Свештеник Георгиј Максимов
Драга браћо и сестре, данас Црква празнује дан Победе Православља. Шта је Православље победило? Јерес. Шта је то јерес? То је заблуда о Богу или о Његовим дејствима у свету. Да ли је јерес нешто безазлено, нешто прихватљиво, како се понекад каже: „људи имају различите укусе, свакоме се свиђа нешто његово“? Може ли се ово рећи за јерес? Не, не може.
Ствар је у томе што је наше спасење само у Богу, у Господу Исусу Христу. Наш задатак је – сјединити се са Христом, а преко Њега – са Богом Оцем, и ето, уколико на том путу ми дозволимо некакву лажну представу о Њему, како се онда можемо сјединити са Христом, Који је рекао: „Ја сам Истина“ (Јован, 14: 6). супротно томе, јерес одводи од истине. Због тога је тако опасна лаж о Богу и због тога је у Светом Писму речено да „они који се предају јереси Царства Божијег неће наследити“ (Галатима, 5: 21) – питање је толико озбиљно. Због тога су се и Свети Оци тако борили против јереси, јер је то било питање живота и смрти, притом не привремене, него вечне – вечни живот или вечна смрт. Ето зашто су Свети Оци били спремни да страдају и страдали су да би победило Православље.
У наше време то не звучи популарно. Када кажете такве ствари неком неверујућем, или маловерном, онда ћете чути острашћене примедбе. „То је горда мисао! То сте ви сами смислили да ће се само Православни спасити, тако не треба размишљати, треба рачунати да сви путеви воде Богу“ и тако даље. То је опште мишљење нецрквених људи. Но, да ли ти људи и сами тако живе, да ли се тиме руководе у свакодневном животу? Када они чују да је сеф затворен и да само истинита комбинација шифре може отворити његова врата, зашто нико не узврати: „Ви говорите горде речи, не, свака комбинација ће отворити сеф!“
Или, рецимо, када треба да стигнемо на конкретну адресу, ми пре тога погледамо трасу, куда треба ићи, где скренути и тако даље. Према томе се сви озбиљно односе и нико неће озбиљно рећи: „Ма иди било куда, није важно, земља је округла, пре или касније стићи ћеш на тражено место!“
Међутим, када неко говори да ће се са Богом истинитим сјединити само истина, многи почињу да противрече. Зашто? Зато што се овде не ради о сефу или о адреси, него о томе да је нужно мењати свој живот у складу са истином Божијом, а управо то људи не желе. И лаж је у томе да ћеш ионако прићи Богу ма како веровао и ма куда ишао, што најчешће чујемо од људи који уопште не желе да верују и никако не желе да крену ка Богу. То је просто њихово самооправдање.
Али на данашњи празник Црква подсећа: није свеједно како верујеш. Свето Писмо каже: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Ефесцима, 4: 5), а не много вера које воде ка Богу. Једну Цркву је Господ установио, једну веру је дао апостолима – ту апостолску веру и чува наша света Црква током две хиљаде година. И наша је дужност да је чувамо.
У наше време људи се веома лакомислено односе према учењу Цркве. „Свега има, па ето, мени се више свиђа да другачије верујем!“. И то се може чути од човека који иде у Цркву и себе зове православним. Не, пријатељу, ако ти желиш да верујеш другачије, ти већ ниси православни хришћанин. Вера – то је оно што си ти добио и сачувао, а не оно што си ти од себе смислио. Истини Божијој нису потребне измене и поправке, јер је истина савршена. Само несавршеним стварима потребне су исправке, да би постале савршене. А свако исправљање онога што је већ савршено, представља изобличавање тог савршенства.
Ето, рецимо, у музејима су скупљена ремек дела светског сликарства. Приђите таквом ремек-делу и доцртајте маркером бркове – шта ће се десити? Оштећење, кварење. Кварење тог ремек-дела. Тако је и са јереси – то је кварење ремек-дела истине Божије. Притом, за разлику од музеја, то кварење истине утиче само на онога ко квари, затвара му пут ка спасењу. Због тога је тако важно да се на данашњи дан сетимо наше верности Православљу.
И не само тога. Пошто постоје верујући који ће рећи: да, неопходно је бити чврст у вери, чувати догмате, не повлачити се пред јересима. Али ако упиташ таквог човека: „А како правилно веровати?“ – он неће моћи одговорити, јер не зна. А зашто не зна? У наше време човек не зна само зато што не жели да зна. У древна времена човек је могао да не зна због тога и тога, што је био неписмен или што су књиге биле скупе и није имао од чега да купи. Али сада смо сви ми писмени и доступне су у изобиљу бесплатне књиге о вери и на интернету. Ако не желиш да читаш књиге – погледај видео, постоје добре лекције о вери. Ако не желиш видео – постоји и аудио, слушај док путујеш. Сада нам је Господ дао огромно изобиље путева да сазнамо истину. Зато немамо никаквог оправдања ако не знамо ништа о нашој вери. То је једноставно лењивост и занемаривање своје вере.
Због тога вас позивам, драга браћо и сестре, да поред духовних књига у овом светом посту прочитате бар једну вероучитељску књигу. На пример, Катехизис светог Филарета Московског или светог Николаја Србског. Како би и себе подсетили и били способни да другима причате о нашој светој вери. У данашњем Јеванђељу слушали смо како је будући апостол Филип, тек сазнавши за Господа Исуса, одмах отрчао да зове свог друга. И његов друг се опирао, сумњао, али Филип му је рекао: „Дођи и види!“ (Јован, 1: 46). Тако и ми морамо бити спремни да кажемо својим блиским: „Дођи и види!“.
Сви сте ви много пута чули да се вера мора показати сопственим делима, и то је истина. Но, поред тога, неопходно је бити способан објаснити веру, а ако је неопходно – и словесно заштитити. Господ нам је дао разум пре свега како би могли упознати Бога и то знање делити са другима. У свету знање надима, а у Православљу смирује. Јер, ако ми видимо, читајући књиге о вери написане од стране светих људи, да је у њима написано не оно што смо навикли да мислимо, шта онда треба да радимо? Да узмемо своје мишљење и избацимо у канту за смеће, а потом да следимо оно што учи Црква. Јереси су никле управо од тих људи, који, суочивши се са противречностима, нису одбацивали своје лажно мишљење, него учење Цркве, а своју лажу су извлачили, гурали напред, следили за њом и другима предлагали да је следе. Тако су се појавиле јереси. Да не буде тако код нас. И без обзира на то, што ми данас живимо у веома гордо време, треба да се са смирењем односимо према ономе што нам светитељи говоре о нашој вери.
25. фебруара 2018. г.
Храм прп. Сергија Радоњешког у Бусинову.
Превод са руског: Саборник
