Свети Димитрије Ростовски
После ужасне пропасти Содома, Лота је било страх да живи у Сигору, да и тај град не задеси иста казна Божија, јер се Сигор налазио у областима содомским, те се заједно са кћерима удаљио на планину која се налазила иза Сигора, куда му је Господ и заповедио да бежи. Настанио се у пећини сам са својим кћеркама. Како је потом дошло до његовог пада са кћеркама које су га напиле вином, о томе пише у књизи Постања, и ко жели може да прочита.
Стид нам не дозвољава да детаљно пишемо о Лотовом сагрешењу, довољно је и оно што пише у Библији. Овде ћемо се само замислити запањени пред силом пијанства, јер је човека кога нису могле да савладају безбројне греховне саблазни какве су се догађале у Содому, савладало вино и у пустињи на планини гурнуло га у грех. Но, није криво вино, него проклето пијанство (упореди са Приче Соломонове, 20: 1), од кога настаје толико велика штета да о томе не треба ни говорити. Јер то свако може видети из свакодневног искуства и у црквеним књигама је доста писано о штетности пијанства. Ипак, и ми ћемо о томе нешто овде рећи.
Познати старогрчки философ Анахарсис[1] говорио је да винова лоза рађа три грозда: први - грозд насладе, други – опијања, а трећи – жалости. Овај философ је тиме указао да незнатна употреба вина служи за ужитак и здравље човека, јер утољава жеђ, лековито делује на желудац и весели срце човеку (Псалм, 104: 15), док много употребе вина чини човека пијаницом, порађа многобројне свађе, распаљује његов бес и побуђује га на туче и битке иза којих долази много жалости. Уколико желимо да подробно размотримо снагу пијанства и ако пијанство назовемо чокотом, онда ћемо наћи гроздове рођене из пијанства који човеку доносе не корист, већ штету и тугу - наћи ћемо не три, већ више, читавих десет чокота.
Дакле, нека пијанство буде од нас названо чокотом, али не плодним, већ оним о коме пророк Мојсије пише у Поновљеним законима: Јер је чокот њихов од чокота Содомско и из поља Гоморскога; Грожђе је њихово грожђе отровно, зрна су му горка. Вино је њихово отров змијин и љути отров аспидин (5 Мојсијева, 32: 32–33). Заиста, пијанство Содоме и Гоморе је грожђе које не рађа ништа осим грожђа пуног жучи, горчине и отрова змија и аспида које порађа јарост, јер какав је врт, такви су и плодови у њему (упореди Лука, 6: 43-45).
Дакле, први чокот са чемерне лозе јесте помрачење ума, промена разума и губљење памћења, јер пара и снага вина, која се диже из стомака испуњеног вином и стиже до главе, замагљујући мозак и збуњујући ум. Зато има много оних који, када се напију, не сећају се ничега, не знају шта раде ни шта говоре, као лудаци. Чак и ако их задеси неко зло, срамота или повреда, следећег јутра се ничега не сећају. За такве људе се испуњава оно што је написано у Причама Соломоновим: Избише ме, али ме не забоље; тукоше ме, али не осјетих; (Приче Соломонове, 23: 35).
Други чокот је – бестидност, јер се пијани никога не стиди, него изгубивши стид, изговара скверне, хулне, бестидне речи, неподношљиве за целомудрено уво. Његова уста постају као празна штала, пуна смрдљивог измета, а језик му постаје као лопата која избацује измет. Срце таквог човека није ништа друго до ризница многих зала, из које не може произаћи ништа добро, већ само зло, према речима Јеванђеља: ...а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца (Лука, 6: 45).
Трећи чокот са лозе пијанства је неуспех у чувању тајни, јер све што трезна особа крије дубоко у свом срцу, закопавајући у тишини, било да су то његове сопствене тајне или оне које му је неко други поверио, пијанац све то објављује свима. Поред тога, он се сећа свега што је давно учињено и предато забораву, и попут мртвог човека, васкрсава то. Такав човек је као буре пуно новог пића, у којем, док пиће жубори и излива се, квасац не остаје на дну, већ се диже на површину и, гоњен из бурета унутрашњом топлотом, истиче напоље. На исти начин, код пијаног човека сила опијености узнемирава тајне срца и избацује их ван. Он својим устима открива тајне, баш као што квасац излази са дна бурета, и, како се обично дешава, попут хране из стомака испуњеног пијанством, бљувањем се избацују тајне. У пијанству се и јело и пиће и тајна претварају у бљувотину.
Четврти чокот пијане содомско-гоморске лозе је распламсавање жеље за телесним односом. Због тога апостол и обавештава: И не опијајте се вином, у чему је разврат (Ефесцима, 5: 18)... А свети Василије Велики говори: «Несумњиво да из вина, као из неког извора потиче помамна похота која далеко превазилази чак и неуздржаност свих бесловесних животиња према женском полу; јер бесловесне животиње не прелазе границе природног, док они који се напију вином траже женски пол у мушкарцима, а мушки пол у женама».
Пети чокот, испуњен змијским и аспидиним отровом представља гнев, бес, непријатељство, свађе, туче и крвопролиће. Пророк Осија каже како се кнезови, и не само кнезови него и обични људи, разбољеше од мијеха вина, и бесно устају један на другога (види Осија, 7: 5). Због тога се у причама каже: Коме: јаох? Коме: куку? Коме свађа? Коме вика? Коме ране ни за што? Коме црвен у очима? Који сједе код вина, који иду те траже растворена вина (Приче Соломонове, 23: 29-30). И Сирах опомиње: Не јуначи се у вину, јер је вино многе погубило. Гвожђе се куша у пећи и каљењу, а вино куша срце охолих у пијанству (Сирах, 31: 29–30). И још Сирах говори: Горка је мука души вино кад се много пије, па још у свађи и клевети. Пијанством се распаљује јарост безумља, снага се троши улудо и ране се задају (Сирах, 31:34–35).
Шести чокот злокобног пијанства је оштећење здравља, слабљење физичке снаге, дрхтање руку, главобоља, промене у очима, стомачне тегобе, стењање, болести, прерана старост, смањење животног века и рана смрт.
Седми чокот је расипање имовине, уништавање богатства и недостатак зараде. Раденик пијанац неће се обогатити, и који презире малено, полагано ће пропасти (Сирах, 19:1). О колико је много таквих, који су од великог богатства дошли до крајњег сиромаштва! Пример за то може бити блудни син.
Осми горки чокот је губитак спасења, јер пијанство уништава духовно богатство баш као што уништава материјална добра. Пијанство се усуђује да почини све грехе, јер греха који трезна особа презире, којег се плаши или кога се стиди, она се не стиди, не плаши се нити презире да почини када је пијана. У Патерику се налази прича о извесном египатском пустињаку, коме је демон обећао да га више неће угњетавати никаквим искушењима, ако само почини један од три греха. Предложио му је следећа три греха: убиство, блуд и пијанство. «Учини једно од тога - рекао је демон. Или убиј човека, или учини прељубу, или се једном напиј — и онда ћеш остати у миру, и после тога те више нећу искушавати никаквим искушењима».
Пустињак је у себи овако размишљао: «Страшно је убити човека, јер је то само по себи велико зло и заслужује смртну казну како по Божијем тако и по државном суду. Починити блуд, стид, изгубити до тада очувану чистоћу тела – жалосно је и гнусно оскрнавити се ономе који раније није познавао такво скрнављење. Опити се једном, не изгледа велики грех, јер ће се човек отрезнити после сна. Дакле, идем да се напијем да ме демон не би више мучио и мирно ћу живети у пустињи». Узевши своје рукотворине, отишао је у град и продао их, а потом ушао у крчму и напио се. Под утицајем сатане, десило се да разговара са једном бестидном и прељуботворном женом. Будући прелешћен, пао је са њом. Када је са њом починио грех, дошао је муж те жене и затекавши грешника са женом почео је да га туче, а он, опоравивши се, поче се тући са тим мужем и, савладавши га, уби га. На тај начин је тај пустињак починио сва три греха – почевши са пијанством починио је и блуд и убиство. Грехе којих се бојао и гнушао када је био трезан, смело је чинио када је био пијан, и тиме је уништио своје дугогодишње подвиге. Уколико касније кроз истинско покајање није успео да поново дође до њих – јер се милошћу Господњом човеку који се искрено каје враћају његове раније заслуге – ти подвизи су уништени његовим падом у грех. Ето како пијанство гура у све грехе и лишава спасења, уништавајући врлине. О томе јасно говори свети Јован Златоусти: «Пијанство, чак и код оних који су целомудрени, знају за стид, имају разум, кротост и смирење, све баца у понор злочина». Зар човек који је изгубио све своје врлине кроз пијанство неће бити лишен свог спасења и одбачен од небеског наследства? Апостол говори истину: ... ни пијанице..., неће наследити Царство Божије (1Кор. 6:10).
Девети горки чокот је – гњев Божији, јер пијаница преступајући заповести Божије, изазива гњев Божији својим гресима. Зато пророк Исаија узвикује: Тешко онима који ране и иду на силовито пиће и остају до мрака док их вино не распали. И на гозбама су им гусле и псалтири и бубњи и свирале и вино. А не гледају на дјела Господња и не виде рада руку Његовијех (Исаија, 5: 11–12). Таквим и пророк Јеремија говори: Пијте и опијте се, и бљујте и падајте, да не устанете од мача који ће пустити међу вас (Јеремија, 25: 27).
Десети и најгоркији чокот винове лозе јесте несумњива погибија душе јер други грешници, када се приближе часу смрти, могу се покајати и зажалити због својих грехова, имајући трезвен ум; Како може пијан човек, умирући, да се покаје ако не зна за себе и не зна да му се приближава неочекивана смрт? Особа која умре без покајања неизбежно завршава у паклу.
Ето какви су чокоти тог содомско-гоморског грожђа, то јест пијанства, чији се укус, иако у почетку делује слатко, касније претвара у горчину жучи и у змијски и аспидин отров. Све ово није речено да би се осудило вино, већ да би се прекорило пијанство, јер је вино створено од Бога за радост и здравље људи, а не за пијанство и штету.[2]
Ево шта каже свети Златоусти: «Вино нам је дато да би се људи веселили, а не да би се недолично понашали, да би се смејали а не да би били исмејани, да би били здравији а не да би се разболевали, да би се поправљале слабости тела, а не да би се уништавала душевна чврстина». Још на другом месту он говори: «Пијанство није од вина, него од прекомерне употребе: вино нам је дато само за телесно здравље а не за нешто друго, али томе је препрека прекомерна употреба». Из ових речи учитеља види се да вино није криво, него безмерна неуздржаност оних који пију. Исти светитељ сматра да су пијанице, због њиховог неумереног пијанства, нечаснији од паса, магараца и других бесловесних животиња, јер ниједна животиња не једе нити пије више него што јој је потребно, и нико је не може натерати да једе или пије више него што њена природа жели. Пијани човек, чак и без присиле, све више пуни свој стомак, тако да чак и себи наноси штету.
[1] Анахарсис – скитски философ из VI века пре Христа, кога спомињу Херодот, Платон, Цицерон, Плутарх, Диоген Лаертије и други. Племенитог рода, пропутовао многе земље, нарочито Јеладу, где се образовао и усвојио Јелинске обичаје.
[2] Прождрљивост, то јест, прождрљивост и пијанство, заслепљује [умне очи]... Где влада пијанство, ум се прогони, разум се уништава, савест греши и судови се искривљују.
Превод са руског: Саборник
