Свештеник Георгиј Максимов (Проповед на недељу праштања, на Матеја, 6: 12–14)
Драга браћо и сестре, у данашњем Јеванђељу сте чули речи Господње: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Матеја, 6: 14). И тако, да не будемо само слушаоци, већ и извршиоци ових речи Господњих, Света Црква је за данашњи дан установила Чин праштања, који ће се вршити у свим храмовима. Међутим, православни хришћани ће и изван храмова, на овај дан који у народу зову „недеља праштања“, тражити опроштај једни од других и од својих блиских.
Није случајно Црква то установила као својеврсна врата на која се улази у Велики пост. Зато што, као што је говорио преподобни Јефрем Сирин, ако ти не опростиш свакоме од срца, ко је сагрешио против тебе, узалудни ће бити твоји постови и молитве, Бог те неће примити. А због чега Бог не прима молитве онога који не прашта? Зато што такав човек не може искрено изговарати „Оче наш“, када говори: „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Матеја, 6: 12), а сам не жели да опрости онима који су сагрешили против њега, тим својим „дужницима“.
Зашто Господ не прима пост од оних који не опроштају онима који су сагрешили? Зато што, како каже Он у Светом Писму: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“ (Матеја, 9: 13). Да ли ове речи значе да Господ не цени жртве људске, јер је Пост такође наша жртва Њему? Не, те речи значе да Господу није угодна она жртва која није сједињена са милосрђем. Тако да, уколико ми не показујемо милост према онима који су се огрешили о нас, самим тим постајемо они чији пост није угодан Господу.
Дакле, да би на исправан начин ушли у период Великог поста, данас треба да урадимо две велике ствари. Прва је – да опростимо, а друга – да измолимо опроштај, и о свакој од ових ствари мора се посебно нешто рећи, пре свега о томе како опростити.
Преподобни Марко Подвижник каже да је награда од Бога, када неко опрашта ономе ко га је увредио, виша од награде за било које друго добро дело. А свети Јован Златоусти говори да нас ништа толико не уподобљава Богу, као праштање онима који су нас увредили. Јасно је и зашто нас то уподобљава Богу – зато што и Господ прашта нама, прашта и другима. Тако да, када и ми праштамо, у томе остајемо подобни Богу – помало слични Оцу нашем Небеском.
Сви знате Христову заповест: „Опраштајте и опростиће вам се“ (Лука, 6: 37). Ипак, људи често питају – а како уистину опростити? Догађа се да разумом схваташ да треба опростити и хтео би да опростиш, и устима говориш да прашташ, а у срцу живи увреда, наставља да живи као трн и трује наш живот.
Како избацити тај трн из свога срца?
Свети Оци саветују да почнемо да се молимо за оне који су нас увредили, према којима гајимо то осећање. Можда Исусовом молитвом, можда посебним молитвама, можда чак и својим речима, али сваки дан. Постоје разне притужбе. Веома често смо због ситница увређени на неке људе, због тога што је била повређена наша гордост и слично. Но, дешава се да нас је неко заиста озбиљно увредио, нанео истинско зло и урадио то озбиљно. За таквог човека је тешко молити се, срце осећа тежину, али је неопходно наставити и тако постепено сама молитва ће ослободити наше срце од тог осећања увреде.
Други моменат – то да и ми сами морамо тражити опроштај. Ви знате како је лако тражити опроштај од онога пред којим смо криви. А већ пред човеком пред којим си заиста крив –– поготово ако је у питању старо непријатељство, поготово ако си се више пута оправдавао у овом непријатељству – веома је тешко савладати себе и покајати се.
И овде, на путу хришћанину да измоли опроштај, ђаво нуди свакојаке замке које самом извињењу одузимају било какву силу. Каве могу бити те замке? Као прво, када човек говори: „Па, ако сам те на неки начин увредио, онда ми опрости.“ Овакво „извињење“ само још више повређује особу којој смо то рекли. Јер то звучи формално и значи да ми у стварности не признајемо никакву кривицу пред њим – ми једноставно видимо да је он увређен и говоримо: „У реду, ако ти треба моје извињење, ево га, узми и смири се.“ Искрено покајање се овде не види. Преподобни Макарије Оптински је говорио да је немогуће истински се извинити док не схватиш своју кривицу и не окривиш себе. Зато је нужно у тој ситуацији због које се човек осећа увређено, пронаћи своју кривицу и управо се због тога покајати пред тим човеком и то рећи када будемо тражили опроштај од њега: „Погрешио сам у томе и томе и томе пред тобом, опрости ми!“ И таква искрена спознаја своје кривице, често тако бива, омекшава чак и веома окорела срца.
Друга ствар преко које ђаво може затровати наше извињење, јесте жеља да себе оправдамо. Није случајно данашњи дан Црква посветила сећању на изгнање Адама из раја. Сви ви знате шта се десило када су наши прародитељи починили грех, када је Господ питао Адама: „Шта си урадио?“ Бог га није то питао зато што није знао, него зато што је хтео да му да могућност да се покаје. И Свети Оци су говорили да би му Господ опростио и он би остао у рају у случају да је Адам тада рекао: „Опрости, Господе, згрешио сам!“ Но, Адам се почео правдати, сваљујући кривицу на друге – на жену, на змију, и на крају крајева чак и на Самога Бога, и зато је постао недостојан раја. Тако се и нама, такође, прикрада жеља да оправдамо себе када се спремамо да се пред неким покајемо. Некада чак на језик долазе оправдавајуће формулације: „Извини, десило се!“ Не „десило се“, него – „ја сам то урадио“. Нису „криве околности“ – ја сам крив.
Или када човек говори: „Да, ја сам крив, али си исто тако и ти крив!“ У свакој свађи обично свако има свој део кривице. Међутим, нас треба да узнемирава наша кривица, ми смо дужни да је откријемо, да је исповедимо, и да због ње затражимо опроштај. Шта ће други човек радити са својим делом кривице – то је већ његова ствар, то не треба нас да се тиче.
Трећа замка ђаволска бива када идемо да тражимо опроштај од онога са којим смо били у јаком непријатељству и ђаво почиње да набацује мисли: не иди, он ће се исмејати над твојим покајањем, он ће те само одбацити, изругиваће се над тобом! Не треба му веровати. Крајње ретко се догађа да човек, видећи искрено покајање и извињење, на то реагује неадекватно. Па чак и ако се нешто тако деси, ништа страшно, јер то што ми радимо, чинимо то ради Господа, да би испунили Његове заповести. Због тога, по том питању само Господње мишљење о нама треба да нас занима. Руководећи се тиме, ми можемо принети то покајање пред људима, које понекад може исцелити веома давнашње свађе.
А шта ако смо се сетили како смо веома давно некога увредили, и тог човека већ нема у кругу нашег општења, не знамо где се сада налази и не можемо од њега затражити опроштај тога дана? Како тада поступити? У крајњем случају, ми се можемо помолити Богу за њега, како би му Господ узвратио добрим за оно што је претрпео због нас. Некада после такве молитве Господ даје могућност да се сретнемо са тим човеком, чак случајно. Не треба пропуштати такве тренутке, него одмах затражити опроштај! На жалост, многи често одлажу – знају да су они погрешили, рецимо, наспрам својих родитеља, али одлажу време када ће се извинути. Ето данас – данас је тај дан који је Црква установила, да би нам било лакше и опростити и измолити опроштај, и очистивши тамо душу, онако како треба ући у благословено време Великог поста.
18. фебруар 2018. г.
Храм светих Девет мученика Кизических у Москви
Превод са руског: Саборник
