пријатељ, рекао је да су „Срби оно што смо ми, Руси, некада били…“ И Кликов и Числов су били увјерни да се ми од Срба морамо научити како бранити православну вјеру и наше национално достојанство!
Будући да је био човјек академског склопа, научник (И. М. Числов је блиставо завршиио словенски одсјек Московског државног универзитета „М. Ломоносов“), могао је да предаје (и предавао је), поред својих вољених славистичких студија, и курс из свјетске историје, курс латинског на српском. Могао је да предаје на универзитетским катедрама било које европске земље. Али он није могао да живи без Русије. И.М. Числов је предавао српски дјеци у малој православној гимназији на периферији Москве како би прехранио породицу. Његов студент, апсолвент Државне академије за славенску културу, а сада колега и савезник, кандидат филолошких наука, виши истраживач на Институту за свјетску књижевност Елена А. Осипова, говорећи о њему, наглашава да је Иљу Михајловича одликовала велика љубав према српском народу и најдубље знање о његовој историји, култури и националној традицији, коју је великодушно дијелио са својим ученицима, као и панорамски поглед на савремену геополитичку ситуацију, нарочито у словенском свијету. Према њеним ријечима, „посједујући непобједиву вољу, огромну самопожртвованост и марљивост, као носилац високе филолошке културе, надарен од Бога невјероватним даром говора, он се досљедно и бескомпромисно борио за нашу изворну словенску истину и истинску српску културу против свих врста фалсификата и сурогата, у свему и увијек се трудећи да поступа по истини Божјој.“
Иља Михајлович је радио на великим преводима српске духовне и класичне литературе, а посљедњих година писао је за часопис Покров и за часопис Слово. Покушао је допријети до својих савременика, пренијети им словенску истину о братској Србији и њеном јуначком и храбром народу. Његово срце раскидао је бол, видјевши како космополити без коријена не више тепих-бомбардовањем, као 1999. године, већ са ТВ екрана разарају словенски свијет. Иља Михајлович је тада рекао: „Сирија такође страда. Страдали су и Либија и Ирак. А братство по вјери и крви не повезује нас само са Србима. Па ипак, Срби су нам данас у овом свијету ближи и дражи (Руси, Украјинци, Бјелоруси). Јер они су открили и јесу (иако информације о овоме не стижу увијек до Руса, или су чак намјерно искривљене) примјер словенског достојанства, отпора злу, како је рекао велики руски филозоф Иван Иљин. То је у њиховој крви. Тако је то од памтивијека било на планинском Балкану. Довољно је сјетити се српског јуначког епа, као и поеме великог Његоша, највећег српског и јужнословенског пјесника свих времена. „Преогаоцу Бог даје махове“, каже он у „Горском вијенцу“, не само својој, већ и наредним генерацијама. „Соко хоће високу литицу, Соко неће жабу из лужине“ – у овом одговору турским сватовима (западна демократија итд.) чујемо глас данашње Србије, ипак, упркос видљивој „надградњи“, која не признаје савремени свијет илузија. “
Иља Числов је путовао на Балкан у најтежим годинама, 1992, 1999, био је спреман умријети за братски српски народ. (Послије Московског државног универзитета, Числов је одслужио војну службу у снагама противваздушне одбране, иако је на универзитету имао војно одјељење.) „Али како бих ја“, говорио је, „преводио херојски еп да нисам војник?“ Тада сее 1999. године водио прави рат, али могла је бити и права побједа да није било издајничке улоге „голубице мира“ Черномирдина и Министарства спољних послова Козирјева! Руски научник, преводилац је веома био рањен у том рату. А данас његово срце није издржало лажи овог свијета, ерозију словенских традиција, издају некадашњих вјерних другова.
Иља Михајлович је десет година, заједно са амбасадором Србије у Русији г. Славенком Терзићем, организовао у амбасади Србије музичко-пјеснички конкурс „Србија у мом срцу“. Ученици из цијеле Русије долазили су на то такмичење, и поред руских класика читали дјела Петра Његоша, Јована Дучића, Милана Ракића, Владислава Петковића Диса, Светислава Стефановића.
Да су на нашој телевизији барем пет минута показали ту снажну словенску стихију, коју тако природно перципирају дјеца, видјели бисмо понор који су изопачили русофобични сатиричари, пластични свијет у који смо сви преврнути.
Числов је био савјест нације, који нам је враћао концепт „руске интелигенције“, који одавно немамо право ни да изговоримо. Висок, строг, проницљиво шкиљећи говорио је и са научне катедре и у телефонском разговору – подједнако побједнички: „Српска традиција оживљава некадашње јунаштво индоевропског свијета, превазилазећи“ онтолошки „песимизам секуларизованог бића.“
Владика црногорски и приморски Амфилохије (Радовић), несумњиви ауторитет у православном свијету, годинама је благосиљао Иљу Числова. Иља Михајлович није чинио ништа без благослова свог московског исповједника и владике Амфилохија. Српски свештеник, златно перо Црне Горе, отац Јован Пламенац написао ми је прије годину дана, чувши за Иљину тешку болест: „Немате појма шта Иља Числов значи за Србију!“
Како ћете, пријатељу, пустити твоја браћа и твој сунчани Балкан да одеш у промрзлу децембарску московску земљу? …
Одлазак у вјечност угледног руског слависте, сјајног књижевног преводиоца, нашег драгог пријатеља Иље Числова, открива нам, свим руским људима, огромно поље које је посијао у свом кратком земаљском животу, радећи, не знајући за одмор. И нисмо свјесни колико смо богати, какав огроман свијет словенске историје и поезије нам је оставио овај човјек!
Па је дошло вријеме да схватимо да смо још живи, јер су класичне традиције словенских народа живе, јер се Православна црква у Русији и Србији моли за нас с једним Христовим духом, а у њој, у Светој цркви, једно смо са свим претходно преминулим.
Па је дошло вријеме и да сазнамо да још увијек постоје ратници који су спремни умријети за свој и за братски народ, како би проширили наш вијек на земљи. И нови ратници ће доћи, јер имамо шта да заштитимо!
Извор: Митрополија Црногорско-Приморска Српске Православне Цркве
Превела: Марија Живковић
Фото-галерија:
Иља Числов са српском делегацијом на Свесловенском конгресу 2017. године у Русији
Иља Числов са Др Радмилом Маројевићем, потпредседником ССП
С десна на лево: Павел Туљајев, Анатолиј Степанов, Ирина Ушакова, Ранко Гојковић, у позадини Иља Числов
