Епископ Николај (Велимировић)
Напомена: Поштовани читаоци, настављмо са публикацијом сјајних текстова србског златоустог владике Николаја, који нису ушли у Сабрана дела. Ови текстови су за живота владике Николаја штампани у Богословским Зборницима РПЦЗ, Свето-Тихоновске духовне семинарије у којој је свети владика био предавач до смрти. Љубазношћу Мира Роглића, уредник "Саборника србско-руског" је добио шест текстова, превео их са руског језика и публиковао на нашем сајту. Претходне текстове можете прочитати ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.
♦ ♦ ♦
„Православна Црква није ништа друго него гомила празних церемонија и чистог сујеверја“. Такво је било мишљење неправославних исповедања и појединих лица у САД, када сам пре четрдесет година први пут посетио ту земљу. Мишљење протестантских група био је одјек уништавајуће и деструктивне пресуде коју је изрекао професор Берлинског Универзитета Адолф Гарнак: „Die ortodoxe Kirche ist eine versteinerte Kirche“.[1] У то време Гарнак се сматрао светилником немачког богословља и његово мишљење је прихватано попут папских обавештења.
Међутим, времена су се променила. Такође се изменило и горе наведено мишљење. Православна Црква је на Западу, генерално, окружена свеопштим уважавањем, посебно у Америци. Многобројне протестантске групе различитих нијанси теже ка кооперацији са нама у различитим областима. Светски Савез Цркава жели у својству чланова да има све православне Цркве (неке од њих су чланице тог Савеза од самог почетка). Англиканска Епископална Црква тежи ка све јачем и све блискијем савезу са нама. У.М.С.А. (Young Men Christian Association) покушава да увуче у своју светску организацију целокупну православну омладину. Њена филијала у Паризу издаје многобројне књиге православних мислилаца и богослова. У Француској и Немачкој је приметна знатна и искрена тежња ка обраћењу у православну веру. И у наше време ми не можемо чути ни од једне црквене групације никакве презриве или неуважавајуће речи у односу на нашу Цркву. Напротив, никада наша Црква није била свуда тако поштована као сада – и то упркос тужним појавама у области унутрашњег спорења административног и правног карактера.
Који су разлози за такву промену? Можда - боље схватање, озбиљније проучавање и ближи контакти између Истока и Запада као резултат два последња рата. Но, пре свега, чини нам се да је главни узрок за то, херојска позиција и борба Руске Православне Цркве против тоталитарног безбожног комунизма. Свет који окружује Русију, запрепашћен ужасом, већ много година запрепашћено посматра тај сукоб, попут древних Римљана који су са галерија амфитеатра посматрали крваву борбу гладијатора у арени. Почетком тог страшног сукоба Христа са Антихристом, Запад је сматрао да ће комунисти лако победити Православну „окамењену Цркву“ и са лица земље сатрти тај „прости систем церемонија и сујеверја“. То је био разлог томе што су нека западна вероисповедања послала своје емисаре у револуционарну Русију ради разговора са бољшевицима: за очување „лица“ хришћанства, потребно је, наводно, мртво Православље заменити одговарајућим вероисповедањем.[2] Међутим, њихова „мисија“ завршила се потпуним неуспехом и на попришту смртоносне борбе остала је усамљена Православна Црква. И када се та борба - из године у годину – продужавала, а Христов лик ипак још увек светлео у египатској тами која је прекрила Свету Русију – клеветници Православља су променили своје мишљење. Постепено су почели да се стиде свог незнања у односу на живу хришћанску веру у срцима руског народа. Посматрајући и судећи са тачке гледишта убогог интелектуализма – а убогим и површним интелектуализам ће увек бити – они раније нису могли видети силу и моћ Христову, скривену у велелепности православних религиозних обреда. Када би они знали Свето Писмо (не знањем којим се они хвале, него знањем заснованим на Светом Предању), увидели би да је сваки, чак и најмањи детаљ у тим обредима, заснован на Светом Писму. Но, они не знају „ни Писма, ни силе Божије“ (Матија 22, 29).
Када је Светој Русији био нанет жесток удар и када је груба сила, опирући се на застареле научне, филозофске и социјалне заблуде Запада ХIХ века – била усмерена против религије - тада је очајнички отпор православног духовенства и мирјана, праћен запањујућим мучеништвом, отворио очи Западу и указао на невиђену духовну силу Православне Цркве. У резултату таквог открића, представници Запада су уместо презрења – осетили дубоко изненађење и уважавање према њему.
* * *
Обратимо сада поглед на себе и погледајмо, шта ми чинимо у нашем расејању. Знамо ли ми свето Писмо и силу Божију? Знати и једно и друго – значи бити савршен. Знање једног без знања другог – значи одступање од Православља. Зар није наша Црква ризница неизрецивог богатства учења Христовог? А уколико је то тако, онда свесни тога ми морамо утицати на друге верописповести, уместо да се подвргавамо њиховим утицајима: Пре бити давалац, него прималац. Међутим, авај, догађа се супротно. Најдревнијој Цркви у свету следује да увек учи мудрости и сведочи о моћи Исуса Христа, у складу са речима апостола: «Ми проповедамо Христа... Божију силу и Божију премудрост» (1. Коринћанима 1; 23,24). Иако наизглед распети Христос представља слабост и привремени пораз («камен спотицања» - за Јудеје), исто као и «нелогичност» («безумље» - за Јелине), упркос свему и истовремено Он показује силу и мудрост које превазаилазе свако разумевање или поређење. Уместо проповеди о управо таквом Христу, многи учитељи нашег расејања предају «науку религије» иако наша религија сама по себи не представља науку у мирском смислу те речи, него јединствено божанствено Откровење које у себи нераскидиво садржи и мудрост и силу. Они нагињу ка интелектуализму. Неки од њих се правдају тиме, да је то потреба нашег времена (Види 2 Тимотеју 4, 3), други – молбама наше омладине (одрасле под унакрсним утицајима иностранства) да јој се објашњава подробно свака најситнија ствар, свака реч, у светлости природног, здравог расуђивања.
Неки наши богослови уче, свесно или несвесно, о догмама вере у светлости чистог интелектуализма, превиђајући божанствену силу или енергију која је апсолутно садржана у њима, не обраћајући пажњу на њихову моралну и доследну примену у животу. Они пре предају филозофију него богословље и не примећују да самим тим пустоше те догмате чистећи из њих божанствене силе. Они не воле када им се о томе говори – посебно када их пореде са схоластицима Средњег века или представницима јелинизирајуће Ренесансе, премда они – у ствари – следе тај правац.
У оба случаја, Христова сила, скривена у догматима, жалосно се занемарује. А управо ту силу и траже масе верујућих, док изговарају речи Симбола Вере. Симбол Вере се не изговара само ради тога да се научи напамет, него да се из њих црпи духовна сила. Нама је познат случај када је неки пијаница, следећи савет свог духовног оца, полагано понављао речи Симбола Вере у тренуцима кад га је порок призивао на неуздржање – и на тај начин се излечио од своје болести. Ми морамо учити младо поколење, да најбољи доказ поузданости наших догми не представља њихово словесно излагање у складу са нашим расуђивањем, него је то истинска сила Христова која се из њих лучи у својству божанствених енергија, у складу са вољом Божијом и нашом спремношћу да их примимо.
Неки представници нашег америчког духовенства, исто као и други, исувише попуштају притиску интелектуализма инославних вероучења. Многи од њих служе божанствену Литургију „топло-хладно“ без ревносног уздизања; неки од њих у недељне дане служе Изобразитељније (Обеднице) уместо Литургије, чиме се крше канонска правила. Ту праксу, они по обичају објашњавају тиме, што исувише мало молитвеника присуствује на службама: за кога служити Литургију? Они заборављају да се Литургија не служи само за присутне, него и за оне који су одсутни, па чак и за мноштво усопших, чије душе заједно са анђелима присуствују приликом вршења Тајинства Евхаристије. Нема на свету толико пространог храма који би могао сместити присуство невидљиво присутних, уколико би сви они били плотски огрнути. Где је Господ Исус, тамо је мноштво небеских сила које Га окружују. Поред тога, свештеник је „дужан, како за народ, тако и за самога себе да приноси жртве за грехе“ (Јеврејима 5, 3), а какво је приношење у Изобразитељним? Никакво. Како може свештеник причестити за време Изобразитељних оне који желе да приступе Светим Даровима? „Резервним даровима“ – одговориће они. Међутим, то је недопустиво.
Такође, и проповед таквих пастира није стварна, јер уместо тога да проповедају Распетога Христа и Његову силу, они износе апстрактна расуђивања, обојена интелектуализмом и хуманизмом, испод кога би се могао потписати сваки франко-масон… Људи их слушају и… заборављају шта су рекли. Један од млађих америчких свештеника причао ми је на који начин је он изменио вид такве проповеди:
„Један старац – причао је он – био је парализован и очекивао је смрт. Једне вечери лекар је рекао његовој породици: „Пазите на старца, он ће умрети ове ноћи“. Пулс је невероватно ударао, очи су биле затворене. Жена умирућег је ставила икону Васкрсења на његова уста. Старац је отворио очи и покушао је да се прекрсти пре неко што се поклони икони. Жена је подигла његову десницу и помогла му. Она је остала уз постељу болесника, молила се до поноћи и потом изашла. У свитање, породица умирућег је зачула његов глас и ушли су у собу. Какво је било њихово изненађење када су видели да старац седи на кревету и када су чули његове речи: „Ја не осећам никакву бол, мени је сасвим добро“. Када је свештеник посетио старца, овај је рекао: „Оче, реците свима о томе шта је Бог урадио за мене!“ „Ја сам тако и урадио“ – причао је свештеник. „Следеће недеље проповедао сам у цркви о молитви и о божанској моћи, и у својству доказа – навео сам горе наведени случај. Резултат проповеди био је запрепашћујући. Парохијани су причали и препричавали ту причу, док из мојих ранијих проповеди, нису запамтили ни једну једину реченицу. Од тада сам ја у својим проповедима увек причао неку истиниту причу о божанској моћи, било из Житија светих, било из савременог живота. Свет је пун таквих случајева и чак и у локалним новинама имате много материјала о чудесним догађајима“.
Да, њих је заиста много! Недавно се на Флориди десило да се приближавао ураган. Уплашени људи су у процесијама пролазили улицама, с песмопојањем и молитвама… И ураган је, упркос предвиђањима метеоролога, променио правац, и народ је избегао невоље.
Када је Исус Христос послао својих 12 ученика на проповед и служење, заповедио им је следеће: „Проповедајте и казујте да се приближило Царство Небеско. Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајите“ (Матеј 10, 7-8). Говорећи о тој команди, Свети Марко каже: „И дозва Дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим“ (Марко 6, 7). Свети Лука то још јаче истиче: „Сазвавши пак Дванаесторицу ученика својих, даде им силу и власт над свим демонима и да лече од болести“ (Лука 9, 1-2). И Седамдесеторици Господ рече: „Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити“ (Лука 10, 19; упореди Марко 16, 17-18). У свим тим речима Господњим, посебно се истиче дар силе.
Та иста сила којом је Господ обдарио апостоле, представља свештено наслеђе које је наша најстарија Црква наследила као дивну ризницу која се никада неће исцрпети, која се неће укинути, која је неуништива. Она непрекидно све до наших дана, дејствује, само ми то морамо видети и користити се тиме. Зар Господ такође није рекао и ове запрепашћујуће речи: „Заиста, заиста вам кажем: Ко верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити…“ (Јован 14, 12) Наравно, неће их творити сопственом силом, него силом самога Христа, јер је само Христос овладао „влашћу над сваким телом“ (Јован 17, 2). И зар Христос није рекао: „… све је могуће оном који верује“ (Марко 9, 23), чак и горе да помера. Да, горе зла и препрека! Ми из историје знамо како је све било могуће, чак и за просте и неуке људе, али који имају јаку веру. Свети Антоније Велики, свети Павле Прости, света Марија Египћанка и многи други свети мужеви и жене – били су неписмени, но, било им је дато да дају Свето Писмо и на себи осећају божанствену силу. Свети Серафим Саровски, судећи по савременом нивоу, није био учен човек, међутим, много немогућег – њему је било могуће. Свети апостоли Петар и Јован исцелили су човека, хромог од рођења, који је имао више од 40 година. Видећи то, народ се испунио ужасом и чуђењем, управо народ, а не првосвештеници, садукеји и књижевници. Јер последњи „видећи смелост Петрову и Јованову, и знајући да су људи некњижевни и прости, дивљаху се“ (Д.А. 4, 13). Они то себи нису могли објаснити, јер нису знали ни за Свето писмо, ни за силу Божију. Неки од наших савременика објаснили би то чудо исцељења деловањем сугестије (Др Кјуе и његова школа), други – аутосугестијом (Christian Science, Winfred Rhoades, Dr. Seabury и други). Сада је у моди психотерапија међу мудрацима Запада. Опет имамо много контроверзи, као својевремено међу свештеницима и књижевницима, по питању силе Божије. Тадашње интелектуалне вође храма – с једне стране – молили су Христа да им да „знак“ или чудо, да би поверовали у Њега, а са друге стране су признавали: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења“ (Јован 11, 47). Слично је и са савременим присталицама психотерапије: неки од њих саветују аутосугестију у својству лека против сваког зла, док други саветују молитву. Због чега ми, православни, морамо бити у конфузији по питању овог предмета? Или и ми, такође, заслужујемо прекор којим је Господ укорио лажномудрујуће садукеје: „Варате се, не знајући Писма ни силе Божије“ (Матеја 22, 29)
Да ли психотерапија представља било шта ново? За Православну Цркву – вероватно не! Међутим, на Западу она може изгледати као нешто ново или давно, давно заборављено. Познати њујоршки пастор Norman Vicent Reale пише у својој књизи[3]: „У савременом религиозном искуству све више и више пажње се посвећује помоћи људима, усмереној на исцељење болести ума, срца, душе и тела. То је повратак изворном хришћанском искуству. Само што смо се ми у последњем тренутку трудили да превидимо чињеницу да је током векова религија испуњавала исцелитељску делатност“.
Његова тврдња односи се на древно хришћанство, то јест, на нашу древну Православну Цркву. Аутор цитиране књиге се дотиче свагдашње вере и праксе те Цркве. Истински и пуни смисао предлога о „повратку изворном хришћанском искуству“ може значити само повратак ка апостолској Цркви, којој је припадало целокупно хришћанство, источно и западно, током векова, до судбоносног раскола између Рима и Константинопоља.
Поред доктора Пиља, у наше време је активно мноштво психотерапеута који свесно објашњавају подсвесним, подсвесно опет - божанским, и материјално – духовним. Ево шта говори циришки професор Јунг, један од најславнијих психоаналитичара и противник злогласног Фројда: „Умножили су се материјали наше спознаје, али се није увећала запремина нашег ума… Порасло је наше знање, али није наше држање… Главни предмет наших интереса у потпуности се преместио у област материјалних стварности“.[4]
А ево и речи другог представника психотерапије: „Лечење ума и душе је потребније од лечења тела“.[5] То звучи апсолутно тако као да слушамо проницљиве омилије светог Јована Златоустог. Јер је Православна Црква у сва времена била носилац тог учења, иако на много вишем, духовном нивоу, имајући у виду обнову не само телесног здравља (што је главни циљ савремене психотерапије), него је најважнија била припрема душа за вечни живот у Царству Небеском.
Сасвим недавно читали смо о неком пастору Б.Б.Т., вероисповести назване „Сабрање Божије“, који је на себи самом искусио силу Божију. Према његовом сведочењу, које је свуда постало предмет његове проповеди, „он је силом молитве био исцељен од туберкулозе“. Дакле, док протестанти (да и не говоримо о римокатолицима), све више и више будно прате случајеве пројаве силе Божије, то многи међу нашим православним духовенством равнодушно пролазе поред таквих појава, које се више него очигледно и још чешће срећу међу нашим православним људима. Колико много „Лурди“ има код нас православних! У Русији, у балканским земљама, у Азији… Међутим, нама недостаје пажње и умећа учинити их познатим, премда – пошто се све то ипак ради у писаном виду, проповедима или разговорима – ми одмах примећујемо живу и пријатно одобравајућу реакцију. Јер апостоли су рекли: „Ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо“ (Дела апостолска 4, 20). Прећуткивање о делима Господњим не значи смирење, него, или бојазан пред мирским скептицизмом или незнање по питању обавеза хришћанина. Сам Исус Христос је рекао ономе из кога је истерао нечисте силе: „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог“ (Лука 8, 39). Ма колико изгледао безначајан себи или свету праведни свештеник, он је, - упркос свему – представник „царственог свештенства“ (1 Петру 2, 9), које је начинио цар, свештеницима Богу и Оцу своме (Апокалипса 1, 6); апостол Павле говори: «...и ако сам ништа. Јер знаци апостола учињени су међу вама у сваком трпљењу, у знацима и чудесима и силама» (2 Коринћанима 12, 12). Видите какво је смирење великог апостола пред свемогућом величином Исуса Христа и каква смелост проповеди о Његовим делима! Такође је и Свети Петар рекао парализованом: «Енеје, исцељује те Исус Христос! Устани и простри сам себи! И одмах устаде» (Д.А. 9, 34). Овде код апостола нема никаквог самохвалисања, њега не сме бити ни међу духовенством. Као што су Христове речи памтили апостоли, тако су дужни да памте и свештеници: «...без Мене не можете чинити ништа» (Јован 15, 5). Апостоли су преживели чињенице, говорили о чињеницама, проповедали чињенице. Једно високо рангирано лице из америчке епископалне цркве писало ми је: «Ја већ друго времена мислим да је Православна вера највише чињенична од свих вероисповедања». Другим речима, Православна вера је заснована на чињеницама, Православна Црква проглашава чињенице, православни народ се уверава чињеницама – сви они се дотичу силе и мудрости Христа.
«Наша вера је истинита, но, ваша је овладала силом» - ето необичних речи које изговарају балкански магометани њиховим хришћанским суседима. Из тога разлога они доносе своје болесне у наше православне манастире, као, на пример, Острог у Црној Гори или манастир светог Наума Охридског, или светог Јована Рилског или светог Јована Владимира (српског краља-мученика) у Елбасан. Они знају да њихова вера (коју они називају «правилном»), нема никакве силе, па зато своје немоћне и не носе у џамије, него у православне храмове. Православни људи знају да је права вера истовремено и вера моћна. За њих је храм – дом силе Божије. Они иду у храм да би се нахранили силом Божијом. И они је добијају у речима Светог Писма, у иконама и крстовима, у сваком освештаном предмету у храму, и у сваком свештеном обреду и симболу, који се врши и који се налази у њему. Сила, прошена у молитви од стране православних хришћана, бива разноврсна, као што разноврсна бива и пројава благодати. Она се може односити на тело или душу, на њихову слабост разумевања или напретка, на бојазни или претеће опасности, генерално, позитивна према свему.
Због тога, да се не разликујемо од нашег народа у нашем разумевању силе Божије! Да боравимо у нераскидивој вези са свим светима наше Цркве који су познати од почетка хришћанске ере до данашњег дана! Они су духовни подвижници и носиоци силе и мудрости Христове. Нека наше младо покољење следи старије! Сва хришћанска поколења чине једно поколење, једну породицу. Све хришћанско бројање година изгледа као један дан. У нашој Цркви нема ничег сувише застарелог или сувише новог. Она је неизмерна ризница богатстава Христових. То нам дозвољава, као што је раније већ речено, пре бити дариваоцима, него примаоцима, пре зачетницима, него присталицама. Православно духовенство данас мора да дели убеђење православног духовенства и народа јучерашњег дана и свег протеклог времена, све до апостолских времена. На тај начин оно може са оптимизмом гледати у будућност, која, у црквеном смислу представља само органски део садашњег и прошлог времена.
Ми сада живимо у заблуделом свету, преоптерећеном материјалном цивилизацијом, натопљеном страхом и грехом, несигурношћу и нередом. Велики проблем, пред чијим лицем данас стоји наша Православна Црква, изражава се у следећем: Да ли је она, Црква, способна или неспособна, да припреми трпезу и нахрани свет мудрошћу и силом?
Николај епископ Охридски и Жички
Са руског превео: Ранко Гојковић
Обрада текста: САБОРНИК СРБСКО-РУСКИ
Оригинал: Богословский Сборник, выпуск II, Издание преподавателей Свято-Тиихоновской духовной семинарии, Саут Канаан, Персильвания, 1955.
[1] «Православна Црква је окамењена Црква»
[2] Монсињор Д'Ербини – из Римокатоличке цркве, епископ Блек – у име америчких Методиста и други
[3] „The Power of Positive Thinking“ by Rev. Norman Vicent Peace
[4] „Психологија подсвесног“.
[5] Dr. Vinfred Roades: The self you have to Live with“.
