Јеромонах Серафим Роуз
Кад долазимо у наше свете православне храмове и славимо Бога онако како нас је Он Сам научио да га славимо, кажите ми, чему треба највише да се дивимо? Да ли неупоредивој лепоти и узвишености Божанске службе која је пре хиљаду година толико задивила изасланике Светог Великог Кнеза Владимира, да нису могли да разликују земљу од неба? Или неописивом богатству и разноликости богослужења које може да се упореди једино са бесконачном дарежљивошћу и неисцрпношћу саме природе, у чему се дословно одражава дарежљивост Небеског Творца? Или пак задивљујућем поретку који неизмењиво пребива у центру ове разноликости, благодарећи коме православна служба добија хармоничну целовитост и узноси нас у једнодушно поклоњење Богу?
Како је тужно што има тако мало православних хришћана који у пуној мери познају Богослужење и прожети су његовим духом. Јер Богослужења за нас представљају стални извор надахнућа, и, по мишљењу Светих Отаца, који су их уз Божију помоћ и створили, она треба да у нама сачувају искру спасоносне православне вере, те да из ње распламсају велики пламен љубави. Мало ко данас познаје и воли црквени Устав - Типик, који указује на правила и поредак црквених служби, који доводи у ред, ако умемо да га схватимо, и сама наша срца, указујући свише на пут ка Истоку, према коме нас позива Црква!
Још тужније је то, што има оних који себе називају православним хришћанима, а кривицу за садашње јадно стање Православне вере не приписују млаким вернима који одбацују захтеве Типика, него самом Типику, који, по њиховом мишљењу, треба „преиспитати” и „обновити”.
---
Један од најозбиљнијих присталица такозваног „преиспитивања”, о. Александар Шмеман, у своме „Писму Владики”(2), упућеном Митрополиту Америчком Иринеју, изражава жалост што Владика враћа Митрополију(3) на ниво „дореволуционарне Русије”, на „стандардне богослужбене књиге... Руске Православне Цркве”.
У одређеном смислу можемо се сложити са примедбама о. Александра: као што се види, Владика има у виду не истински повратак живом и свесном учешћу верних у црквеној служби, него просто очување елементарног поретка богослужења према црквено-словенским књигама, што је свакако у вези са грозницом обновљенства која је захватила Митрополију.
О. Александар Шмеман је убеђен да спољашњи поредак сам по себи неће бити од помоћи: сувише је дубока криза која је захватила Митрополију. Он тврди да финансијска оскудица Митрополије „само показује и одражава њено духовно стање - разочарење и равнодушност, ...најдубље непознавање самих основа наше вере”. „Наша Црква је болесна” - пише он - „болест је захватила и богослужбену и духовну сферу”. Очигледно је да ово горко признање, непримењиво на Цркву Христову као такву, тачно описује Митрополију и друге црквене заједнице које су отишле далеко од истинског Православља.
Митрополит Иринеј позива на макар и делимично очување богослужбене праксе Руске Цркве: неколико стихова уместо Типиком одређеног пслама, један канон на недељном јутрењу уместо прописаних три или четири, и тако даље. Отац Александар оправдано примећује да се тиме с једне стране нарушава Типик, а са друге - да народ Митрополије неће пронаћи смисао чак ни у скраћеним службама. Сходно томе, сматра он, Типик би требало да се преиспита у светлости наших знања о његовој историјској еволуцији, о другим богослужбеним традицијама, и томе слично. Речју, црквену службу треба прилагодити укусима духовно слабих људи!
Полазећи од јадног стања ствари, о. Александар га само још погоршава, предлажући прихватање новог Типика, тј. снижавање захтева, које ће наредна поколења верног народа Митрополије без сумње такође одбацити као сувише строге и „лишене смисла”.
Ово што је речено довољно је да се извуче лекција из духовног краха Америчке Митрополије: разлози за то су - љубав према свету, равнодушност и дубоко незнање. Они који стреме истинском Православљу - било то у Руској Заграничној Цркви или у некој другој Цркви сличној њој - треба да знају да исте те појаве и нас могу да учине млакима, и уопште, да нас лише Божије благодати.
---
Мора се признати да ни верни народ Америчке Митрополије, ни њен потенцијални реформатор, о. Александар Шмеман, немају тачну представу о значају богослужбеног Типика и о његовој улози. Озбиљно историјско истраживање Типика никако нас не би довело до идеје његовог „преиспитивања”, него напротив - испунило би нас дивљењем пред његовом усклађеношћу, дубином и сврсисходношћу. Управо до таквог закључка води књига проф. Скабалановича, као један од најбољих радова на ову тему, коју и сам о. Александар помиње као нарочито вредну. Она читаоцу открива велику мудрост Светих Отаца који су створили Типик.
Грешка народа Митрополије је у непознавању Типика и у равнодушности према њему; грешка о. Александра Шмемана је у формалном и академском односу према Типику, као према систему произвољних правила и инструкција којих се треба слепо придржавати или их треба вешто заобилазити - нешто попут „саобраћајних прописа”. Али уопште није тако!
Да бисмо допрли до истинског значења Типика, треба најпре да схватимо шта он представља сам по себи. Формално говорећи, Типик - то је књига прописа о обављању Богослужења и повезивању четири циклуса црквеног живота: 1) свакодневног циклуса, 2) осмонедељног циклуса Осмогласника, 3) годишњег циклуса непокретних празника, 4) покретног циклуса Пасхе и Великог Поста.
Али богослужбени Устав се у суштини не ограничава само на то. Његов грчки назив „Типикон” може се превести и као „књига образаца”, којој је, како је оправдано приметио проф. Скабаланович, задатак „... да прикаже високи идеал Богослужења, који би својом лепотом и нехотице увек подстицао на остварење, иако оно можда и није увек у пуној мери могуће, што је уосталом случај са сваким идеалом и обрасцем. Такав је, у суштини, и сав закон Христов - неостварив у свој својој небеској висини, али својом божанском величином незадрживо привлачи људе ка своме остварењу, оживотворујући тако свет”.(4)
(Тумачење Типикона проф. Скабалановича на руском, можете скинути ОВДЕ. Прим. ПП)
Пуни назив ове за нас тако важне књиге је: „Типик, или Устав Црквени, који представља црквени поредак у Јерусалиму, у обитељи Св. Саве, и у другим часним јерусалимским обитељима, као и у другим светим Божијим црквама”.
Дакле, Типик - то су богослужбена правила обитељи Св. Саве у Јерусалиму, која су касније била прихваћена као стандард и у другим манастирима, а потом и у целој Православној Цркви. Није без разлога баш манастирском богослужењу додељена улога стандарда: јер управо монаштво најјасније изражава идеал Цркве. Стање монаштва увек је било и остаје поуздани индикатор стања ствари у целој Цркви или у било којој конкретној Помесној Цркви; а на основу тога колико се мирјани труде око праћења обрасца манастирске службе, лако се може проценити стање богослужбеног живота парохијских цркава.
---
Богослужбени Устав - Типик, то је наш идеал; и дајте да се не обмањујемо да је тобоже „све у реду” ако уочи празника увек имамо свеноћно бденије, или ако на служби „сви певају” (што Устав заиста налаже, како ћемо видети касније). Свет креће у рат против нас - незадрживо и са бесом невиђеним у историји Цркве.
У Америци се нарочито јасно види како новине, радио, телевизија, школе, музика, рекламе, мода - речју, сва средства утицаја на наше умове и укусе - директно или индиректно истребљују у људима православни поглед на свет, како нас убеђују да је православна вера „фанатична”, да „не иде у корак са временом”, и да нам преостаје само да одбацимо високи идеал сједињења и сливања читавог нашег живота са Светим Православљем, те да уместо тога треба да се „прилагодимо” свету који нас окружује и да „пронађемо заједнички језик” са другим исповедањима и философијама.
Пред овако жестоким насртајима православни хришћанин треба пажљиво и одлучно да се брани, иначе ће остати без свог Православља и своју ће децу осудити на вечну пропаст. Низ америчких православних јурисдикција (које само уз велико натезање могу да се назову „православнима”, а Митрополија међу њима чак и није у најгорем стању!) представљају жалостан пример за све оне који се не боре за очување своје вере, него је прихватају по нужди - као да је довољно да се неко само назове православним, па да то заиста и буде. Христос, наш Спаситељ, суди да уопште није тако:
Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе (Мт. 5,13).
Светим Оцима - творцима Типика - та непрестана битка за очување хришћанства у нама самима била је добро позната. Ми ћемо сада видети на који нас начин православно богослужење благосиља за битку својим моћним оружјем - оружјем које је, насупрот распрострањеном мишљењу, врло корисно и делотворно и у савременим условима.
---
Водећи архипастири нашег столећа не једном су позивали верне да се врате истинској православној уставној црквеној служби: сетимо се макар светог новомученика архиепископа Арсенија Новгородског, блажене успомене архиепископа Јована Шангајског (Максимовича) и настојатеља Свето-Тројицког манастира у Џорданвилу, архиепископа Аверкија Сиракушког. Поуке ових истински православних архијереја, заједно са основама православног богослужења, показују нама, последњим хришћанима на овој Земљи, колико је наш живот далеко од норми хришћанске побожности и колико је трновит пут повратка у нормалан живот. Али истовремено оне показују и колико је привлачан тај пут!
Морамо да схватимо да Богослужење није само ризница црквених догмата и душекорисних поука, него је, чак и у већој мери, школа побожности, у којој не само да спознајемо, него и осећамо сопствени живот и пут ка спасењу. Потпуно откривање овог незамењивог источника побожности један је од задатака данашњег покрета за истинско Православље.
Нека нас древни поретци православних Богослужења увек подсећају на идеал црквеног Устава: доћи у храм Божији са страхом, трепетом и великом радошћу, и славити Господа онако како су нас научили наши Богоносни Оци!
---
Да би дух православног Богослужења био сачуван (или да бисмо му се вратили) није довољно просто супротстављање бесмисленим реформама модерниста, који уместо надахњујућег обрасца Типика доносе неки „савремени минимум”. Потребна је такође јасна свест о томе за којим су циљем ишли Свети Оци када су, руковођени Духом Светим, стварали Божанске службе за нас.
Сакупити формална знања - о историји црквених служби, о разликама између грчког и руског Типика, и сл. - то, право говорећи, и није тако важно: постаћеш прворазредни „уставчик”, и ништа више. Прави циљ изучавања Типика је овај: Богослужење као духовна храна треба да постане источник вечног живота за верне. У односу на тај циљ све остало је другостепено.
У данашњем очајном положају православни хришћани не могу да се задовоље само тиме да једноставно „тачно” следе Типик. Боље је чак и да допусте извесне „нетачности” и одступања, али да се моле Богу и да га опевају са свом својом љубављу и искреношћу, знајући при томе истинске захтеве Типика и полажући себи рачун за сопствене слабости.
Дакле, „спољашње знање” садржано у овом чланку није намењено „уставчицима” и стога се не даје у уобичајеном облику. Систематске информације о црквеним службама изложене су у многим приручницима и уџбеницима. Овде је у основи реч о надахнућу верних, о томе како идеал црквеног Типика налази практичну примену у данашњем животу.
---
Нема потребе да се савремена богослужбена пракса Руске Заграничне Цркве идеализује: наши архипастири отворено говоре о недостацима у свакодневном Богослужењу и о потреби да се оно приближи идеалу Типика. Тако на пример, архиепископ Аверкије је у свом извештају о „унутрашњој мисији” Цркве, који је прихваћен од стране Архијерејског Сабора 1962. године, изнео низ оштрих и конкретних примедаба(5):
„За успех унутрашње мисије необично је важно да се по могућности сви који се моле привуку да на неки начин активно учествују у Богослужењу, како се не би осећали као пуки посматрачи или слушаоци, и како не би долазили у цркву као у позориште, „да би чули дивно појање хора”, који, како то често бива, изводи потпуно нецрквене, бравурозне, театралне композиције. Потпуно је неопходно да се обнови древни обичај да сав присутни верни народ пева на Богослужењу... Срамота је да православни верни не познају своје дивно и ни са чим упоредиво православно Богослужење, те је зато свети дуг пастира да своју паству упозна са Богослужењем, што се најлакше може постићи путем ангажовања за практично учешће у њему.”
Даље у истом чланку владика Аверкије оповргава распрострањену заблуду о томе да православним хришћанима није допуштено да савршавају Богослужење без учешћа свештеника - што за последицу има то, да верни, у ситуацијама које су данас све чешће и уобичајеније, када у парохији нема сталног свештеника, остају потпуно беспомоћни и „лишени молитве”. На истој страни читамо:
„Заиста, по нашем Типику, сва Богослужења дневног круга, осим наравно Божанске Литургије и Светих Тајни, могу да савршавају и лица која нису посвећена у свештенички чин. Ово су у својој молитвеној пракси широко користиле монашке обитељи, скитови, као и пустињаци, међу којима није било монаха са свештеничким чином; све до скора то је могло да се види, на пример, у Карпатској Русији, познатој по побожности свога народа, где су, у случају болести или одсуства свештеника, сами верни читали и певали полуноћницу, јутрење, часове, вечерње и повечерје, а уместо Божанске Литургије - дневне молитве.”
У овоме не треба видети ништа лоше, јер и саме наше Богослужбене књиге предвиђају такву могућност у честим опаскама као што је ова: „Ако је свештеник, говори: Благословен Бог наш, а ако није, онда са умиљењем каже: Молитвама Светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин”. Потом следи и читав поредак Богослужења, изузев наравно јектенија и свештеничких возгласа. Велика, сугуба и просбена јектенија замењују се при томе читањем 12 пута за редом „Господи помилуј”, а мала јектенија - трократним узастопним „Господи помилуј”.
Ништа тако не сједињује верне као заједничка молитва. Дакле, у свим оним парохијама где нема сталног свештеника, неопходно је да се вернима не просто допусти, него чак и препоручи да се у недељне и празничне дане сабирају у цркви, а где цркве нема - по кућама, ради саборног савршавања заједничких молитава према установљеном поретку Богослужења.
Овакав нормалан црквени обичај (као и још много чега другог из најбољих традиција Православља) постао је сада толико редак, да га многи доживљавају као новину. Али и поред тога, он је прихваћен у неколико парохија Руске Заграничне Цркве и у неколико појединачних домова. Тај обичај треба да се шири и да јача, било у парохијама које из овог или оног разлога немају свештеника, било у групама верних тамо где парохија још није формирана, било у породицама које (због удаљености) немају могућности да у недељне и празничне дане дођу до цркве.
Управо тај обичај омогућује богослужбени живот како у удаљеним крајевима руског расејања, где се до православног свештеника не може доћи, тако и међу истински православним хришћанима - како у САД, тако и у другим земљама - свесним немогућности молитвеног општења са одступничким групама које су православне само по називу.
---
Пожељно је да се богослужбене навике прихватају од оних који и сами савршавају Богослужење сагласно са црквеном традицијом и Уставом. Но, ако таквих људи не буде, за сваког верног који нема могућности да дође у цркву биће од велике користи да као додатак обичним јутарњим и вечерњим молитвама чита неке службе, и то:
• часове (први, трећи, шести - у првој половини дана, а девети - у другој) који, изузев тропара и кондака, остају непромењиви из дана у дан;• стихире Великих празника (у одговарајуће дане);• одређене псалме.
У парохијским црквама у Русији пре револуције, вечерње, јутрење, полуноћница, повечерје и часови служени су строго свакодневно, што и представља норму православног живота. Са том нормом треба поредити нашу свакодневну праксу.
Богослужења у недељне и празничне дане, и уочи тих дана - то је минимум без кога је црквени живот немогућ и православна побожност није у стању да се утврди и сачува. Те дане треба проводити на одговарајући начин. Иако још постоје неке парохије и породице у којима се недељом редовно пева акатист, благочестиви старински руски обичај сабирања на празник увече ради „псалмопојања” ишчезао је у вртлогу свакодневице.
Ко од нас непоколебиво држи навечерја празника, неизоставно их посвећујући свеноћном бденију (и вечерњу) или молитви, а не светским забавама? Блажене успомене владика Јован Сан-Францискански (Максимович) никада није допуштао да у недељној служби учествује неко ко је суботње вече провео забављајући се (чак и ако је пре тога био у цркви „да би извршио дужност”!). И како су се само непријатно осећали они Руси који су се 1964. године окупили да обележе „празник” Халовин („Ноћ вештица”), у навечерје празника св. Јована Кронштатског, када се владика Јован појавио на њиховом празничном балу и својим строгим, безмолвним погледом разобличио њихово безверје!
---
Чињеница нашег удаљавања од идеала (тј. од норме) православног живота не треба да буде повод за униније, него за упорно стремљење ка овом идеалу, колико је год то могуће у условима савременог живота који нас на сваки начин одвлачи од њега. Пре свега, треба знати да је овај идеал сасвим достижан, да не захтева од нас ни натприродне напоре, ни некакво посебно, узвишено „духовно” стање, које је наводно потребно да бисмо почели да славимо Бога.
Заправо, једну од препрека за ширење православних служби дневног круга у свакодневном животу представља погрешни дуализам који се увукао у православни поглед на свет - тачније, да је Православље нешто апстрактно „духовно”, а да су православни хришћани у животу „исти као и сви други”. Свети Оци нас, напротив, сасвим јасно уче да се истински хришћанин од других разликује како споља тако и на унутрашњем плану, при чему се једно изражава кроз друго. Тако учи и свети Макарије Велики:
„Хришћани имају свој свет, свој начин живота, сопствену мисао, реч и дело; другачији је пак начин живота, и мисао, и реч, и другачија су дела људи овога света. Једно су хришћани, а друго они који љубе свет; између њих је велико растојање... Пошто је ум хришћана увек заузет размишљањима о небеском, они по општењу у суделовању у Духу Светоме сазерцавају вечна добра; будући да су рођени свише од Бога, они су се заиста удостојили да постану деца Божија... Обнављањем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу, Хришћанин се као ново створење разликује се од светских људи... Хришћани имају другачији свет, другачију трпезу, другачију одећу, другачије задовољство, другачије општење, другачији начин размишљања, те су стога бољи од других”.
Дајте да упоредимо свој живот са овим стандардима Православља:
Да ли ми стварно имамо другачију трпезу и другачију одећу од овог света који је огрезао у бестидном разврату и стомакоугађању? Јесу ли наша дела и речи, начин живота и молитве другачији? Ако нису - онда се ми несумњиво не разликујемо од оних који љубе свет. Да ли се наши празници по своме смислу разликују од празника људи овога света? Посвећујемо ли их непоколебљиво Богу и прослављању Бога, житијима Његових Светих и делима Богонадахнутих Отаца? Посвећујемо ли, по мери наших сила и времена, део свакога дана молитвеном подвигу, држећи се Богом даног дневног круга Богослужења и ослобађајући се тешког бремена савременог светског живота?
Да ли је могуће спасити се без таквог подвига? Свети Макарије Велики одговара:
„Многи људи хоће да се удостоје Царства Небеског без напора, без подвига, без проливања зноја; али, то је немогуће”.
Велики подвизи су недостижни за оне који живе у свету и који су везани светским бригама. Колико је само важно за нас да користимо могућност благодатног и надахњујућег подвига коју Црква нуди нашим жедним душама - дневни циклус црквених служби. Чак и мало, али редовно учешће у том циклусу, у стању је да хришћанина учини заиста различитим од других и да му открије дотле непознати свет мисли и осећања - земаљски живот Цркве Христове.
____________________
НАПОМЕНЕ:
(1) Ово је један из серије чланака о богослужбеном типику Православне Цркве које је о. Серафим почетком 70-их писао за часопис „The Orthodox Word”.
(2) Световладимирски Богословски тромесечник (енгл), 1973, т. 3, стр. 221-238.
(3) Данас - Аутокефалну Америчку Православну Цркву.
(4) М. Скабаланович. Толковый Типикон. Киев, 1913, т. 2, стр. 2-3.
(5) Архиепископ Аверкий. Истинно Православие и современный мир. Джорданвилл, 1971, стр. 202. Изабрани текстови из овог зборника објављени су и на српском: Архиепископ Аверкије Џорданвилски. Света Ревност. Београд, 1998.
Извор: http://predanje-ms.blogspot.com/2011/03/blog-post_13.html
Подвлачење наше, ПП.
Извор: Православна породица
