Поводом прослављања Царских дана у спомен на св. Царске мученике Романов, овде доносимо неколико мисли светих отаца и наших савременика о том од Бога једино благословеном виду државног устројства, које се, као и сва друга добра, пред Богом морају заслужити ибо ''Царствие небесное нудится, и нуждницы восхищают е / Царство небеско са напором се узима и подвижници га задобијају (Мт, 11, 12)''.
Осим тога, објавићемо и неколико текстова на ту тему, које можете читати у одељењу ''Самодержавие''.
Теодулија (Бого-служење) је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. “Раб Христа Бога” тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стефана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стефан Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а дух Божији на том путу укрепио.”
“Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле, не само Црква има да стоји у служби Христу него и држава, и то држава нимало мање него Црква, и краљ ни мало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и Цркве и државе подједнако.”
“Царска власт, која у својим рукама има начина да заустави народне покрете, држећи се сама начела хришћанских, неће допустити народу да се од њих удаљи, спутаваће га. Пошто ће главно дело антихриста бити да све одврати од Христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт. Она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу. То јесте оно што задржава. Када пак свугда заведу самоуправу, републике, демократије, комунизам – тада ће антихрист отворити простор за деловање. Сатани неће бити тешко да припреми одречење од Христа, као што је то показало искуство у време Француске револуције прошлог и овог стољећа. Неко мора да има власт да каже “вето” (не дозвољавам, забрањујем), а смирено исповедање вере неће хтети ни да чују. Када свуда буду заведени такви поретци који погодују раскривењу антихристових стремљења тада ће се појавити и антихрист. До тога доба ће сачекати, биће задржан.”
“Свештеник који није монархиста недостојан је да стоји крај Светог Престола. Свештеник – републиканац свагда је маловеран. Монарха на царство помазује Бог, председника бира народна гордост; цар се држи на власти испуњавајући заповести Божје, а председник – угађајући руљи; цар своје верне поданике Богу приводи, а председник – од Бога их одводи”.
Свети Јован Шангајски је био велики монархиста, и сматрао је монархију јединим Богом благословеним државним устројством.
У два писма упућена приватним лицима Свети Јован је укратко изложио своје ставове по том питању:
“Поводом Ваших мисли о монархијској власти рећи ћу само то да у пракси заиста бива нарушавања и противречности у односу на принципе, али у начелу монарх је одговоран пред Богом и савешћу, а изборна лица зависе од руље којој треба угађати, или од оних који имају капитал“ (27.12.1950).
“У односу на идеју монархије Ви уопште нисте у праву. Самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу у православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру, а у републици све се своди на удовољавање маси, на било који начин. Православна Црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу. (07.01.1959. године).
''Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога племства сваког србског дома. Наш породични светац је небески аристократа који нас својим примером води у Јерусалим Небески.
Што се Срба тиче, они никада не могу заборавити своју прву љубав – династију Немањића.
Православни ромејски цар, свети Јустинијан, сажето је исказао тајну да је Бог дао човечанству – кроз Цркву – два велика дара: свештенство и царство (sacerdotium imperium). Он подразумева да је то дато Старом и Новом Израилу.
Велики патријарх цариградски, свети Фотије, указао је на идеал сагласја („симфоније”) између те две власти. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству. Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине – у двоглавом орлу који је символ равнотеже на врху недељивога организма -православнога Хришћанства -у којем највећу одговорност носе Цар и Патријарх''.
“Од свијех царстава у коначном смислу православне може задовољити само вечно Царство, Царство Божије. Али, то не значи да се земаљско Отачаство може и сме препустити ђаволу; напротив! Борба побожних за православну монархију, вођена свагда часно и витешки, борба је за државу која ће бити штит православне вере и мач против слугу ђавољих, ма како се они звали. Наше је да свима сведочимо о могућностима изградње једног чистог и Богу драгог народнодржавног дома, који ће имати домаћинску вертикалу (Бог – Монарх – Отац) у своме средишту.”
Извор: http://православнапородица.орг.срб
