Свештеник Георгиј Максимов
(Проповед на Марко, 9: 17-31)
Драга браћо и сестре, у данашњем Јеванђелском чтенију чули сте причу о томе како је један отац довео свог ђавоиманог сина. Прво се обратио апостолима али они нису могли да истерају злог духа, а потом је сачекао да се са горе Тавор спусти Сам Христос и поднео му је захтев – ево, ја сам довео сина и Твоји апостоли нису ништа урадили. И у тој причи је речено како Господ у ствари врши два исцељења. Ослобођење младића од ђавоиманости је друго, а прво је - исцељење оца од неверја. И ако истеривање демона Исус чини брзо и овде као и у другим случајевима, само једном речју, то исцељење неверја временски траје много дуже.
То исцељење неверја почело је чињеницом да, као прво, Господ не чини чудо преко својих апостола. За то је било више разлога, али наводимо само онај који се тиче младићевог оца. Како примећује свети Григорије Палама, овај човек је био толико заражен гордошћу да није ни замолио апостоле – већ им је наредио, јер буквално у Јеванђељу стоји: „Рекао сам Твојим апостолима“. Не пише „ја сам замолио Твоје апостоле“, него „рекао сам“, као начелник. Наравно, човек у таквом стању, обраћајући се апостолима, другим светитељима и Самоме Богу, не добија ништа – управо да би излечио своју гордост и неверје које из ње проистиче. Да је добио оно што жели, још више би се учврстио у својој гордости.
Потом, када отац младића говори са Христом, он Га такође није одмах замолио. Речи тог човека указују на позицију људи који говоре – ја генерално не верујем у све то, али за сваки случај ћу упалити свећу, горе неће бити. Или – па ја углавном живим како сам хоћу, али кад ми затреба, замолићу нешто од Бога, нека уради. Ово се, као што разумете, не може назвати вером. И Господ показује том оцу да није проблем у апостолима, него у њему самом, када одговарајући каже „о роде лукави и неверни, докле ћу бити са вама!“ Потом Он наређује да Му доведу сина. И онда доведу младића, и он добија напад. Демон почиње да га мучи. Христос пита, колико дуго му се то дешава. Наравно, Он зна као Свезнајући, али Он то чини да би подсетио оца на вишегодишњу патњу његовог детета. А отац на то одговара, од детињства. Кроз ово подсећање, па чак и видљиво понављање напада, Господ га коначно приводи памети. Али чак и после тога отац као да моли, али још увек са неверицом: „Ако можеш, помози нам“. Господ му објашњава – није проблем у томе могу ли Ја, него је проблем у томе, можеш ли ти поверовати да Ја могу? У теби је проблем, у теби је узрок тога, што твој син све до сада наставља да се мучи и не добија исцељење.
У свим другим примерима из Јеванђеља, када су долазили ђавоимани, Господ их је одмах исцељивао. Али у овом случају Он то одлаже – не зато што Христос није хтео да исцели, него зато што је оцу младићевом било потребно исцељење. И ето, на крају до оца долази свест да је у њему узрок свега што се догађа са сином, а не у томе што Бог није дао, или што Његови апостоли нису успели да то ураде, него је узрок у њему, у његовом неверју. И тада он, као што је речено у Јеванђељу, са сузама моли и изговара молитву, која је постала образац за многе после њега: „Верујем, господе, помози моме неверју!“
И одмах Господ исцељује његовог сина, исцеливши пре тога оца од греха неверја. Толико је тешка та болест, да се неверје показало чак горе од ђавоиманости. Обузетост злим духом изазива ужас код људи и код самог страдалника, а неверје или маловерје је скривен грех који не ужасава самог грешника и не привлачи пажњу других. Тај отац, док није са својим сином пришао Христу, није имао представу колико је жалосно његово стање. И да се ова невоља није догодила његовом сину, да ли би приметио да има проблем са вером у Бога? Тешко. Због тога Господ понекад шаље тешке животне околности неверницима и маловернима да би то до њих допрло.
Зато се и ми потрудимо и пазимо на то да се семе неверја не укорени у нашим срцима. На крају крајева, овај човек није био атеиста. Формално је признао да Бог постоји, али је живео као да Бог не постоји. Па чак и када се обратио Христу, слушајући приче о Њему као о пророку и чудотворцу преко кога делује Бог, овај човек свеједно није веровао, сумњао је.
Чувајмо се од греха маловерја и неверја. И у ономе што нам се дешава, почнимо да тражимо разлог не изван себе, већ у себи. Размислите о речима које је Спаситељ рекао овом оцу: „све је могуће ономе који верује“. Ако нам није све могуће у ситуацији у којој се налазимо, јесмо ли ми онда верујући? Рецимо заједно са овим оцем: „Верујем, Господе, помози мом неверју!“
3. април 2022. г.
Храм преподобног Сергија Радоњешког у Бусинову.
