Протојереј Јован Пламенац
Када не можемо да обујмимо габарите нечије личности, ми за тог човјека кажемо да је – необичан. Управо такав је био Љубо Перуновић.
Љубомир Јованов Перуновић рођен је 24. фебруара 1935. године у Туњеву, у Пјешивцима, подно манастира Острога, у братству које води поријекло од Стевана Потолића из Бањске на Косову, који је погинуо у бици на Косовом пољу 1389. године. Вишу гимназију завршио је у Крагујевцу и потом, 1960. године, Правни факултет у Београду. По завршетку факултета годину и по дана радио је у струци, јер је имао стипендију од ИТМ. Након што је одрадио стипендију, отишао је на Запад. У Француској је двије и по године учио француски језик. Онда отишао у Канаду гдје је извјесно вријеме радио физичке послове. Магистрирао је 1975. године на Одјељењу за руску књижевност Филозофског факултета Универзитета у Британској Колумбији, чије је сједиште у Ванкуверу. На Државном универзитету у Берклију, у Калифорнији, слушао је предавања Чеслава Милоша о Достојевском.
У посљедих педесетак година, преко љета је испирао злато на ријеци Клондајк, у слабо насељеној области Јукон, на сјеверозападу Канаде, уз Аљаску. Злато овдје пронађено 1896. године резултирало је „клондајшком златном грозницом“. Када би захладило толико да више није могао да испира злато, враћао се у Европу: у Русију, Београд, Никшић и – родно Туњево. Сваке године ишао је и у Јужну Америку, у Костарику. Када је једном била пала цијена злата, пар година је сакупљао гљиве, у Канади и САД.
Његова турбулентна природа извела га је на протесте у Паризу у мају 1968. године, које су започели студенти „против капитализма, конзумеризма, америчког империјализма и традиционалних институција.
Живио је и са хипицима. Није, као многи од њих, живио у заједничким породицама и није користио дрогу, али осјетио је, па и донекле попримио, њихово поимање слободе.
У дивљини Јукона, са људима са разних страна свијета који не закључавају врата својих кућа у којима су, као и он, чували злато добијено испирањем, усисао је сокове Божије творевине природе на којима се избрусила његова личност – његов сензибилитет и укупни животни врједносни систем у којем је поживио свој дуги земаљски вијек.
Објавио је књиге: „Разговор са косовским митовима“, „Срби у судару са савременим свијетом“, „Чаробни сјевер“, „Тражење Богом дане природе“ и „Глобализам, читај сатанизам“.
Био је академик Развојне академије Срба и повјереник за Црну Гору Покрета српске саборности од његовог оснивања 2021. године, члан Предсједништва Свесрпског словенског покрета, учесник Јубиларног свесловенског конгреса, Москва – Санкт-Петербург, 26. мај – 3. јун 2017. године…
За свој књижевни рад у Москви је добио награду „Глас анђеоске Русије“.
Злато на Клондајку испирао је до прошлог љета, иако му је већ било безмало 90 година. Како тијелом, био је виталан и духом. Прошле године Развојна академија Срба објавила му је књигу „Глобализам, читај сатанизам“. „Све свјетске подјеле на нације, државе, вјере, на исток и запад, на сјевер и југ, на обојене и необојене, на богате и сиромашне – све је то површно при главној подјели која је довела човјечанство на раскрсницу путева: на пут божански или пут сатански; на пут опстанка или пут нестанка“, порука је ове његове књиге.
Колико и притивник западњачког глобализма и новопаганске идеологије којим је он утврђен, био је словенофил и русофил. Своје родољубље потврђивао је дјелом. „Ни на крају свијета нијесам могао имати мира док нијесам написао свједочанство о времену и приликама које су донијеле катаклизму нашем народу а коју су са лакоћом предвиђали наши бистрији људи чак и без много школе. Ова књига је осмишљавање њиховог отпора комунизму“, написао је 1993. године у посвети свог самиздата „Срби у судару са савременим свијетом“, у којој је указао на пресудни утицај свог оца Јована, чији је „исконски српски морал био је у потпуној супротности са временом у коме живимо“. на обликовање његове личности.
Љубомир Јованов Перуновић биће сакрањен поред цркве у Дреноштици, у Пјешицима, 23. јануара у 15 сати.
Извор: ИН4С
