Реч пастира

Рафаел Карелин

Пра­зник Ва­ве­де­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це нас по струк­ту­ри под­се­ћа на ски­цу пала­те са мно­го спра­то­ва. Ис­то­ри­јска осно­ва пра­зни­ка је по­све­ће­ње Дје­ве Ма­ри­је Бо­гу по за­ве­ту ње­них ро­ди­те­ља Јо­а­ки­ма и Ане. Сим­во­лич­ки и ду­хов­ни смисао празни­ка су ми­сти­ка хра­ма, зна­чај хра­ма за хри­шћа­ни­на, по­све­ћивање чо­ве­ко­ве душе Бо­гу и циљ и сми­сао пра­во­слав­ног мо­на­штва.

Ка­д је Дје­ва Ма­ри­ја на­пу­ни­ла три го­ди­не, ро­ди­те­љи су се с њом, у прат­њи многоброј­не ро­дбине, пе­шке упу­ти­ли из На­за­ре­та у Је­ру­са­лим. Светом Граду су се приближили у освит тре­ће­г да­на. Пред њима је била чу­де­сна сли­ка – Храм на вр­ху го­ре Мо­ри­ја ли­чио је на ла­ђу ко­ја је ста­ја­ла у при­ста­ни­шту са ра­за­пе­тим снежнобелим је­дри­ма. Чи­ни­ло се да је спре­ман да се по­диг­не увис и за­пло­ви по азур­ном небеском оке­а­ну. Зра­ци из­ла­зе­ћег сун­ца, ко­ји су се од­би­ја­ли о злат­не иглице на крову Хра­ма и снажно бли­ста­ли, обавијали су Храм про­зрач­ним обла­ком све­тло­сти ко­ји се пре­ли­вао и си­јао као ним­бус. Иначе, кров Хра­ма је био пре­кри­вен оштрим злат­ним игла­ма да не би пти­це сле­та­ле на ње­га (Јо­сиф Фла­ви­је, „Ју­деј­ска истори­ја“).

По­кло­ни­ци­ма је у су­срет иза­шао пр­во­све­ште­ник. То је по пре­да­њу био пра­вед­ни За­ха­ри­је. Дје­ва Ма­ри­ја је оста­вила ро­ди­те­ље, бр­зо уз­и­шла уз ви­со­ке сте­пе­ни­це Хра­ма и при­гр­ли­ла ри­зу пр­во­све­ште­ни­ка, а да је притом нико није при­др­жа­ва­о. Прво­све­ште­ни­к ју је узео за ру­ку и, на из­не­на­ђе­ње све­ште­ни­кâ и ле­ви­тâ, увео у Храм, у ол­тар ко­ји се на­зи­ва Све­ти­ња над све­ти­ња­ма. Де­сет го­ди­на је Ма­ри­ја живела при Хра­му. Ње­на ду­ша је под све­ште­ним сво­до­ви­ма Хра­ма по­ста­ла жи­ви Божији храм.

Храм је ико­на Не­ба, ме­сто не­ви­дљи­вог при­су­ства Бо­жи­јег, по­ље бо­жан­ских си­ла и енер­ги­ја. У хра­му се зе­маљ­ска Цр­ква сје­ди­њу­је са не­бе­ском. У њему, као реч­на буји­ца, не­пре­ста­но те­ку ан­гел­ске пе­сме. Човекова ду­ша, по­гру­же­на у мо­ли­тву, чу­је не­бе­ске хо­ро­ве. Храм ис­пу­ња­ва ду­хов­на све­тлост која је не­ви­дљи­ва за те­ле­сне очи, али коју ви­ди ср­це оми­ве­но су­за­ма по­ка­ја­ња. У хра­му се кроз све­ште­не сим­во­ле и свете ликове одвија цела исто­ри­ја чо­ве­чан­ства. У њему вре­ме гу­би свој праволиниј­ски ток и бу­дућ­ност и про­шлост у сво­јим ци­клу­си­ма, ко­ји се уза­јам­но про­жи­ма­ју, по­ста­ју са­да­шњост. Вре­ме у хра­му, оцр­к­ве­њено бо­го­слу­жбе­ним ритмови­ма, од­ра­жа­ва све­тло­сну сли­ку веч­но­сти. У хра­мов­ном бо­го­слу­же­њу се чу­је глас про­ро­кâ ко­ји су најављивали Хри­стов до­ла­зак као и апо­стол­ска про­по­вед о томе да је из­вр­ше­но спа­се­ње све­та. У хра­му нечујно од­је­ку­је по­ја­ње се­ра­фи­ма, појање ко­јим су сла­ви­ли Бо­га при ства­ра­њу све­та, и уна­пред се об­ја­вљу­је бу­ду­ћи Стра­шни суд над ан­ђе­ли­ма и љу­ди­ма. У храму се и про­стор и вре­ме откривају у новим тајанственим дубинама и ди­мен­зи­јама, у огром­ним уну­тра­шњим размерама које собом обухватају чи­та­ву исто­ри­ју све­та и сав про­стор васионе. Храм је у камену ова­пло­ће­на Библија, ни­з све­ште­них сим­во­ла кроз ко­је људ­ски дух уз­ла­зи ка Бо­гу. Храм је ме­сто скри­ве­ног су­сре­та чо­ве­ка са Бо­гом.

Круг хра­мов­ног бо­го­слу­же­ња по­ста­је злат­ни пр­стен ко­јим се чо­век за­ру­чу­је с вечношћу. Љу­ди ко­ји ни­су укљу­че­ни у ду­хов­ни жи­вот обич­но храм схва­та­ју као син­те­зу ар­хи­тек­ту­ре раз­ли­чи­тих епо­ха, кул­ту­ра и на­ро­да, као до­стиг­ну­ће људ­ске ми­сли и ова­пло­ће­ње естет­ске генијалности умет­ни­ка. Али то ипак ни­је та­ко. Храм је от­кри­ве­ње Ло­го­са Бо­жи­јег на зе­мљи, део Светог Пре­да­ња. Хри­шћан­ски храм у се­би но­си веч­ни и не­про­ме­њи­ви са­др­жај и за­то об­лик хра­ма и ње­гов зна­ков­но-симво­лич­ки је­зик тре­ба да бу­ду постојани и за­јед­нич­ки у свим крајевима и у свим временима. Изглед ста­ро­за­вет­не ски­ни­је – по­крет­не цр­кве – био је по­ка­зан Мој­сију за вре­ме те­о­фа­ни­је на Си­нај­ској го­ри.

План Је­ру­са­лим­ског хра­ма са­ста­ви­ли су ца­ре­ви и про­ро­ци Да­вид и Со­ло­мон. Је­дан од њих је на­пи­сао „Псал­тир“ – осно­ву бо­го­слу­жбе­них мо­ли­та­ва, а дру­ги „Пе­сму над пе­сма­ма“, ко­ју су древ­ни ми­сти­ци по­ре­дили са Све­ти­њом над све­ти­ња­ма. Све је у хра­му све­ште­но и све има та­јан­стве­ни сми­сао. У Библији су детаљно наведени и форма и пропорције храма, описано је унутарње уређење и сасуди и чак је одређен и материјал од којег ће храм бити саграђен, као и материјал за израду богослужбених предмета (можда зато што сваки материјал зрачи на неки одређен, нама непознат начин).

Апо­сто­ли Па­вле и Јо­ван су со­зер­ца­ва­ли Не­бе­ско Цар­ство кроз сли­ку величанственог хра­ма. Иде­је и про­ро­чан­ства ста­ро­за­вет­ног Хра­ма от­кри­ли су се и ова­пло­ти­ли у но­во­за­вет­ном хра­му. Њи­хо­во ге­нет­ско је­дин­ство и исто­риј­ска разлика међу њима је као генетско јединство и историјска разлика из­ме­ђу Ста­рог и Но­вог За­ве­та. Ста­ро­за­вет­ни храм је храм на­де, а но­во­за­вет­ни је храм бла­го­да­ти.

Ми­стич­ко зна­че­ње хра­мов­ног бо­го­слу­же­ња је у то­ме што се мо­ли­тва сва­ко­г човека односи на све, док се истовремено мо­ли­тва свих при­сут­них произ­но­си за сва­ко­г поједи­нач­но. Храмов­на мо­ли­тва по­ста­је јед­на и це­ло­ви­та, као што је јед­на све­тлост нео­дво­ји­ва од мно­штва за­па­ље­них све­ћа и као што су ка­пи неодвојиве од заједничког им млаза кише.

Што је код човека уз­ви­ше­ни­ја ду­хов­на кул­ту­ра и што је ду­бље ње­гово уну­тарње ре­ли­ги­о­зно искуство, више цени тра­ди­ци­ју, цени је као ри­зни­цу и плаши се да из ње не изгуби ни је­дан је­ди­ни дра­ги ка­мен. Не­ки ка­жу: „Ако је храм сли­ка не­ба, онда, по­што се на­ша пред­ста­ва о ко­смо­су ме­ња, и об­лик хра­ма тре­ба да се ме­ња и да доживи ево­лу­ци­ју.“ Али, као пр­во, храм је сли­ка ду­хов­ног Не­ба и пре ће бити да се знања о њему кроз исто­ри­ју чо­ве­чан­ства губе, а не стичу. Као дру­го, храм ни­је ни мо­дел ни од­раз ва­си­о­не у огле­да­лу, већ сло­же­на сим­во­ли­ка.

Храм је жи­ва Би­бли­ја и он човеку да­је мо­гућ­ност да и сâм активно уче­ству­је у дога­ђа­ји­ма све­ште­не исто­ри­је. Човек у хра­мов­ном бо­го­слу­же­њу кроз све­ште­не сим­во­ле и об­ре­де при­су­ству­је ства­ра­њу све­та, мо­ли се у Ски­ни­ји, пра­ти Хри­ста кроз Ње­гов жи­вот на зе­мљи, на­ла­зи се на Тај­ној Ве­че­ри са апо­сто­ли­ма, при­че­шћу­је се из руке Хри­сто­ве, чу­је вест ми­ро­но­си­ца о Хри­сто­вом вас­кр­се­њу из мр­твих и види сли­ке Стра­шног су­да. Као што бе­ла бо­ја ни­је од­су­ство боје, већ спој свих бо­ја ду­ги­ног спек­тра, та­ко и храмовна ти­ши­на садржи у себи мо­ли­тве и свештено појање не­бе­ске и зе­маљ­ске Цр­кве. Храм је сли­ка из­гу­бље­ног Едема и ­вра­ће­ног Ра­ја.

Сим­во­ли­ка хра­ма учи чо­ве­ка да на ви­дљи­ви свет гле­да као на сим­во­ле, сен­ке и подо­би­ја ду­хов­ног све­та, да осе­ћа бес­ко­нач­но у ко­нач­ном и да ви­ди, као све­тло у ма­гли, од­раз веч­ног у пролазном.

Дје­ва Ма­ри­ја је у је­ру­са­лим­ском Хра­му да­ла за­вет дев­стве­но­сти. Мо­на­штво је посто­ја­ло у свим вре­ме­ни­ма и свим на­ро­ди­ма. Ме­ђу­тим, мо­на­штво оста­је по­ја­ва не­схва­тљи­ва за стра­сни и чул­ни свет, за­го­нет­на као ка­ме­на сфин­га ко­ја чу­ва тишину пу­сти­ње. За мно­ге мо­на­штво пред­ста­вља од­ри­ца­ње од све­га ни због че­га, бе­сми­сле­но са­мо­му­че­ње, гу­би­так оног најбољег што чо­ве­ку да­је жи­вот. Дру­ги се према њему од­но­се са тр­пе­љи­во­шћу, али не схва­та­ју­ ње­го­ву су­шти­ну и сма­тра­ју га са­мо формом погодном за ба­вље­ње на­уч­ном и до­бро­твор­ном де­лат­но­шћу. Што се ти­че пу­сти­ња­ка и от­шел­ни­ка, они мирјанима обич­но из­гле­да­ју као фа­на­ти­ци или чо­ве­ко­мр­сци типа Ти­мо­на Атин­ског. Од­го­во­ри­ти на пи­та­ње шта је мо­на­штво исто је та­ко те­шко као и об­ја­сни­ти шта је то љу­бав оно­ме који то осећање никад није доживео.

Још су ста­ри фи­ло­со­фи учи­ли да се Бог све­ту от­кри­ва као са­вр­ше­на си­ла и моћ, као нај­у­зви­ше­ни­ја му­дрост и до­бро и као не­из­ре­ци­ва лепота. Ве­ћи­на љу­ди Бо­га схва­та као све­мо­гу­ћу си­лу и за­то Му се најчешће обра­ћа у не­сре­ћи и ту­зи, ка­д се на­ро­чи­то јасно осе­ћа сопствена сла­бост, не­моћ и на­пу­ште­ност, ка­д не­ста­је сва­ка на­да на људ­ску по­моћ, као што ша­ре са обла­ка нестају при на­ле­ту ве­тра.

Дру­ги аспект јесте му­дрост и до­бро. То је ре­ли­ги­ја оних ко­ји тра­же сми­сао људ­ског постојања. То је ве­ра под­ви­жни­кâ ко­ји слу­же љу­ди­ма ра­ди веч­ног спа­се­ња.

По­сто­ји и тре­ћи, скри­ве­ни аспект – Бог као не­из­ре­ци­ва лепота. То је пре­ свега рели­ги­ја ми­сти­кâ. Тајна монаштва и лежи у тежњи ка божанској ле­по­ти, у опчињености божанском лепотом, у за­несености њоме и у мо­гућ­ности упо­до­бље­ња тој ле­по­ти.

Мо­на­штво је све­це­ла љу­бав пре­ма Бо­гу ко­ја не мо­же да се де­ли из­ме­ђу Бо­га и твари. Мо­на­штво је пат­ња због из­гу­бље­ног Ра­ја и жеђ за не­бе­ском лепотом. На вољ­ном пла­ну то је не­пре­ста­но тражење Бо­га, бор­ба са оним што сто­ји из­ме­ђу душе и Бо­га, не­пре­кидно сти­ца­ње божанске све­тло­сти, ус­хо­ђе­ње на ду­хов­ни Та­вор.

На ин­те­лек­ту­ал­ном пла­ну мо­на­штво је кон­цен­тра­ци­ја и усре­дсре­ђе­ност ума на главне, он­то­ло­шке исти­не ве­ре. Мо­на­штво је јединство ра­зу­ма, осећања и во­ље у непре­кидној мо­ли­тви и не­пре­ста­ној усмерености ка Бо­гу. Мо­на­штво је за мо­на­ха нај­у­зви­ше­ни­ја ра­дост не са­мо у бу­ду­ћем жи­во­ту већ и ов­де на зе­мљи. Ма­на­стир и пу­сти­ња су усло­ви за мо­на­штво, али да­ле­ко од то­га да су они сâмо мо­на­штво. Мона­штво је непрекидна усмереност душе ка Богу, не­пре­кид­на бор­ба са де­мо­ном у ду­би­ни човековог ср­ца и сје­ди­ње­ње ср­ца са Једи­ним.

Мо­на­штво је пе­сма над пе­сма­ма ко­ја од­је­ку­је у ср­цу. По­ро­бље­на овом пе­смом, душа за­тва­ра уши пред стра­сним ме­ло­ди­ја­ма јер су за њу оне без­лич­не и гру­бе. Монах ту­гу­је у све­ту, као роб у там­ни­ци, али не зато што пре­зи­ре свет и мр­зи љу­де, већ зато што је ви­дљи­ви свет у по­ре­ђе­њу са божанском ле­по­том са­мо не­ја­сна сен­ка у сумрак. Што се мо­нах више уда­љава од све­та и при­бли­жа­ва Бо­гу, тим ви­ше во­ли љу­де, но дру­га­чи­јом, радосном љу­ба­вљу. Њему је жао сваког бића и саосећа са сваким. Он воли свет, али не у ње­го­вој тру­ле­жно­сти и рас­па­дљи­во­сти, већ у премудрој иде­ји све­та и ње­го­вом бу­ду­ћем та­во­р­ском пре­о­бра­же­њу. Мо­нах воли чове­ка, али не због ње­го­вих вредности, та­ле­на­та или те­ле­сне ле­по­те, већ у ње­му воли лик и по­до­би­је Бо­жи­је.

Мо­на­штво је од­ба­ци­ва­ње свих и све­га ра­ди Бо­га и љу­бав пре­ма све­му ра­ди Бо­га. Про­тив­ни­ци и кри­ти­ча­ри мо­на­штва, ка­ко они из­ван Цр­кве та­ко и они у Цр­кви, гово­ре о то­ме да мо­на­штво оси­ро­ма­шу­је људ­ску лич­ност, чи­ни жи­вот тмур­ним и мо­но­то­ним. Да ли је то баш тако?

Хри­шћан­ско бо­го­сло­вље је уз­ви­ше­на фи­ло­со­фи­ја о веч­но­сти и ци­ље­ви­ма постојања, а Псал­тир је нај­дир­љи­ви­ја и нај­топлија по­е­зи­ја ко­ја се ика­д чула на људ­ском је­зи­ку. Мо­нах огра­ни­ча­ва оп­ште­ње са љу­ди­ма, али раз­го­ва­ра са Апсолутним Умом, са Бо­гом.

По­сто­ји једна источна прича о томе како је цар по­звао на свој двор ки­не­ске и визан­тиј­ске мај­сто­ре и за­по­ве­дио им да укра­се зи­до­ве тек из­гра­ђе­ног двор­ца. Кинези­ма и Ви­зан­тиј­ци­ма је дат исти про­стор на зи­до­ви­ма за осли­ка­ва­ње. На­кон за­вр­ше­ног по­сла, цар и на­род су тре­ба­ли да од­лу­че чи­ји је рад леп­ши и чи­ја је умет­ност уз­ви­ше­ни­ја и са­вр­ше­ни­ја. По­ред двор­ца су по­ди­гли гра­ђе­вин­ске ске­ле и пре­кри­ли их плат­ном та­ко да ни­ко ни­је мо­гао пре вре­ме­на да ви­ди ра­до­ве уметникâ. Ки­не­ски мај­сто­ри су пре­кри­ли зид сло­је­ви­ма рас­тво­ра ко­ји је из­гла­дио све не­рав­ни­не а за­тим су по­че­ли да сли­ка­ју пла­ни­не чи­ји су се вр­хо­ви ди­за­ли увис, бај­ко­ви­те шу­ме, ег­зо­тич­не пти­це, нео­бич­не би­љке и цвеће уплетено у раскошне буке­те. Ки­не­ски мај­сто­ри су би­ли уве­ре­ни у сво­ју по­бе­ду.

Ви­зан­тиј­ски мај­сто­ри ни­су од­мах при­сту­пи­ли по­слу. Прво су почели да про­у­ча­ва­ју од че­га је ку­ла са­грађена и ви­де­ли су да је сва од дра­гог ка­ме­ња, са­мо нео­бра­ђе­ног и не­из­бру­ше­ног. Пажљиво су га очистили а затим по­че­ли да бру­се ка­мен по ка­мен. Док су ки­не­ски мајстори осли­кава­ли зид, ви­зан­тиј­ски су ра­ди­ли над сва­ким каменом, до­те­ру­ју­ћи сва­ку иви­цу и кри­стал. Про­шло је не­ко­ли­ко го­ди­на и рок за радове је истекао. Кад су Ки­не­зи укло­ни­ли ске­ле, ма­са је одушевљено почела да виче уна­пред им честитајући по­бед­у. За­тим су Ви­зан­тиј­ци ски­ну­ли за­ве­су и ма­са се ска­ме­ни­ла у чу­ду. Дра­го ка­ме­ње је за­бли­ста­ло у див­ној хар­мо­ни­ји бо­ја. Чинило се као да зве­зде блистају из ду­би­не кри­ста­лâ та­јан­стве­ном, благом и тре­пе­ра­вом светло­шћу и да њи­хо­ве иви­це на тренутке блистају по­пут сун­че­вих зра­ка. Разнобојно ка­ме­ње се пре­ли­ва­ло и си­ја­ло нео­бич­ним бо­ја­ма, час плам­те­ћи као блесак му­ње у ноћи, час блистајући попут не­жних и про­зрач­них бо­ја зоре. Би­ло је увек но­во и не­по­но­вљи­во као не­бо ко­је се огле­да­ло у сва­ком ка­ме­ну. На­род је усклик­нуо: „По­бе­да Ви­зан­тиј­цима.­“

Рад Ки­не­за пред­ста­вља спо­ља­шња зна­ња, оно чи­ме се свет поноси, док де­ло Византи­ја­ца пред­ста­вља уну­тра­шњу мо­ли­тву, не­прекидно при­зи­ва­ње име­на Ису­са Хри­ста и по­ка­ја­ње.

Кажу да је жи­вот мо­на­ха не­по­тре­бан и бес­ко­ри­стан за дру­ге. Ако се жи­вот посматра ­с тач­ке гле­ди­шта при­ми­тив­ног ути­ли­та­ри­зма, ко­ји од­ри­че ду­хов­не вредности, он­да ре­ли­ги­ја уоп­ште ни­је по­треб­на. Али хри­шћан­ство све­до­чи да је мо­ли­тва не­ви­дљи­ва све­тлост ко­ја се су­прот­ста­вља згу­сну­тој та­ми и на­сту­па­ју­ћем ха­о­су. Мо­ли­тва је она осо­ви­на од дра­гог ка­ме­ња, она не­ви­дљи­ва си­ла ко­ја спречава коначни распад и уништење света. Мо­на­шки жи­вот ни­је бу­ди­стич­ка нир­ва­на, већ под­виг кроз највеће ду­хов­не на­по­ре. Ка­д не­ста­не ду­ха по­бо­жно­сти и Пра­во­сла­вља, ка­д се уга­си ду­хов­на мо­ли­тва а ма­на­сти­ри – остр­ва све­тло­сти – се по­гру­зе у та­му, та­да ће чо­ве­чан­ство са­мо се­би пот­пи­са­ти смрт­ну пре­су­ду.

Пра­зник Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, празник њеног увођења у храм, ве­ћи је од пра­зника ње­ног ро­ђе­ња. У сен­ци ста­ро­за­вет­ног Хра­ма из­ра­стао је цве­т Но­вог Завета – Дје­ва Ма­ри­ја.

Извор: МАНАСТИР ПОДМАИНЕ