Свештеник Георгиј Максимов
Драги оци, браћо и сестре, поново је пред нашим мисленим погледом прошао опис великог подвига који је Господ Исус Христос учинио за наше спасење. Видели сте како је Он ради нас сишао у саму дубину људског зла. Смрт је сама по себи ужасна, али је још ужаснија насилна смрт. Чак и када неко кажњава праведно, ипак то траумира човекову душу. Колико је још ужаснија и трауматичнија насилна смрт невиног!
Међутим, и у смртној казни извесне милости, када је извршење чињено брзо и, колико је то било могуће, безболно. Али за Господа Исуса Христа, као што знате, изабрали су најстрашније, мученичко погубљење, које је подразумевало дуготрајно мучење кажњеника. Међутим, народу то није било довољно, јер су овом погубљењу додали и изругивање, батинање и пљување на Њега.
Због чега таква мржња? Саме убице нису могле дати смисленог одговора. Када их је Пилат питао: „У чему је Његова кривица?“, као одговор је стигла само још гласнија вика: „Распни Га, распни!“ Никаквих аргумената у корист убиства Пилат није добио. Он је чак посведочио да се невин човек предаје смрти.
Наравно, у још већем степену је била кривица оних који су Га предали Пилату, јер они не само да нису никаквог зла доживели од Господа, него су добили мноштво добра. Он их је исцељивао од болести, ослобађао ђавоимане од демонизма, хранио гладне, и у одговор на то Њему су узвратили злом. Чак и то што се то одиграло уочи Пасхе, посебно истиче њихову црну незахвалност. Зато што је празник Пасхе првобитно био установљен ради благодарног сећања на догађај када је Господ извео претке јудеја из ропства, спасавајући их од те ужасне судбине којој су били подвргавани. И како су на тај празник јудеји одговорили Богу? Да, они нису веровали да је Исус – Бог и Син Божији, али они су тачно знали да је Он од Бога.
Међутим, поред зла незахвалних јудеја, било је и посебно зло, које погоршава сваку патњу – то је издаја од стране свога. Ви сви знате шта је урадио Јуда. Господ га је облагодатио приближивши га Себи, поверивши му велике тајне неба, које је открио Својим апостолима, дајући му могућност да чини чуда, јер је Јуда, као и остали апостоли, обилазио и лечио болесне и изгонио демоне. И Господ је њему тог истог дана чак и ноге опрао – а како је Јуда узвратио на све то? Ово нико није доживео у потпуности, али делимично јесте, бар у малој мери, сви смо се сусрели са тим – и са издајом и смрћу најмилијих – и знамо колико је то тешко. Господ је сишао на земљу и преузео ово зло, најконцентрованије зло у људској историји. Сетите се народа који стоји око Крста. Чинило би се да чак и ако мрзиш Исуса, Он се већ мучи пред твојим очима, већ га предају смрти — зар ти то није довољно? Али и то им је било мало! Они би да се још и изругују над страдајућим и умирућим. Шта може бити страшније од овога, посебно од оних које је Господ облагодатио и захваљујући Коме су они и постојали? Јер, као што знате, Исус Христос је Истинити Бог и Истинити Човек. И будући на Крсту у људској природи, у божанству је Он наставио да подржава постојање свих оних који су Га погубили.
Желео бих да кажем мало о онима који у наше време покушавају да некако неутралишу овај подвиг Господа Исуса Христа. Неки људи кажу: „Он је Бог, а Бог не страда – значи ништа посебно Он није урадио, јер због тога што је Бог, Он није осећао страдања“. Али људи који тако говоре не знају у чему се састоји учење хришћанско, да је Он био истински Бог и истински Човек. Он је имао и божанску и људску природу. Две природе али једна ипостас, то јест, једна личност Сина Божијег. Ето тако, када ја, рецимо, убодем себе у прст – кога боли? Да ли то боли људску природу или мене боли? Мене боли. Страда увек личност – преко природе, али личност. И то се добро види када читамо Јеванђеље. Посебно код молитве у Гетсиманском врту – очигледно је да Господ није глумио у спектаклу, него да је то заиста све преживео. Божанска природа је остала безстрасна јер није укључена у патњу. Али је кроз људску природу, кроз своју личност, Он претрпео све што читамо у Јеванђељу.
Неки још хуле на подвиг Господњи, говорећи: „Али Он је знао да ће потом васкрснути, значи ту нема ништа посебно, јер Он је знао да ће се све добро завршити“. Ружноћа ове хуле је очигледна због тога што и ми такође знамо да ћемо васкрснути, па ипак бол остаје болна, страдање остаје страдање, жртва остаје жртвом. Тако да све то нимало не умањује величину подвига који је Христос ради нас учинио.
Како ми да поштујемо Његов подвиг, осим ако не исправљамо свој живот у складу са Његовом вољом? Да не постанемо незахвални као јудеји, и да не постанемо издајници као Јуда. Ви знате из дела Светих Отаца, да чинећи свесни грех, хришћанин понавља Јудин пут. Спољни људи могу имати оправдање да нису знали Христа када су грешили, али ми знамо. И нисмо само читали у књигама о томе, него смо у свом животу осећали благо, очишћујуће дејство жртве Господа нашег Исуса Христа преко Тајинстава Цркве, преко помоћи у животним околностима, преко утехе у молитви и многим другим начинима.
Знајући то и опет чинећи грех, не желећи да одустанемо од ове или оне греховне навике, како можемо рећи да самим тим не понављамо Јудин пут? Можда не у потпуности, али ипак понављамо.
Нека поглед на распетог Господа остане у нама ради тога да се сачувамо од разлагајућег утицаја спољашњег света који лежи у греху, да би ми живели у Христу и са Христом. Господ је сишао у таму људских страдања да би нам подарио живот без страдања. А у Откривењу читамо да ће Бог обрисати сваку сузу. Неће бити туге у Царству Небеском, неће бити ни страдања, ни издаје, нити било каквог зла. Господ је припремио ту радост коју Он жели да подели са нама. Зато се потрудимо да будемо што достојнији овог дара и ове жртве, показујући то не само речима, већ и самим својим животом.
22. април 2022. г.
Храм преподобног Сергија Радоњешког у Бусинову.
