Напомена уредника уз текст: Пажњи читалаца "Саборника" нудимо праву посластицу, текст светог владике Николаја који није ушао у "Сабрана дела" која је издао "Глас Цркве". Тај текст је мени и још неколицини својих пријатеља у Србији послао честита старина Миро Роглић, Србин који деценијама живи у Канади и кога сам на своје велико задовољство упознао у пролеће прошле 2017. године.
Чика Миро је текст пронашао у "Српском народном календару" - штампаном у Америци 1956, на странама 128,129 и 130. Чика Миро је текст прекуцао и послао у Србију својим пријатељима. Бисерним речима светог србског владике не требају појашњења, дозволите да кажем још само неколико речи о чика Миру Роглићу. Тај скоро самоуки старац и народни гуслар, који је у пензију отишао са најтежих физичких послова у челичанама, који је оставио небројено много дневница на изградњу српских храмова у Канади, има можда најбогатију библиотеку од свих Срба у Канади. Осећам се привилеговано што сам имао прилику да се неколико дана дружим и разговарам са овим човеком и не сећам се неког интелектуалца са највишим научним знањима, а познајем их много, који су ме у тој мери задивили мудрошћу, начитаношћу, једноставношћу и Јеванђелском добротом која је из њега зрачила. Делује скоро нестварно да је на том содомском Западу остао и опстао један овакав изданак србског Светосавља каквих је мало и у његовој Отаџбини. Многаја и благаја лета драги чика Миро.
Ја сам пао на Косову не зато што сам био слаб него за то што сам био толико јак, да сам могао дати живот за народ свој, - за слободу и правду народа свога.Уза ме су пали Милош и Богдан, и Милан и Иван, и Срђа и Југовићи, и хиљаде других као ја, као Милош, као Југ. Пет стотина година ми смо чекали под земљом и гледали испод земље – кроз црвене божуре косовске, који су расли из наших груди; кроз мутне сузе сиротињске, које су текле Лабом и Ситницом, - чекали смо и гледали, кад ћемо видети јунаке, који би као ми могли погинути не од слабости, него од снаге. Пет стотина година слушали смо испод зидова Грачанице, испод рушевина Самодреже, кад ће звона објавити наше Васкрсење. Но божури су постајали све црвенији од црвене крви сиротињске, и Лаб и Ситница све мутнији од мутних суза сиротињских, и Грачаница све зараслија у корову, и Самодрежа све порушенија од тврдих руку туђинаца. Нама је тад постало под земљом најхладније од битке косовске. Хладна крв раје капала је по нама, и мутне сузе раје прале су нас од крви. Но једнога дана! Затутњало је прво поље до Косова, поље с оне стране Карадага, - Куманово. Ми смо осетили врелу крв где капље на нас.
– То није крв робова, рекосмо. То мора бити крв дивова. Наши божури су се залепршали. Вода у Лабу и Ситници избистрила се. Зазвонила су звона на Грачаници , и ми смо се дигли из гробова наших, и видели смо жељу нашу, и сусрели Васкрсење наше, наше јуначке потомке. Како су дивни осветници наши! Високи као јеле на Шарпланини, бели као Грачаница, румени као божури косовски. Милина их је било видети живе, као што је милина видети планину од зелених јела, кад их вихор заталаса. Милина их је било видети мртве, као што је милина видети поље с повијарцима, испупченим од јаког земљотреса. Гледајући ја сам се сетио онога дана када сам код Самодреже на причешћу гледао такве дивове љубимце вила, - онога дана кад смо се сви причешћивали за смрт. Ми смо летели над њима; ми смо играли иза њих; ми смо се тискали међу њих, свуда: на Куманову и Битољу, на Пазару и Облакову, на Скадру и Брегалници, на Церу и на Београду, на Смедереву и на Шапцу на Церу и на Руднику.
– Лазаре рекох себи , покажи место где ти је круна спала, ево иде достојни да је носи!
– Милоше, рекох ономе с десне стране, отпаши сабљу и припаши је уз јуначка бедра, која су порасла као и твоја!
– Бошко, рекох, уступи крсташ барјак челичним рукама, које се пружају к теби са свих страна!
– Мајко Југовића, не плачи више, сад немаш само девет синова него хиљаде пута по девет!
– Срђо Злопоглеђа, затвори твоје страшне очи, још страшније сад севају по Косову пољу!
– Иване, не поноси се лепотом и стасом, гле мајке Шумадинке одгајиле су још лепше и стаситије од тебе!
– Слуго Голубане, лети у Љубостињу те пробуди Царицу Милицу, и реци јој да је оживела Лазарева војска!
– Поноси се, Рељо Крилатице, ти највише сад имаш синова. Сва је српска војска окрилатила као и ти.
– Дели – Марко, страшни вукодлаче! Последњи си се у глиб спустио, а први си се из гроба дигнуо. Не јури тако бесно испред војске, заморићеш коње и јунаке!
- Бранковићу, убоги велможо! Нико мање од тебе потомака нема. Заиста се немаш рад чега из гроба дизати.
– Страхињићу, топуз не потежи! Има ко ребра изломити Силном Влах - Алији.
– Не жури се Васојевић Стево! Не можеш стићи косовске осветнике.
– Глади браду, Смедеревац Ђуро! Никад твоје Смедерево не доживе такву славу као сада.
– Ој Јерино, не зидај градове! Најјачи су градови Србије и Словенства српске груди, што их мајке српске сазидаше.
– Ха Новаче, мрка хајдучино! Хајде сад сиђи Дрини валовитој. Да те питам смеш ли сваком потомку очи погледати!
– А сад дружино моја! Ми не идемо више у гроб на Косово, него летимо на планине наше, од Велебита до Балкана, и од Авале до Дурмитора, по земљи која је сва постала Косово, Ново Косово, да будемо вечити, будни стражари ове скупе, ове свете земље, ове лепе домовине свих Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара.
– А сад, потомци моји, чујте реч моју! Ви сте навезали струну, која је била прекинута на Косову. Ви сте наставили песму, која је умукла на Косову пољу. Наук нек вам је вечити моје искуство и ваше. Ко жели да победи, мора бити приправан да умре. Ко за правду умре победио је, као што сам ја победио. Кроз вас је дошла победа моја, потомци моји. Судба моја и судба ваша то је једна књига. Не читајте пола књиге, но целу. Јер само ћете тако заволети правду. Ко буде тврдио, да се правда може згазити и уништити, тај ће се стидети своје речи ма и после 500 година. Читајте књигу моје судбе и ваше. Кад се један човек бори само за себе и кад тражи само своју правду, он је велики само као један човек; кад се један човек пак бори за цео један народ, он је велики како један народ, дуговечан као један народ. Не страшите се да умрете за велику ствар; страшите се да живите за ситну ствар. Потомци, ја који сам 500 година живео с вама као побеђен с побеђеним, живећу од сада с вама као победилац с побеђенима. Потомци моји, будите храбри у борби са Слободу и у смрти за правду!
